СУЗА САМА КРЕЋЕ!

Ватерполисти јој дали снагу да живи! Срцепарајућа прича са тренинга "делфина". Дирљив сусрет једне Александре и Даче Икодиновића.

Остали спортови 03.04.2019 | 10:15 Имамо људине у ватерполу. Не може то другачије да се назове. Него баш тако - људине.

Право је чудо шта Србија (некада у склопу државних заједница - СФРЈ, СРЈ, СЦГ) ради у овом спорту, какве успјехе ниже.

А да ти резултати и њихова борба у спорту који је популаран тек на махове, кад се приближи финале неког такмичења када одједном сви "постану" ватерполисти и "шетају" капице, и глад за успјесима нису без одјека, показује и сљедећа прича коју је на свом Фацебоок профилу подијелио новинар "Спортског журнала" Дејан Стевовић, који деценијама прати овај спорт.

Пре неколико мјесеци, Дејан Стевовић је добио писмо извјесне Александре Стојановић. Исто писмо добио је и селектор ватерполо репрезентације Дејан Савић. Писмо је насловљено са "Преко трња до злата".

Дугачко писмо, на 10 страна... Овако почиње:

"Док су се наши спортисти борили на Играма у Сеулу 1988. ја сам се тих дана борила за живот у инкубатору за пријевремено рођене бебе. Побиједила сам, али је остала дјечија церебрална парализа. И онда из дана у дана, напорне вјежбе, тешке, болне. У прољеће 1996, када сам имала осам година, направила сам прве кораке...", писала је Александра, која је данас професорка књжевности.

Она је у писму до детаља описала сва такмичења, утакмице, радости и ријетке дане туге због пораза ватерполиста.

"Обожавала сам Дачу (Икодиновића), била пресећна када се сликао са мном у његовој кафани. Послије сам обожавала Вању, данас су то Фића, Прле и Манда, али је Дача био на почетку", каже Александра.

Писмо је написала зато што су јој ватерполисти били мотив да успије.

"Зато сам и написала причу јер су ми ватерполисти и праћење тог спорта, њихова борба, вјера, снага, умногоме допринијели да истрајем, да се изборим са инвалидитетом, да проходам, завршим школу, факултет и наставим борбу кроз живот. Стрпљиво чекам и надам се да ћу коначно упознати цијелу ватерполо репрезентацију и остварити тинејџерски сан. Ако се никада не упознамо, господо ватерполисти, шмекери и мангупи знајте да постоји једна девојка која вас воли, вјерује и вјероваће увијек у вас", написала је она у свом писму које је послала двојици Дејана.

Новинар Дејан Стевовић се потом чуо са Савићем. Разговарали су о писму. Селектор је одлучио да је позове на један тренинг ватерполиста.

И то баш данас, пред одлазак у Загреб на Европа куп, такмичење које претходи Свјетској лиги, чији је Београд домаћин.

"Отежано се крећем, али стижем на вријеме", рекла је Александра новинару Стевовићу док су се договарали о термину сусрета.

На базен Спортског центра "Гале Мушкатировић" дошла је са сестром Каћом.

"Па, гдје си, бре, ти", насмијјао се селектор и пољубио је. Потом јој је поклонио букет цвијећа, џентлмен. "Стара школа", што би се рекло.

Прилазили су јој потом сви ватерполисти, а селектор их је представљао. На крају, капитен Филип Филиповић, са лоптом и потписима свих играча као дар Александри.

"Хвала што си дошла да будеш мало са нама", ријечи ватерполиста које су Александри веома значиле.

Али, селектор је припремио Александри још једно изненађење.

Појавио се Дача Икодиновић. Александра више није издржала и онда су се у њеним очима појавиле сузе.

"Ето, није било страшно", рекао јој је новинар Дејан Стевовић, признајући да му је застала кнедла у грлу.

"Није, било је нестварно, стварно а нестварно", каже му Александра.

Селектор на крају добацује: "И да знаш - имаш два комплета улазница за Свтетску лигу".

Због овога је спорт предиван.

Извор: мондо.рс