Посљедњи дани прије НАТО напада

Одбројавање је почело – Посљедњи дани прије напада.  Напад НАТО снага на Југославију је правдан хуманитарним разлозима, овако аутор текста Раинер Рупп се присјећа НАТО бомбардовању СР Југославије у тексту који је објавио РТ_Деутсцх: хттпс://де. рт. цом/1уцу

Србија 21.03.2019 | 11:49 Странаке СПД и Зелени, као коалициони партнери, прије 20 година су послали њемачке војнике у први агресивни рат након 1945. године. Међутим, посљедњих дана пред почетак напада, још увијек се водила дипломатска борба између САД-а и партнера НАТО у ЕУ.

Учешћем Њемачке и НАТО пакта у бомбардовању Југославије, владајућа коалиција СПД и Зелени, отворила је Пандорину кутију и за друге агресивне ратове САД и НАТО пакта. Свако би требао бити свјестан тога да су наводно социјално оријентисани -СПД и наводни голубови мира - Зелени, својом злочиначком одлуком розорили не само Југославију, него и погазили међународно право. На тим темељима и данас трају већ познати антируски рефлекси којима се хушка на рат против Русије.

То много говори о политичком стању у нашој земљи и о томе да су они који су одговорни за више хиљада невиних, убијених или бомбама осакаћених цивила, посебно жена и дјеце, данас још увијек на слободи. Захваљујући константном ширењу лажних вијести којима се оправдавало хушкање на рат против Југославије, одговорни политичари тога времена и данас уживају висок друштвени престиж. У нашој "правној држави", гдје су сви људи наводно једнаки пред законом, политичари су "равноправнији" од обичних смртника, чак и ако су ратни злочинци.



Управо ове недеље, тачно прије двадесет година, НАТО је већ вршио одбројавање  за покретање ваздушног напада на Београд, за уништавање цивилне инфраструктуре Југославије, те снабдијевање електричном енергијом и водом. Ово потоње, већ само по себи, према међунардном праву, представља ратни злочин. Али, упоредо с тим, иза кулиса уједињеног западног фронта против Србије, како се то често дешава, - дошло је и до жестоке политичке борбе између европских лидера и САД.

Слично као и четири године раније, у сукобу око Босне и Херцеговине, Вашингтон је желио искористити планирани рат против Србије, како би након завршетка хладног рата оправдао разлог постојања НАТО пакта. Планираним и опсежним ратом против Србије, НАТО је од свих западноевропских народа требао да буде поново признат као једина истинска сила на Старом континенту. Истовремено, била би ојачана и водећа улога САД као "незамјењиве нације" у свим европским пословима.

А када је амерички предсједник Клинтон 9. марта 1999. године послао свог човјека од повјерења, Ричарда Холбрука са ултиматумом Србији у вези са српском покрајином Косово, услиједило је велико незадовољство у већини европских престоница. Француска и Енглеска су биле посебно љуте због аутократског става са којом је специјални изасланик САД Ричард Холбрук –  у стилу правог римског Преторијанца и са охолим "Вени, види, вици" (дођох, видјех, освојих) - без договора са европским савезницима НАТО-а отпутовао у Београд.

С обзиром да  се ранији мировни пројекат у Босни и Херцеговини сматрао америчком побједом, владе у Лондону и Паризу су жељеле да рјешење косовског сукоба буде њихов европски "шоу".

За разлику од Босне и Херцеговине, овај пут би требало успоставити мир у "европском дворишту" под водством европских НАТО снага.

Међутим, када је Вашингтон након четири године вратио Холбрука у финале дипломатске битке, Европљанима је било јасно да Американци желе да преузму узде у рјешавању сукоба на Косову. Стога су се европски "миротворци" на Балкану забринули због губитка тек обновљеног политичког престижа. Чини се да је то потврдила и једна вијест, објављена у Интернатионал Хералд Трибуне (ИХТ) од 8.3.1999. године из Лондона, у којој се наводи да европске дипломате "нису биле јако срећне" због појављивања господина Холбрука.



А раније је у Босни и Херцеговини, амерички насилник Холбрук је својим бруталним методама, изнуђивањем и пријетњама, масовиним убијањем у ваздушним нападима, на рачун несигурне европске преговарачке стратегије, стекао углед као „самоувјерени дипломата“ који је постизао све што је желио. Истовремено, аустријски амбасадор Волфганг Петрич, један од три посредника у такозваним "мировним преговорима на Косову", изјавио је да би појава Холбрука "ситуацију још више закомпликовала".

