Да није било Мила, гдје би ЦГ била?

Чланство Црне Горе у НАТО је неповратан процес, а завршетак суђења за покушај тероризма у Подгорици ставиће тачку на фантазије о враћању Црне Горе у прошлост, каже у разговору за Викенд новине познати београдски новинар, својевремено и српски посланик, Зоран Остојић.

Регион 27.03.2019 | 17:25 Он сматра да би, да није било Мила Ђукановића, Црну Гору водио "неки Додик на челу покрајине Србије која би се звала Српска Република Црна Гора".

Остојић сматра да протести у државама региона имају додирних тачака, али да протести у Подгорици имају специфичност.

“Иако се тренутно протести у региону дешавају и у Београду и Тирани, протести у Подгорици свакако имају везе и са завршетком суђења за покушај тероризма из 2016. године. Посебно што су на оптуженичкој клупи и неки од лидера проруске опозиције у Црној Гори. Ти протести, као и кампања коју води Душко Кнежевић, имају за циљ да крај тог суђења гурну у други план и дискредитују очекиване осуђујуће пресуде. Велики је новац уложен да се заустави модернизација Црне Горе и њена евроатлантска орјентација да би се тек тако одустало од дестабилизације Црне Горе”, оцјењује Остојић.

Према његовим ријечима, што се тиче “грађанских” протеста са политичким захтјевима, гдје су политичке партије у другом плану, јасно је да је у питању исти модел као и у Београду.

“Чак су и исти захтјеви оставка предсједника, прелазна Влада. Вјероватно су и исти инспиратори из сјенке. Али када дође до радикализације, као прије неки дан у Београду, јасно је да су у протестима главне политичке партије. Као што и треба да буде, јер су у протеклих сто година милиони људи страдали широм свијета борећи се за вишепартијски систем и слободне изборе у својим земљама”, сматра он.

Остојић наглашава да су поводи за ове протесте другачији.

“Док је у Србији повод био заиста хулигански напад на Борка Стефановића у Крушевцу, у Подгорици је то била истрага против власника Атлас групе и његов покушај да се од правосуђа брани политичком кампањом. Радио је то и Мишковић у Србији, као и Тодорић у Хрватској. Но ако наше државе заиста желе да прихватају европске вриједности на путу ка пуноправном чланству у ЕУ, владе у тој борби морају да истрају, по цијену да испадају и неки костури из ормара прошлости”, навео је он.

На питање шта би било са Црном Гором да на њеном челу, у судбоносним тренуцима, није био Мило Ђукановић Остојић је одговорио да то био неки Додик на челу покрајне Србије која би се звала Српска Република Црна Гора.

“Избори би били неизвјесни колико су у Русији. А камењар ђедовине не би вриједио бокс цигара, колико је био прије Мила, већ само једну паклицу. А колико је вриједио прије 15 година ви боље знате. И даље би се пјевало “хоћемо Русе”, а лагало да се пјева “хоћемо гусле” Малесија би била Република Албанска Крајина, најмање то. У Црној Гори би живјело једва 400.000 људи. Свако друго возило не би имало “роминг”. Поред шверца, најчешће занимања би били дилери девиза и дилери бројева за редове пред страним амбасадама. А умјесто Порто Монтенегра, у Арсеналу би били усидрени руски војни бродови. Од страних туриста можда би видјели понеког, али само у Улцињу, из сусједне државе. Јер би њима тамо било много јефтиније него у Албанији”, тврди Остојић.

Одговарајући на питање шта могу да очекују државе кандидати за чланство попут Црне Горе која је највише одмакла у процесу придруживања ЕУ Остојић им поручује да прате шта се тамо дешава, да јачају односе са онима који одлучују, али прије свега да се концентишу на домаће задатке.

“Јер се тако мијењају ка друштвима из кога млади не одлазе, већ неки други желе да дођу. Црна Гора има тај проблем што доста убједљиво води и сада треба да убјеђује Брисел да је чекање других да је стигну, лоше по обје стране. Биће то тешко, али не и немогуће”, сматра он.

(аналитика.ме)