Прича: У будућности одзвања „Хала Мадрид y нада мас“!

Опет ће Реал довести најбољег играча света и опет ће освајати Лигу шампиона, јер је то природни закон.

Фудбал 11.03.2019 | 00:00
Прича: У будућности одзвања „Хала Мадрид y нада мас“!
Полако, рођаци. Мадридски медији их сахрањују („Овде почива тим који је исписао историју“), каталонски исмевају („Триплета – два везана пораза од Барселоне, један од Ајакса“), светски се утркују како да му што пре и што више блатом намажу лице, има и код нас у МОЗЗАРТ-у оних који не могу да их смисле, све легитимно, јер се о укусима не расправља, али у дану кад се Реал само наизглед упокијо, 1:4 није крај живота, већ супротно томе – рађање новог.

Баш зато што се многи наслађују, што им је досадило да на врху гледају исте главе, што им смета како ДаниКарвахал има више Лига шампиона од, на пример, Луиса Суареза, елиминација најпознатијег клуба света још који дан, нек’ буде и који месец, предстаљаће предмет подсмеха. А онда, кад се оплакивање заврши, кад фудбалски попови ове планете очитају опело, десиће се васкрс, из ковчега сопствених заблуда устаће Мадриђани и опет, пре или касније, покорити свет.

Ако су могли да чекају од ’66 до ’98 кад им је Предраг Мијатовић донео круну – симболично, баш на стадиону Ајакса – ако су преживели период Барселонине супремације светским фудбалом и вратили се, чекајући од волеја Зинедина Зидана у Глазгову да се укаже глава Серхија Рамоса у Лисабону, ако су умели да одбију нападе Каталонаца, преживе упумпавање новца са Блиског истока у Пари Сен Жермен и Манчетер Сити и да им „пластични“ клубови не буду ни близу, ако су без проблема отресли велики Јувентус и једнако грандиозни Ливерпул у финалима, зар то није наговештај да ће се, као кад се гусеница претвори у лептира преобразити и једног дана поново долетети на врх? Тамо им је и место.

Можда ће потрајати. Нико не може да тврди да ли баш 32 године колико су мадридисти чекали Мијатовића или 12 да подигну Десиму, међутим, сви знају – и они сами и они који их се наслађују сезоном дебакла – да ће тај тренутак дођи. Знао је и Кристијано Роналдо, јер је као власник Златне лопте 2009. прешао на Шамартен у тренутку кад Реал није био власник ниједног трофеја и чак није било назнака да ће га освојити у годинама кад је Пеп Гвардиола изгледао као човек из друге димензије, способан да петардира највећег ривала за вечеру. Напустио је други најпознатији клуб света, с којим је само годину дана пре тога освојио Лигу шампиона и дошао у средину где се једино признаје оно што си данас, а никог не занима шта је било јуче, још мање шта ће бити сутра. Реал нема ту привилегију да жртвује сезоне, чека, гради... Мора одмах. И каква је то фрустрација за Португалца, најскупљег фудбалера планете и његове надређене да у прве две године није добио ништа осим мрвице у виду пехара Купа краља?

Роналдо није дошао у најбољи клуб на свету, али га је временом учинио најбољим на свету. Заједно са Бенземом, Рамосом, Модрићем морао је да пропати, кадо што данас пате краљевићи без њега, да би научио да побеђује. У првој сезони испао је из Лиге шампиона исто у осмини финала, у наредне три догурао најдаље до полуфинала и тек на концу пете (еј, пете!?) узео први од четири „ушата пехара“. У никад жешћој конкуренцији.

Исти такав изазов чека Харија Кејна, Килијана Мбапеа, Нејмара, Едена Азара, можда Жозеа Муриња илиМаурисија Покетина, за било кога од њих да се определи Флоретино Перез, макар морао и сам да чека неколко година, јер колико год да зарађују у садашњим клубовима ништа не може да се мери са статсом прве звезде на „Бернабеуу“, поготово ако баш од неког од њих очекују да буде спасилац, предводник новог таласа, ере која ће вратити Лос Бланкосе тамо где су их довели Мијат, Зизу, Рамос, Роналдо...

Потреба да се то деси је природни закон. Нормална појава. Као што може само привремено мрзитлејима Милан и Интера да буде драго што су далеко од Скудета, као што јесте за кафанско ликовање како је ЖозеМурињо уканалио Манчестер јунајтед, како су се многи 2014. обрадовали масакру Бразила у Бело Оризонтеу или свежији пример како су летос славили белгијски победу над Јужноамериканцима. Негде у дубини душе и такви су свесни идеје о повратку највећих.

Као што ће се једног дана уздигнути Росонери, јер то им је у ДНК-а, као што ће опет на Олд Трафорду да се вијорији победнички барјак, као што ће Бразил поново бити првак света јер је то једино логично стање, тако ће и Реал узвратити ударац. И после ће многима бити жао – макар славили ових дана партију Душана Тадића – што нису показали мало више поштовања према најтрофејнијем клубу света.

Да буде забуне, исти или слични су сахрањивали и Барселону у годинама послеПепа Гаврдиоле, Манчестер после одласка сер Алекса Фергусона, Милан кад се пензионисао Паоло Малдини, Бразил због дебакла на два Мундијала и као што су се Каталонци претворили у машинерију која меље, тако исти ти стрепе од дана кад ће опет силе бити Росонери, Црвени ђаволи, Кариоке... Стрепе, јер знају да ће тај дан сванути.

Биће сунчан и указаће се опет тај бели шљаштећи дрес. Тај грб са круном. Тај стадион на коме 90 минута увек траје као вечност. Фудбал су синоћ биле и беле марамице са трибина „Сантјаго Бернабеуа“, као што ће фудбал бити кад са истог места загрми тенор Пласида Доминга „Хала Мадрид y нада мас“.