НБА приче: Он је стварно знао да лети...!

Лери, Мајк и Баркли добијали су мечеве, али Доминик Вилкинс је увек добијао дуел.

Кошарка 20.02.2019 | 22:45 "Тхе Хуман Хигхлигхт Филм" - Зашто овај надимак?

Ако погледате пар клипова на "Јутјубу" биће вам јасно. Једно је закуцати на "Слам Дунк" такмичењу, а сасвим друго то урадити на озбиљној утакмици. Доминик је у игри врло лако изводио закуцавања из такмичења. Дао нам је посебан доживаљај гледања кошарке, а противницима посебан доживљај спортског понижења, закуцавајући неретко преко двојице играча. И даље се памти оно томахавк закуцавање против Дејвида Робинсона у пуној снази. То су могли само посебни, а Ник је то свакако био. Једини играчи после њега који су имали ту силину закуцавања у игри били су Шон Кемп и Винс Картер.

Млад сам да се сећам његових игара са врхунца каријере, јер је Доминик ушао у НБА лигу исте године када сам се родио. Старији су имали ту привилегију да га гледају, али захваљујући "Јутјубу" можемо да се подсетимо његових утакмица и потеза. Мислим да је он човек који је највише пута извео 360 степени окрет и положио лопту у кош. Нека ме неко исправи ако грешим, али Ник је то радио бар 20-так пута током сезоне. И то је изгледало прилично лако.

Вилкинс је највећа легенда Атланта Хоукса. Без икакве дилеме. Одиграо је највише утакмица за Атланту. Други је крадљивац у историји ове франшизе, иза неприкосновеног Мукија Блејлока. Убедљиво је први у укупном броју поена испред Боба Петита. Исто тако је први по офанзивном рејтингу, што је сасвим очекивано. Био је девет пута "Алл стар", неколико пута биран је у најбоље тимове лиге, а са другим "Дреам Теамом" освојио је злато на Светском првенству у Канади. Титуле у Европи су даље у тексту. Стрпите се.

Био је врхунски нападач, не шутер, већ баш нападач. Поред тога играо је јако добру и чврсту дефанзиву, али то је већ карактеристика тог периода кошарке, када је одбрана морала да буде јака. Просек поена до одласка у Бостон био је око 27 поена по мечу. Рачунајте да су тада одбране било вишеструко јаче него данас, јер је важила парола - или си јак или те нема на мапи. Поред свега тога, остаје жал што није са Атлантом постигао више. Максимум је било полуфинале Истока. Нису успели ниједном да добаце до финала иако им на путу углавном нису стајали Булси ни Пистонси. У једном моменту су имали страшну петорку коју су чинили Доминик Вилкинс, Док Риверс, Кевин Вилис, Џон Бетл и Мозес Мелоун, где се чини да је бек шутер Бетл био најслабија карика.

Вилкинс је имао блиставе сезоне у Атланти, био је најбољи стрелац лиге, али много чешће иза свог највећег ривала Мајкла Џордана. Са њим је гајио здрав и дуготрајан ривалитет. Што на утакмицама, што током "Алл стар" догађаја. Како је био познат као један од најбољих, ако не и најбољи куцач НБА лиге, био је готово редован на тим такмичењима. Прво је одржано давне 1984. године, када је завршио трећи. Тада су од њега били бољи Џулијус Ирвинг и Лери Ненс сениор. Ривалство које је почело 1985. године, када је победио Џордана у финалу, настављено је тек 1988.

Требало је да се оно настави одмах следеће године, али је Џордана повреда спречила да се појави, Вилкинс би рекао - страх од пораза. У том финалу Вилкинс је поражен од саиграча, Ентонија "Спад" Веба, најнижег кошаркаша који је победио у закуцавањима од када постоји ово такмичење.

У финалу 1988. године коначно су се велики ривали срели други пут. Џордан је однео победу са два поена разлике. Био је то летећи шоу њих двојице. То је онај моменат легендарног закуцавања са линије слободних бацања. ОК, не баш одраз са саме линије, јер је левим стопалом згазио унутар рекета. Вилкинс и даље мисли да је опљачкан на том такмичењу. Каже да му је много људи из кошарке рекло да је опљачкан и да је заслужио титулу.

