Прича: Било једном на Рибоку...
Сем Олардајс је тих година изгледао као да игра Фоотбалл Манагер. Узмеш јефтино или, ако икако можеш, за џабе, даш велику плату, само да је звучно име, нема везе колико година има, и ето светских звезда у Болтону, да уче регене из подмлатка.
Фудбал 05.05.2019 | 12:15
По Рибоку се звао и стадион, чуднији од већине енглеских буњишта, све са великим хотелом испод једне трибине чије собе гледају на терен, а име гиља које су биле посебно популарне у земљи Србији деведесетих – мада не као ривалске “максерице”! – одјекивало је и трибинама. “Wе'лл Реебок yоу”, певало се на мелодију групе Qуеен...
И имао је скуп тих чудака који су долазили да отпевају лабудову песму у бизарној дружини која је улепшала – стварно улепшала, мада то многима тада није тако изгледало – прву деценију 21. века у Премијер лиги.
Ако не можеш раји да даш признања и резултате, даш им забаву, уосталом, зна то сваки “гаффер” откад је света, не само откад је фудбала.
Многи би се већ сада намрштили, каква забава, зар се не сећате како је Болтон играо? Па Стоук из најбољих дана је за њих био пријатељ фудбала, не?
Па, не. Јесте то Олардајс намештао тако да их је било убитачно тешко добити, имао је праву чету месара и костоломаца који би се побринули за дављење противника и игре, али у свакој је сезони од тих пет-шест колико је Болтон заредом завршавао у топ 10 било по макар два-три мајстора који би надокнађивали све те прљаве послове позади.
Како је могуће, заправо, да за декаденцију буде оптужен клуб који је имао једног, да извинете, Џеј Џеја Окочу? Да не звучимо бласфемично, њему скоро уз раме могао је по триковима да стане један од ретких Грка којег је волела лопта, Стелиос Јанакопулос. А она година кад је плесао Хидетоши Наката?
Међу том шареноликом багром коју је Олардајс бирао по звучности и ниском трансфер фее-ју били су и Николас Анелка, Јури Ђоркаеф, Ејдур Гудјонсен, Фернандо Јеро, Иван Кампо, Иван Класнић, стари растафаријанац Биби Гарднер, па Кандела, Ел-Хађи Дијуф, чак и Боргети, те једини омански голман и фудбалер уопште Али Ал-Хабзи.
Не смемо заборавити икону клуба Кевина Нолана, стасалог Гарија Кејхила нити, и нека овде буде макар тренутак ћутања, Гарија Спида...
Болтон можда није био свачија шоља чаја са млеком нити патика што стоји као саливена, али јесу били пример како пословати. Не увек атрактино, али константно одрживо.
Из маленог града, који је пречесто био у сенци много већег Манчестера, на чијој територији је чак девет лигашких клубова – највећи ривали су Јунајтед, Виган, Бери, а нису далеко ни Блекбурн, на северу, или Ливерпул, ка западу – долазио је најбољи клуб средине табеле.
Стабилни и безбрижни, срчани и одлучни, врашки тешки за надмудрити, Тротери су играли и ролу “кингмакера”, често одлучујег чиниоца у борбама за титулу. Ко узме шест бодова против њих, на добром је путу и има се чему надати...
Биће да се у сваком од нас који пикамо Фоотбалл Манагер крије један незајажљиви, незасити лик, па је клуб са црвеном ружом Ланкашира у грбу кренуо да се распада онда када су пожелели нешто више, када им осмо, осмо, седмо, осмо место више није било довољно; или је Дебели Сем ипак крив зато што је у једном тренутку схватио да игра, ако не води никамо, престаје да буде забавна, па је кликнуо на “ресигн” и никада се више није осврнуо?
Олардајс је веровао да је Болтон изучио школе и да је спреман да седне за карташки астал на којем су улози мало већи. Желео је, и о томе врло јавно и врло гласно (а као да би он могао другачије?) говорио, да Вондерерси пробају да се пласирају у Лигу шампиона.
Да би то постигли, није више било довољно кликтати као на игрици, морали су се засукати рукави, а онда завући до рамена у сеф са ловом. Његова визија одбијала се о бубне опне надлежних, пре свега Едија Дејвиса, власника и великог навијача Тротерса – што је некада добра, а често лоша ствар – и растанак је био неминован.
