Priča: U budućnosti odzvanja „Hala Madrid y nada mas“!

Opet će Real dovesti najboljeg igrača sveta i opet će osvajati Ligu šampiona, jer je to prirodni zakon.

Fudbal 11.03.2019 | 00:00 Polako, rođaci. Madridski mediji ih sahranjuju („Ovde počiva tim koji je ispisao istoriju“), katalonski ismevaju („Tripleta – dva vezana poraza od Barselone, jedan od Ajaksa“), svetski se utrkuju kako da mu što pre i što više blatom namažu lice, ima i kod nas u MOZZART-u onih koji ne mogu da ih smisle, sve legitimno, jer se o ukusima ne raspravlja, ali u danu kad se Real samo naizgled upokijo, 1:4 nije kraj života, već suprotno tome – rađanje novog.

Baš zato što se mnogi naslađuju, što im je dosadilo da na vrhu gledaju iste glave, što im smeta kako DaniKarvahal ima više Liga šampiona od, na primer, Luisa Suareza, eliminacija najpoznatijeg kluba sveta još koji dan, nek’ bude i koji mesec, predstaljaće predmet podsmeha. A onda, kad se oplakivanje završi, kad fudbalski popovi ove planete očitaju opelo, desiće se vaskrs, iz kovčega sopstvenih zabluda ustaće Madriđani i opet, pre ili kasnije, pokoriti svet.

Ako su mogli da čekaju od ’66 do ’98 kad im je Predrag Mijatović doneo krunu – simbolično, baš na stadionu Ajaksa – ako su preživeli period Barselonine supremacije svetskim fudbalom i vratili se, čekajući od voleja Zinedina Zidana u Glazgovu da se ukaže glava Serhija Ramosa u Lisabonu, ako su umeli da odbiju napade Katalonaca, prežive upumpavanje novca sa Bliskog istoka u Pari Sen Žermen i Mančeter Siti i da im „plastični“ klubovi ne budu ni blizu, ako su bez problema otresli veliki Juventus i jednako grandiozni Liverpul u finalima, zar to nije nagoveštaj da će se, kao kad se gusenica pretvori u leptira preobraziti i jednog dana ponovo doleteti na vrh? Tamo im je i mesto.

Možda će potrajati. Niko ne može da tvrdi da li baš 32 godine koliko su madridisti čekali Mijatovića ili 12 da podignu Desimu, međutim, svi znaju – i oni sami i oni koji ih se naslađuju sezonom debakla – da će taj trenutak dođi. Znao je i Kristijano Ronaldo, jer je kao vlasnik Zlatne lopte 2009. prešao na Šamarten u trenutku kad Real nije bio vlasnik nijednog trofeja i čak nije bilo naznaka da će ga osvojiti u godinama kad je Pep Gvardiola izgledao kao čovek iz druge dimenzije, sposoban da petardira najvećeg rivala za večeru. Napustio je drugi najpoznatiji klub sveta, s kojim je samo godinu dana pre toga osvojio Ligu šampiona i došao u sredinu gde se jedino priznaje ono što si danas, a nikog ne zanima šta je bilo juče, još manje šta će biti sutra. Real nema tu privilegiju da žrtvuje sezone, čeka, gradi... Mora odmah. I kakva je to frustracija za Portugalca, najskupljeg fudbalera planete i njegove nadređene da u prve dve godine nije dobio ništa osim mrvice u vidu pehara Kupa kralja?

Ronaldo nije došao u najbolji klub na svetu, ali ga je vremenom učinio najboljim na svetu. Zajedno sa Benzemom, Ramosom, Modrićem morao je da propati, kado što danas pate kraljevići bez njega, da bi naučio da pobeđuje. U prvoj sezoni ispao je iz Lige šampiona isto u osmini finala, u naredne tri dogurao najdalje do polufinala i tek na koncu pete (ej, pete!?) uzeo prvi od četiri „ušata pehara“. U nikad žešćoj konkurenciji.

Isti takav izazov čeka Harija Kejna, Kilijana Mbapea, Nejmara, Edena Azara, možda Žozea Murinja iliMaurisija Poketina, za bilo koga od njih da se opredeli Floretino Perez, makar morao i sam da čeka nekolko godina, jer koliko god da zarađuju u sadašnjim klubovima ništa ne može da se meri sa statsom prve zvezde na „Bernabeuu“, pogotovo ako baš od nekog od njih očekuju da bude spasilac, predvodnik novog talasa, ere koja će vratiti Los Blankose tamo gde su ih doveli Mijat, Zizu, Ramos, Ronaldo...

Potreba da se to desi je prirodni zakon. Normalna pojava. Kao što može samo privremeno mrzitlejima Milan i Intera da bude drago što su daleko od Skudeta, kao što jeste za kafansko likovanje kako je ŽozeMurinjo ukanalio Mančester junajted, kako su se mnogi 2014. obradovali masakru Brazila u Belo Orizonteu ili svežiji primer kako su letos slavili belgijski pobedu nad Južnoamerikancima. Negde u dubini duše i takvi su svesni ideje o povratku najvećih.

Kao što će se jednog dana uzdignuti Rosoneri, jer to im je u DNK-a, kao što će opet na Old Trafordu da se vijoriji pobednički barjak, kao što će Brazil ponovo biti prvak sveta jer je to jedino logično stanje, tako će i Real uzvratiti udarac. I posle će mnogima biti žao – makar slavili ovih dana partiju Dušana Tadića – što nisu pokazali malo više poštovanja prema najtrofejnijem klubu sveta.

Da bude zabune, isti ili slični su sahranjivali i Barselonu u godinama poslePepa Gavrdiole, Mančester posle odlaska ser Aleksa Fergusona, Milan kad se penzionisao Paolo Maldini, Brazil zbog debakla na dva Mundijala i kao što su se Katalonci pretvorili u mašineriju koja melje, tako isti ti strepe od dana kad će opet sile biti Rosoneri, Crveni đavoli, Karioke... Strepe, jer znaju da će taj dan svanuti.

Biće sunčan i ukazaće se opet taj beli šljašteći dres. Taj grb sa krunom. Taj stadion na kome 90 minuta uvek traje kao večnost. Fudbal su sinoć bile i bele maramice sa tribina „Santjago Bernabeua“, kao što će fudbal biti kad sa istog mesta zagrmi tenor Plasida Dominga „Hala Madrid y nada mas“.



Izvor: mozzartsport

FOTO: Reuters