Последње такмичење на коме је учествовао и у коме нам је дао ужитак да гледамо варијације његових "wиндмилл" закуцавања десило се 1990. године. Ривали су му у полуфиналу били Пипен, Кемп и два Кенија, Смит и Вокер. Пипен је на том такмичењу поранио са закуцавањем, јер је извео оно што је Џордан урадио, али са линије бацања. Превише рано. Прва рунда. И тада није добио пуних 50 поена. Још један разлог да Вилкинс остане при тврдњи да је опљачкан. Занимљив детаљ је то што је Џордан седео иза Доминика на клупи и заједно су кроз смех коментарисали сва дешавања. Врло је вероватно да му је тада опет поменуо да је добио титулу незаслужено и да је требало да припадне њему.



Није ривалитет био изражен само у дуелима са Џорданом, већ и са генијалним Леријем Бирдом. Свима је у сећању седма утакмица серије Селтикса и Хокса. Гледао сам је на касети доста касније, јер сам у том тренутку имао само шест година и нисам знао шта је НБА лига. И да, на ВХС-у, какав ЦД, какав УСБ... само касете и видео рекордери! Селтикси су добили серију са 4:3, али остаће упамћен дуел Лерија и Доминика. Вилкинс је постигао 47 поена то вече, шутирајући из игре 19 од 23. Бирд је убацио 34 поена, од тога чак 20 у последњој четвртини. У том делу "мајсторице" само су постојала њих двојица. Играли су своје минијатуре, један против другог. То је била једна од оних утакмица коју гледате без трептаја. Само буљите у екран и питате се да ли су они заиста толико добри. Да, јесу.

Када је освојио титулу најбољег стрелца признао је да је годинама јурио за поенима како би престигао Мајкла Џордана. Када га је престигао, могао је да одахне, али само на кратко. Наставио је да га јури следећих седам година, да би на крају рекао да диже руке и да је претешко јурити Џордана на том пољу. Иако је Доминик био машина за постизање кошева. Ето, толико је Мајк био добар...

Када се вратио у Атланту, али у дресу Клиперса, доживео је десетоминутне овације. Цела хала је била на ногама. Дочекали су свог хероја онако како доликује. Пре тога су челници Хокса одлучили да се кладе на Денија Менинга и да ће их он одвести у плеј-оф уместо Вилкинса, али су погрешили. Ник је стигао у своју Атланту, постигао четири поена до полувремена. На полувремену је сео сам у свлачионици и рекао себи: "ОК је Ник. Смири се, опусти се и ради оно што најбоље знаш да радиш". А то је било пуњење коша ривала. Рекао је Марку Џексону да му да лопту и да се помери. У другом полувремену је убацио 32, за укупно 36 поена на свом терену. Тада је имао 34 године и просек од скоро 30 поена по мечу, али је одиграо само 25 утакмица те сезоне и то је један од разлога очајног учинка Клиперса, иако су имали прилично конкурентан састав.

У тој трци за Џорданом, био је очигледно јако инспирисан. У каријери је имао два меча са рекордним бројем поена, када је постигао по 57. Прва утакмица је била против Нетса, а друга против Булса. У тој утакмици против Булса показао је колико је добар играч био. Био је близак пријатељ са Мајком, исто тако и са Барклијем. Често се састајао са њима пре и после утакмица. Али на терену то није ништа значило. Те године добили су Булсе са скоро 30 поена разлике, а Вилкинс је постигао поменутих 57 поена. После тога је изјавио: "То је био Чикаго. То су били Булси. Да, то јесте нешто посебно. Тренер ме је извео из игре када смо били на 20 разлике, рекавши да сам довољно играо. Хтео сам да оборим рекорд, али нисам могао, јер ме је држао на клупи скоро целу последњу четвртину".

Био је рођени такмичар. Нешто најближе Џордану у том времену, уз Клајда Дрекслера. Колико је волео да поентира и такмичи се, увидео је Мајк Фратело када је постао тренер Хоукса. После Никове "руки" сезоне сели су да попричају како могу да унапреде игру целог тима. Вилкинс је кратко одговорио: "Па, могу да постижем више поена". Прилично лако за њега. После тога је уследило питање ко у лиги може да скаче више од њега, он је одговорио: "Нико, тренеру. Ја скачем највише". Исти одговор је стигао и када је Фратело питао ко је најбржи играч у лиги. Вилкинс је пуцао од самопоуздања и то га чини једним од највећих икада. У почетку је осредње шутирао бацања, да би касније унајмио једног од најбољих тренера за шут да би подигао бацања на преко 80 одсто. Једном је од 23 бацања која је шутнуо погодио свих 23, несвестан да је поставио рекорд.



Ако би наводили све његове рекордне утакмице требало би још доста редова, као нпр. ону против Лоших момака из Детроита, када је у плеј-офу убацио чак 50 поена против најбоље одбране у лиги или када је постигао 30 поена одмах после опоравка од повреде Ахилове тетиве, када су га већ сви отписали. Али, не можемо да не поменемо "револверашки" дуел њега и његовог великог пријатеља Чарлса Барклија, још док је Баркли играо за Филаделфију. Утакмица је завршена победом Атланте 112:110, где је Вилкинс постигао 49 поена, а Баркли 47. Баркли је био посебно мотивисан, јер је био бесан после "Алл стар" утакмице, а разлог је био тренер Хоукса, Мајк Фратело, који га је увео у игру на само пет минута. Баркли је хтео да им убаци бар 50 поена, али је Доминик био више мотивисан. Баркли је само био бесан. Да све ово зачиним на крају - иако није био добар шутер за три поена, мада је знао да погоди кад је требало, једне ноћи је са 37 поена спаковао чак осам тројки. Тиме је држао тимски рекорд све док га није оборио Стив Смит, чувени шутер Хоукса.

Једино за чиме Вилкинс и данас жали је то што је пропустио рекордну сезону Булса и његовог љутог ривала, Мајкла Џордана. Јер да је Доминик био ту, Булси не би поставили рекорд у најмањем броју пораза, који је касније оборен. Бар Доминик тако тврди, а ко смо ми да кажемо другачије?

У овом чланку ћу више причати његову европску причу, јер сам имао прилике да гледам велики број Вилкинсових утакмица у Европи. У те две сезоне је оставио много јак печат, један од најјачих када се узму у обзир сви НБА играчи у европској кошарци. Поготово ако узмете у обзир његове године, када је играо те две сезоне. Поред тога сви су се кладили да неће успети у Европи. Године, навике, нова средина, друга филозофија игре и потпуно друго схватање кошарке. А долази код југословенског тренера који не признаје звезде и код кога су сви исти. А уз то већ има три титуле првака Европе, две са Југопластиком и једну са Лиможом коју је освојио на одбрану и контролу протока лопте.

ПАО му је био први тим у Европи после 15 сезона у НБА лиги. Стигао је као ветеран, са 35 година, међу зелене из Атине. Јесте набацио мало јачу килажу, али му она није одузела способност да закуцава онако како смо од њега навикли. ПАО је у тој сезони играо под командом Боже Маљковића. Тај тим је био пажљиво састављен, а чинили су га легендарни плејмејкер Јанакис, сјајни стрелац Алвертис, са центра је рекетом господарио Стојко Вранковић и увек захвални Иконому. На све то је стигла идеја о довођењу НБА играча. Пао је договор са Вилкинсом и он је после дуге НБА каријере решио да крене пут Европе. У Атини га је сачекало око 5.000 људи. Он је био један од тих 5.000. Септембарски дан на атинском аеродрому је био дан за памћење. Имао је дочек вредан грчких јунака из историје. Кошаркашки Одисеј је стигао у Атину. Ако сте мислили да је то било све од дочека, преварили сте се. На првом тренингу - не на утакмици, већ на тренингу - окупило се скоро 13.000 људи. Ако се питате колико је ПАО платио Доминика, ради се о цифри од седам милиона долара за две сезоне. А навијачи Панатинаикоса могу да захвале и тадашњој управи Селтикса, која је довела Ника. Вилкинс није био задовољан својом улогом у екипи Бостона и то га је натерало да НБА лигу замени Европом.

