Video: I stijena može da zaplače...
Niko nije bio Atletiko koliko Godin, simbol kluba toliko veliki da bi umesto sadašnjeg medveda na grbu mogla da bude njegova silueta, više i od Čola koji ga je iskoristio kao model po kom želi da igra njegova ekipa. Klub da se srami!
Fudbal 08.05.2019 | 12:30
Sada fantastična, hvala Bogu, tada je malo falilo da niko ne poželi da je se seća...
Jednog vikenda krajem osamdesetih, porodica Godin odlučila je da provede mirno popodne u prirodi na obodu gradića, u kom je mali Dijego rođen i u kom je odrastao, zove se Rosario. Ako ste pomislili da je onaj Mesijev, nije, ovo je urugvajski pored istoimene reke - Rio Rosario.
Na put su krenuli majka Iris, otac Hulijo i sestra Lusija koja je morala da pazi na četvorogodišnjeg brata, iako je imala tek šest, dok su roditelji palili vatru...
Klincima je na pamet palo da bi mogli da uhvate ribu, ali valjda u pokušajima da im se što više približi Dijego je završio u ovoj brzoj reci. Panika!
Sestra je otrčala do roditelja kako bi spasili malog Dijega, koji je u tom trenutku nosio čak zimsku garderobu, ali je dečačić od samo četiri godine uspeo sam da se izvuče iz Rosarija, iako nikada pre toga nije ni pokušao da pliva.
Bio je to čist instikt za preživljavanjem koji je proradio kod Dijega i održao ga "na ovom svetu", a možda to najviše i govori o njegovom karakteru čoveka-stene koji se ne predaje nikada.
Ako ne verujete do kraja u priču iz Rosarija, setite se samo koliko puta ste tu njegovu karakternu crtu videli na delu u dresu Atletiko Madrida, koji je i sam njegovo oličenje, bar ako posmatramo period od transformacije kluba pod Dijegom Simeoneom u kom je (bio) kapiten.
Ili se samo setite načina na koji njegova reprezentacija Urugvaja "grize", nekada i bukvalno, kada je potrebno odbraniti svoj gol po svaku cenu i - ovoga puta figurativno - preživeti.
Tako je bilo od najranijih dana koje pamti i najveće borbe koju je vodio sa talasima, a taj "nestašluk" mu je umalo upropastio fudbalsku karijeru pošto mu roditelji nisu dali da igra fudbal, mogao je samo da trenira jer je bio premršav.
Kada je ojačao, onda je uslov za bavljenje tim sportom bio da bude odličan đak, da bi potom ušao u godine gde ne postoji strah da može bilo šta loše da mu se desi.
Više su roditelji strahovali za druge...
Danas je Dijego Godin u vetaranskim godinama (33), u kojima kao da je oduvek, redak primerak "sirovog" defanzivca u modernom fudbalu od koga će bežati svaki napadač pošto zna da mu u borbi za loptu sledi makar "slučajan" lakat u bubreg, udarac kolenom u donji deo leđa ili da će se u najboljem slučaju čitavom težinom osloniti na njega.
Čovek "stena" ili kako ga od milošte "kapiten", rukovodio je bez ikakvog straha odbranom Atletika punih devet godina, ali danas smo videli da je ipak od krvi, mesa i suza.
"Ovo su moji poslednji dani u Atletiko Madridu. Ovo nije samo klub za mene, ovo je porodica, način života, moj dom. Završen je najlepši deo mog života", govorio je Dijego Godin na današnjoj konferenciji za medije na kojoj je saopštio da napušta ekipu, dok je neuspešnije nego što to radi sa Benzemom, držao "knedlu u grlu" na ivici ofsajda.
I pobegla mu je, suze za kraj su bile neminovnost. I neka su!
Niko nije bio Atletiko koliko Godin, simbol kluba toliko veliki da bi umesto sadašnjeg medveda na grbu mogla da bude njegova silueta, čak više i od Dijega Simeonea koji je Urugvajca iskoristio kao model po kom želi da igra njegova ekipa.
Klub ga se odrekao kada je trebalo da ga nagradi za svaku kapljicu znoja kojom je natopio "Visente Kalderon", a bio odgovoran i što danas postoji lepši "Metropolitano".
U najboljim godinama karijere, kada je mogao da bira između Mančester junajteda, Pari sen Žermena ili Juventusa, ostao je u Atletiko Madridu kako bi vodio ekipu koja se svake godine sve više "krnjila", a finansijski jačala.
Zahvaljući njemu i drugim ratnicima, ostala je u vrhu fudbala.
"Nismo se dogovorili... Zato odlazim. Stvarno nije ništa drugo", ponavljao je Dijego Godin na konferenciji za medije na kojoj je kazao i da planira da igra do 40. godine, pa se jasno može zaključiti da rukovodstvo kluba nije želelo da mu ponudi uslove kakve nudi Inter.
Nije nikakva novost u klupskom fudbalu da "elitni" timovi na ovaj način ispraćaju legendu, posebno oni koji su od skora u tom društvu, dok u isto vreme troše ogroman novac na pojačanja koja takvu odgovornost ne mogu da vrate na terenu, ali će ipak uvek više biti novca za njih nego za one čija krštenica počinje da bledi.
Čak i kada ste doneli titulu i kup, u konkurenciji Reala i Barselone, dva trofeja u Ligi Evrope i još dva puta došli na korak od Lige šampiona... Profit je profit, godine su godine.
Vrlo je verovatno da za 380 utakmica u dresu Atletiko Madrida navijači od Dijega Godina nisu mogli da vide jedan lep fudbalski potez zbog kog bi sutra poželeli da igraju ovaj sport, ni ona 24 gola od kojih su mnogi bili značajni nisu baš za TV špice, ali bilo je hiljade poteza zbog kojih biste, pored tog čoveka na terenu, bili spremni da učinite sve da njemu ne padnete u očima.
Možda u ovim godinama Dijego Godin nije najbolji štoper na svetu, neki će reći ni u deset, ali da kojim slučajem "Vanda Metropolitano" završi u reci, iako nijedne nema u blizini, znamo ko bi ceo stadion izneo na svojim leđima iz vode.
To je ono što se ne može kupiti šoldima...
Izvor: mondo.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar