Палачинке са шлагом - награда за истрчан маратон!

Један од весника пролећа у Београду је Београдски маратон, спортска манифестација која као и ново годишње доба, најављује добро расположење.

Остали спортови 12.04.2019 | 09:30 Трчање је здраво, а дружење још више.

У недељу, 14. априла биће одржан 32. Београдски маратон, када главним градом Србије струји позитивна енергија.

Да је Маратон много више од спорта, тренинга и такмичења, сведочи прича Мартине и Марка. Двоје младих људи које осим њихових међусобних симпатија, веже и љубав према трчању. Маратон је за њих добро друштво и добар провод, јер како се каже - ко на маратон дође тај маратон и ствара!

Како су текле њихове припреме, шта воле да раде после тренинга и чиме ће се наградити после истрчаног маратона, открили су нам ови млади тркачи.

Марко, када је настала твоја љубав према трчању?

Марко: Љубав се родила већ после прве званичне трке, на факултету смо имали крос од 6 километара. Трчање је постало део мене, као што неки људи не могу без кафе ујутру тако и ја без лепог тренинга.

Мартина, због чега волиш Београдски маратон?

Мартина: Београдски маратон је наша највећа трка, и један од симбола овог града. Звучи отрцано, али то је наш тркачки празник. То је и најбитнија трка на календару нашег клуба. Једном када истрчиш Београдски овај град гледаш другим очима.

Марко, који део Београда ти је омиљени за трчање?

Марко: Обожавам Кошутњак. Невероватно је шта човеку уради сат времена тренинга у природи.  Молим људе да чувају Кошутњак, да га не загађују, да остане онакав какав јесте. Ако поштујемо природу, она нам врати вишеструко.

Мартина, каква је исхрана тркача? Пазите ли посебно у недељи пре маратона?

Мартина: Нажалост, нисам светли пример када се ради о исхрани. Девет месеци тренирам и једем све што пожелим, а онда три месеца врло водим рачуна о томе шта једем и то се одмах позитивно одрази на резултате. Сем тога, ствар о којој посебно треба водити рачуна је хидратација водом.

Марко, о чему размишљаш док трчиш?

Марко: Трудим се да не размишљам. Али, то обично иде овако: кад’ кренемо кажем себи има још само 20 километара. Ма то је ништа, реално. Сат и по и готов сам. После 15 километара постајем веома гладан. Морам да се почастим после оваквог тренинга. Палачинке? Да, прави избор. После 20 километара кажем само - Yееес. Крај. Тхе енд. Мада реално није било тешко, ‘ајмо још пар километара. И на крају, после 22 километра почнем да се смејем од среће и одем на дуплу порцију палачинки. Плус шлаг. Тада помислим како волим трчање.

Извор: мондо.рс