Председник клуба му је испуњавао сваку жељу, иако је Маљковић понављао да је слаб у дефанзиви и да је са њим немогућа сарадња. Први део сезоне је био препун трзавица. Пљуштале су оптужбе да није довољно посвећен, да не тренира довољно јако, а поред тога често је путовао за САД. На то се надовезала смрт његовог оца, када је морао да напусти Атину. Када се вратио, чекала га је казна од 50.000 долара коју, узгред, никада није ни платио. Притом је Вилкинс оптужио Маљковића да га третира као пса. Разлог је тај што се Вилкинс вратио одмах за следећу утакмицу, али је Маљковић одбио да га уведе у игру, рекавши да играју само они који тренирају. То је био класични однос, добар и лош полицајац, где је председник био добар, а Маљковић лош.

Када су у интервјуу за хрватски портал "Јутарњи" питали Божу о титули првака Европе са Панатинаикосом и о кључним играчима, Вилкинсу и Вранковићу, он је изјавио да је имао пуно проблема у првом делу сезоне са Вилкинсом, попут избегавања тренинга и ношења инхалатора за астму, иако нико никада није установио да он има астму. Бар је није имао док је играо у НБА лиги. Ту се као нека врста медијатора нашао Дино Рађа, са којим је Вилкинс играо у Бостону. Рађа му је рекао да је Божа коректан човек и да је потребно да тренира мало више како би добио његово поштовање. На срећу свих, Вилкинс је послушао савет и сам донео победу "зеленима" у Купу. Касније, заједно са Стојком, био је најзаслужнији за европску титулу.



Са 35, а касније пуних 36 година, Вилкинс је имао преко 20 поена у просеку у тој сезони коју је одиграо за ПАО. На путу до европске титуле је имао фантастичних утакмица, али су и такви били на корак од тога да остану без Фајнал фора. Играли су четвртфинале против Бенетона, који је тада имао прилично јаку и уиграну екипу. Игром је дириговао Данијеле Бонора, Рики Питис је шутирао из свих позиција, а посебно је волео тројке из корака. Хенри Вилијамс је предводио екипу шутерски, док је рекетом господарио Жељко Ребрача, који ће касније дрес Бенетона заменити управо дресом Панатинаикоса. Играла се трећа утакмица која је одлучивала ко ће на Фајнал фор. То је био шутерски окршај Вилијамса и Вилкинса. Вилкинс је имао ту способност да задржи своју форму и прецизност шута док је у паду. То му је омогућило да избегне блокаде и има довољно времена да размисли шта ће урадити. У томе му је обилато помогла још једна способност, да може да "лети". Његово задржавање у ваздуху је било јако слично ономе што је радио Џордан. Обојица су из тог разлога могли да промене одлуку летећи ка кошу, јер је тај лет трајао прилично дуго.

Да се вратимо на ту утакмицу против Бенетона. ПАО је повео осам разлике на пет минута до краја, али Бенетон је успео да се врати. Вилкинс је постигао последње поене, за вођство од пола коша пред последњи напад Бенетона. Лопта је ишла на Ребрачу који је хорогом покушао да поентира преко Вранковића, али је лопта одбила да уђе у кош. ПАО је купио карту за Фајнал фор.

Овај Ф4 је игран у Паризу, што је посебно значило Вилкинсу. Он је ту био домаћи. Ник је рођен у Паризу, пре него што је отишао назад за Америку. Отац је био војно лице и био је стациониран у Француској. У полуфиналу су ишли на ЦСКА где је главну реч водио Василиј Карашев, уз Панова и Кудељина. Вилкинс је са 36 година спаковао 35 поена "армејцима" и послао их у борбу за треће место.

Финале је било посебна прича. Карнишовас је играо у трансу и држао Барсу у игри. Вилкинс је по правилу био најбољи стрелац, али је Вранковић био ван игре. На минут до краја ПАО је водио пола коша и имао напад. Лопта је отишла на Вилкинса коме је очишћена страна да игра "1 на 1". Интелигентно је приметио да ће бити удвојен и направио је брзи продор између два играча Барсе. Шутнуо је "флоутер", а мени ни данас није јасно како је та лопта изашла из коша. Стојко је покупио офанзивни скок како би дао цео напад зеленима, иако је имао чист зицер који би значио три поена вишка. Јанакис се на предаји лопте спетљао, оклизнуо и отворио чисту контру Барси.

