"Тугу и самоћу лијечим у раду"

„Тугу и самоћу лијечим у раду. Онолико колико се може. Навикла сам, јер сам с једанаест година као дијете водила три пара волова, док је отац држао плуг. Помагала сам мајци као цуретак кад је отац умро. Цуровања као да није било, јер сам се удала за Милоша, ковача, након неколико сусрета. Сада помало радим у башти, сијем кромпир, а богами и цијепам дрва“, прича за наш портал Зорка.

Република Српска 03.04.2019 | 16:52 Старица Зорка Антонић из србачког села Брезовљани јуче је први пут прославила родјендан и то осамдесет и пети. Изненадјење су јој приредили њени најмилији, који су се окупили да би јој тим поводом изразили љубав, поштовање и захвалност за све што је за њих учинила у свом не баш лагодном животу.

Упркос тешком животу од раног дјетињства и трагедијама у породици, Зорка је и данас за своје године здрава, витална и покретна. Након смрти мужа Милоша, већ пет година живи сама и са успоменама из прошлости, али поносна на своју дјецу, седморо унучади и осморо праунучади.



Дјеца је обилазе, ништа јој не фали, али је ипак најтежа самоћа и сјећање на сина Драгољуба који је погинуо на Возући, кога је сахранила након годину дана чекања. Ова трагедија је, каже, утицала и на здравље њеног супруга.

„Тугу и самоћу лијечим у раду. Онолико колико се може.Навикла сам, јер сам с једанаест година као дијете водила три пара волова, док је отац држао плуг. Помагала сам мајци као цуретак кад је отац умро. Цуровања као да није било, јер сам се удала за Милоша, ковача, након неколико сусрета. Сада помало радим у башти, сијем кромпир, а богами и цијепам дрва“, прича за наш портал Зорка.

„Дјеца кажу немој бако радити, а ја велим - боље да ме нађете на њиви него у кревету“, додаје Зорка.

Оде старица и код кћерке Милице у Србац, али не остаје дуго. Најкомотније је у свом дому.

„Мајка је дивна жена, увијек је била пажљива и примјер свима. Воли бити у својој кући. ми је обилазимо кад год можемо“, каже кћерка Милица Гужвић.



Бака Зорка је добила и родјенданску торту, а ту су у првом плану били и праунуци – хармоникаши Лука и Себастијан, који су се представили и пригодним пјесмама, уз жељу да им прабака поживи још много година.

А старица Зорка, ни у свечаном тренутку, није могла а да не помене нешто што је много боли. Није задовољна односом Борачке организације. Каже, нико  из Борачке организације није дошао  да јој упути ријечи утјехе, да је обидје и упита да ли јој нешто треба, да ли је здрава? Лијепе ријечи и пажња вриједнији су од сваке помоћи.

(БН/С.К.)