Вашингтон и његови гласноговорници из Атлантског савеза износили су аргументацију да су дотадашњи напори НАТО Европљана у убијеђивању Срба у мировне и политичке бенефите од распоређивања НАТО трупа на њиховој територији, били пуни мањкавости. Оно што овдје звучи као груба шала, је захтјев да окупационе снаге НАТО-а, буду распоређене широм Србије и на Косову, а представљао је кључни захтјев, садржан у безбједносно-политичком прилогу срамног споразума из Рамбујеа. Послије неуспјеха Европљана да дрске Србе приволе на тај уступак, вашингтонски амбасадор Холбрук је сада требао да окрене нову страницу и у случају неприхватања споразума, Србији запријети ратом.

Наравно, свима је од почетка било јасно да Србија - као и свака друга суверена држава - никада не би добровољно пристала да буде војно окупирана од страних сила. Стога је од самог почетка било видљиво да је "дипломатско рјешење" Вашингтона, према моделу из Рамбујеа, намјерно осмишљено да пропадне, како би се могао оправдати каснији рат. Прије одласка у Београд, Холбрук је свјетској јавности дао до знања шта се спрема  Србима:

- Радујем се... да предсједнику Милошевићу ... јасно ставим до знања које ће посљедице да претрпи ако се ситуација (на Косову) не побољша драматично прије и за вријеме преговора у Паризу.

Истога дана, водећи политичари НАТО-а, у  поменутим дневним новинама ИХТ, објаснили су шта уствари значи Хобрукова изјава: "Мисија господина Холбрука је да ваздушним нападима поврати кредибилитет НАТО-а, како би на тај начин српску страну приволио на усвајање мировног плана за Косово".  Узгред, "мировни план" је просто и једноставно садржавао НАТО окупацију читаве Србије.



У међувремену, скоро сваки дан на Косову албански сепаратисти су нападали положаје српске војске и полицијске станице, палили српске манастире или убијали српске цивиле у удаљеним селима. Мучили су и убијали и своје албанске комшије, јер су за њих били "издајници" само зато што су жељели да живе заједно у миру са својим комшијама Србима. Истовремено, југословенске оружане снаге реагују бомбардовањем база Ослободилачке војске Косова, која је, само годину раније била на црној листи САД и  Европске Уније  као "међународна терористичка организација“ састављена од  криминалних банди.

Прије НАТО напада на Србију, "демократски Запад" је схватио какве користи може имати од ОВК, у циљу коначног уништења тврдоглаве Србије. Одмах потом су борци ОВК класификовани као корисни терористи. (Може се повучи паралела са тренутном ситуацијом у сјеверној сиријској провинцији Идлиб, гдје је изопачени Запад у међувремену преузео улогу заштитника терориста Ал Каиде како би угрозио мировне напоре Асада и Русије.)

На Косову је „демократски“ Запад је под  окриљем НАТО-а дјеловао је као заштитник ОВК-а. Банду убица су назвали "борцима за слободу" против наводног "новог Хитлера" и "месара" Милошевића. Након тога, ови терористи су у Рамбујеу, непосредно прије НАТО напада, на преговорима у Паризу, чак постављени на дипломатски пиједестал у својству равноправног преговарачког партнера у односу на српску владу.

Послије осмочасовног преговарања са предсједником Милошевићем, Клинтонов изасланик Холбрук се 10. марта 1999. године вратио у САД необављеног посла и  без очекиваних  резултата. Као што се могло и очекивати, Београд  није хтио потписати споразум о давању значајне аутономије Косову нити се повиновати НАТО диктату за размјештање страних трупа на територији Југославије. Влада у Београду је била свјесна да  има подршку огромне већине свог становништва.

Све то се дешавало у условима учесталих сукоба између терориста ОВК и југословенских снага безбједности. Сукоби су углавном били у селима гдје претежно живе етнички Албанци, на граници са Македонијом, где су се банде ОВК утврдиле и где су користиле становнике као живи штит против југословенских снага безбједности. Није нимало изненађујуће да је „демократски“ Запад окривио Београд за жртве у тим сукобима. Као што је то и данас случај у сиријском Идлибу, "демократски Запад" је тада имао више разумијевања за убице и отмичаре српских и албанских цивила, него за њихове жртве.



Послије Холбруковог неуспјеха у Београду, било је јасно да се већ дуго планирани напад НАТО-а, на Србију  не може избјећи. Тачно двије недјеље након Холбрукове посјете Београду, прве НАТО крстареће ракете и бомбе са ласерским навођењем,  лансиране су с циљем уништавању углавном цивилних мета у СР Југославији.

хттпс://деутсцх.рт.цом/меинунг/85998-цоунтдоwн-лауфт-летзтен-таге-вор/

Превео: Мицхаел Ресановић

(БН ТВ)