На врхунцу своје моћи, у месецима по Олардајсовом одласку у Њукасл, Болтон је играо Европу и урадио нешто што није пошло за руком једном Ливерпулу, на пример – да савлада Црвену звезду у Београду, тучену не само игром Енглеза него и звиждуцима са трибина. Онда су извукли 2:2 са Бајерном у Минхену, што је вероватно најбољи резултат у модерној историји клуба, но све то није могло да замаже посртање тамо где су некада били најјачи, на зеленим травама Енглеске.
Лоша стручна лица, пре свега менаџери који ће наследити Сема Олардајса, довођење играча наврат-нанос, за превише новца, са премало доприноса, и нимало домаћинско пословање на врху, ускоро ће прекинути бајку коју је живео тај искрени, раднички градић, заљубљен у фудбал и свој клуб много више него што би понекад празњикаве трибине Рибок стадиона могле да вам кажу.
Нимало домаћинско пословање је превелики еуфемизам: Болтон је већ 2015. дуговао порезницима Њеног величанства више од 170 милиона фунти, што за порезе, што за ПДВ, и једно време имали су ембарго на трансфере...
Не пишемо о Болтону само зато што је ове мајске недеље на реду последње коло регуларног дела Чемпионшипа и само зато што ће они можда поново, како каже табела, слетети у Лигу један.
Како “можда”, зар им није пресуђено, зар нису пуних 12 бодова од сигурне луке?
Можда, јер је велико питање да ли ће Болтон Вондерерс од овог лета постојати. Можда се угасе, можда промене име, можда буду приморани да се спусте који ранг испод, јер од оног клуба на који су се сви угледали и који су сви желели да буду, постали су пример како уништити све.
Болтон није одиграо претпоследње коло, са Брентфордом, пошто су играчи ступили у штрајк јер им се дугују плате из марта и априла (у неким земљама се онда лопта не би ни терала?), али је Удружење професионалних фудбалера позајмило новац клубу, тако да ће путовати на ноге Нотингем Форесту – можете мислити у каквом расположењу – а онда вероватно одиграти тај заостали меч у року од четири дана, чиме ће лигашка табела бити употпуњена.
Међу тим играчима нема звучних имена, ако не рачунамо Самија Амеобија, буразера много познатијег Шоле. О мршавости талента на талону говори и факат да ниједан фудбалер није постигао више од четири поготка током читаве сезоне; највећа звезда је Северни Ирац Џош Магенис за којег Википедија наводи да је тек са 18 година одлучио да постане нападач, пошто је дотад играо голмана...
И то је слика данашњег Болтона, као сушта супротност Окочи, Гудјонсену, Ђоркаефу, Анелки, Јаскелаинену, Маркосу Алонсу, магичном Стелиосу...
Баш због тога што није велики град, што нема тржиште ни превелику могућност да расте, што делује на територији која има много значајније клубове, и што делује као да је њихово време прошло, Болтон, упркос историји која их сврстава међу осниваче некадашње Прве дивизије, није неки преукусни мамац за спонзоре, потенцијалне инвеститоре и остале пераче пара.
Засад се на отворени позив власника Кена Андерсона – иначе бившег фудбалског агента, с пребивалиштем у Монте Карлу, што може да вам наговести нешто о његовом схватању бизниса и начину пословања, мада далеко од тога да је он главни узрочник или виновник проблема – јавио само Лоренс Басини, бивши газда Вотфорда, али питање је да ли ће његова понуда бити прихваћена, на време или уопште.
Када се полако спусти завеса на Чемпионшип – мада нас тек чека посластица: никад јачи плеј-оф! – Болтон ће тек почети своју велику битку, можда и већу од оне када су долазили у Београд, када су одолевали у Минхену, када су на Олд Трафорду победили Јунајтед.
Нека им у тој борби помоћ прискочи плес Џеј Џеја Окоче и дебелог Сема на центру терена, из златних година када је на Рибоку играо најбољи тим средине табеле Премијер лиге свих времена; увек је тужно када пати када се гаси један фудбалски клуб, а посебно онај који је красила пинакотека незаборавних ликова.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар