Лекције Бојана Остојића...

Како се вратио, шта је све преживео, на којим примерима могу да уче млађе колеге…?

Фудбал 19.04.2019 | 20:00
Лекције Бојана Остојића...
Целе сезоне на источној трибини у улози посматрача, да би се на њеном концу преселио на терен. Савршен пример упорности, довољан да се Бојан Остојић појави за катедром у “Земунелу”  и, пре свега младим Партизановим фудбалерима, одржи предавање на тему “како сам се вратио”.

Уз два поглавља. Прво, спортско: пошто је у завршници такмичарске године почео да игра. И то више него добро. Друго, људско: доказавши да иако због ванфудбалских разлога скрајнут у трећи план (замислите, тражио зарађено?) човек може да се избори за статус. О томе неком другом приликом, сад нас занима искључиво лекција коју би, пре свега полетарци, попут Страхиње Павловића и Светозара Марковића – па и осталих младих у које се челници куну – могли да упију и у зачетку каријера савладају градиво које ће морати да знају наизуст у тешким тренуцима. Личним и екипним.

Зато, нек’ начуље уши…

“Кад сам дошао у Партизан био сам пети штопер. Клуб је већ имао Грегора Балажица, Седрика Гогуу, Николу Миленковића и Лазара Ћирковића. Плус, неколико седмица после мог потписа испали смо из квалификација за Лигу Европе, иако нас Заглебље није савладало ни после продужетка, већ имало више среће на пеналима. Прошао сам све и свашта, да бих се изборио за место стартера”, присећа се Остојић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

У Хумској 1 је дотакао висине освајањем дупле круне у мандату Марка Николића и пласман у нокаут фазу Лиге Европе под командом Мирослава Ђукића, а после узлета осетио и шта значи скотрљати се у провалију.

“Пад форме је био очигледан и то као спортиста и човек морам да признам. Уследила је повреда, пакао за сваког играча. Још теже ми је било кад код неких тренера нисам био у плану чак ни за тренинг. Екипа ради нормално, игра фудбал, а ти Остоја трчи са стране. Многи су ме отписивали, свашта причали о мени, али баш у таквим тренуцима, кад скоро нико не верује, мораш да црпиш снагу из себе, подигнеш се и закорачиш напред. Поносан сам што ниједном нисам покуцао ни на чија врата да питам зашто ме нема у плану и што немам менаџера, већ сам браним своје интересе. Све време сам веровао у себе и ако се тако поставиш, пре или касније, дочекаш шансу.”

Некадашњи дефанзивац Чукаричког и Вождовца није играо код Зорана Мирковића, али је прилику зграбио у финишу сезоне обележене разочаравајућим резултатима црно-белих, иако је и сам кренуо из минуса.

“Мислите на оно што се десило на Вождовцу? Нема шта, погрешио сам, крив сам за гол, самим тим и пораз, али човек мора да буде довољно свестан да призна најпре себи, онда и другима, да је то истина. Подигао сам се… Поменули сте таленте попут Павловића и Марковића, грешили су и они, тек ће, јер су млади, с тим да је поента да се на лоше ситуације не обазиру, а камоли да их понављају. Као што не би требало да гледају у прошлост, тако би за нијх, или било ког другог перспективног момка, било од велике користи да не читају коментаре на вестима. Па, шта и ако погреше? Покажите ми безгрешног човека! Не постоји. Поготово што је фудбал игра грешака. Нажалост, код нас у Србији је слика углавном искривљена,  па јавно мњење креирају људи који нису бавили спортом или га не разумеју и против тога се не може, али могу такви коментари да се игноришу. Без обзира на године”.

Да још није за старо гвожђе, иако је у фебруару прославио 35. рођендан, Бојан Остојић је доказао у последња два меча, кад му је Саво Милошевић поверио улогу статера. У одсуству Марка Валијентеа, командовао је одбраном против Чукаричког (3:0) на почетку плеј-офа и
нишког Радничког у првој полуфиналној утакмици Купа Србије (1:0). Без примељеног гола и без неких зицера противника.

“Тај други податак ми је најдражи. Чим екипа не прими гол лакше је офанзивцима да играју. Приметан је напредак у смислу дисциплине на терену, односа према дресу. Схватили смо да онако како смо играли већи део сезоне, а било је ту и себичлукла, не може и не сме. Углавном смо деловали као јединке, свак’ је играо за себе, сад тимски изгледамо боље и одмах су резултати прихватљивији. Вероватно се свима смучило како “не знамо да играмо”, да смо овакви или онакви, али нико преко ноћи није заборавио фудбал. Спорт је такав да лопта некад неће у гол или да из првог шута ка нашем бивамо матирани. Платили смо скупу цену”.

Папрену, при погледу на табелу, јер је шест кола пре краја плеј-офа Партизан трећи, али још има шансу да нешто уради у другом такмичењу.

“Дужност овог клуба је да скупља трофеје. Нажалост, остао нам је на располагању само један и идемо сви силама да одбранимо пехар Купа. Тек је оконачно прво полувреме, неће бити лако на Чаиру, ни у недељном првенственом мечу, ни у реваншу полуфинала за месец дана. Поготово што екипе вођене тренерском руком Ненада Лалатовића играју калитетно и увек праве бум, почев од Борца, преко Вождовца, Војводине, Напретка, Чукаричког…”, џентлменски набраја Бојан Остојић, фокусиран само на фудбал у временима кад се у Србији око најпопуларнијег спорта развијају приче и причице с друге стране.

ПАВЛОВИЋ КАО БЛЕКИ

У сезони 2016/17 поред Бојана Остојића стасао је и касније се у Фјорентину продао Никола Миленковић. Две године касније у Хумској 1 сматрају да имају бисер у виду Страхиње Павловића који би могао да засветлуца више од Блекија.

“По конституцији су идентични. Једино се разликују по томе што је Миленковић дешњак, а Павловић игра левом ногом. Одушевљава ме његова спремност да учи, слуша Валијентеове и моје савете. Исто важи и за Свету Марковића. Обојица би могли да израсту у врхунске штопете, попут садашњег А репрезентативца. Само нек’ се не обазиру на негативне коментаре. Поготово што је то у Србији тренд, видљив по томе да је екипа која је пре две сезоне освојила дуплу круну у овој малтене називана незналицама”, сматра Остојић.

КАД БИ СЕ ГРОБАРИ УЈЕДИНИЛИ…

Осим што се нада да ће мандат у Партизану окончати одбраном пехара Купа, Бојан Остојић је у данима кад се примиче крај сезоне и истек његовог уговора пожелео још и…

“Да будемо сви као један! Боли ме срце кад видим разједињене навијаче. Замишљам како би било да се поново Гробари окупе под исту капу, као оне сезоне кад смо освојили дуплу круну. Кад би само знали колико нама на терену значи тај хук, заједништво... Чуо сам после дуго времена аплаузе после ове утакмице са Радничким, био је добар амбијент, мада сам свестан да би се тако нешто поновило морамо, пре свега, ми на терену да побеђујемо у серији”.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт

Коментари / 0

Оставите коментар