И онда се десио историјски тренутак.

Стојко Вранковић се појављује, скаче са испрекидане линије испод бацања и удара блокаду. Да ли је била силазна путања или не? Да ли је лопта прво ударила у таблу или не? Дуго је трајало већање судија. Са татом сам гледао ову утакмицу и сећам се његовог нервирања јер је навијао за Барсу. Ја сам био за ПАО. И они су добили утакмицу са пола коша разлике, уз сумњу да је блокада била чиста. Стојко је постао јунак једног дела Атине са нула поена, али злата вредном блокадом и офанзивним скоком. Вилкинс је показао шта све може са 36 година.



Уследио је повратак у НБА лигу, где је са 37 година био први стрелац Спарса, иако је већином улазио са клупе. То је једна од најгорих сезона коју су Спарси икада имали, али индивидуално јако добра за Доминика. Са просеком од скоро 19 поена, увелико као ветеран, показао је колики је атлета и колико је моћан играч. Повреда Дејвида Робинсона је могла да наговести изузетно лошу сезону са само 20 победа. На пола те сезоне је стигао и Грег Поповић, који је од тог момента променио ток историје за Спарсе.

Вилкинс је после једне сезоне решио да се врати у Европу, али је Грчку заменио Италијом. Пут га је нанео у Фортитудо из Болоње, тада Тимсистем. И ту су се десили дуели са љутим противником из истог града, Киндером, који је те сезоне освојио Евролигу на Фајнал фору на коме је учествовао и Партизан. У Киндер се тада вратио Предраг Даниловић после своје одисеје по НБА лиги. Тим су уз њега чинили Рашо Нестеровић, иритантни Абио, челични Зоран Савић, фантастични шутер Ригодо и Уго Сконокини. Оба тима су имала запажено место у Евролиги.

На страни Тимсистема, поред Вилкинса, био је Карлтон Мајерс. Дејвид Риверс је стигао из Олимпијакоса са искуством освајања трофеја. Галанда и Фућка су чинили тандем изузетно покретљивих крилних центара. Кјаћиг је држао стамено место испод коша. Њега сте баш тешко могли да померите из лежишта, уз Дена Геја који је знао јако добро да чува рекет. Партизан је тада био у групи са Тимсистемом и сећам се сваке утакмице, посебно ових против Тимсистема. Вилкинс је и са 38 година одушевљавао својим шутем у кога се више поуздао него у закуцавања. Покушавао сам да имитирам његов шут на тренинзима, јер је омогућавао да лако избегнете блокаде, што сам описао у редовима изнад.

Тимсистем је у четвртфиналу ишао на градског ривала. Прву утакмицу Вилкинс је пропустио, што осликава лаку победу Киндера. Већ у следећој Киндер је победио само кошем разлике, а 38-годишњи Вилкинс је убацио 23 поена у шутерском окршају са Даниловићем, који је постигао исти број поена на другој страни. Питање је шта би се десило у тој серији да је Вилкинс играо прву утакмицу. Овако, остали су без титуле у Европи, а затим и у Италији, где ју је такође покупио Киндер, а Даниловић био МВП. Финале је било страшно узбудљиво и решено је у "мајсторици" (3:2). Та серија је остала забележена у историји Палаканестра као једна од најузбудљивијих финалних серија, нарочито пета утакмица која је отишла у продужетак. Тимсистем је 13 секунди пре краја водио са четири разлике, а онда је на сцену ступио Саша Даниловић. Погодио је тројку уз фаул. А фаул је управо направио Вилкинс. Затим је Дејвид Риверс изгубио лопту, отишли су у продужетак и титула је припала најљућем ривалу.



Неколико пута је изјавио да му Болоња недостаје. Ту је посебно заволео италијанску кухињу, без које данас не може. То показује и одржавање килаже на завидном нивоу. Иако болује од дијатебеса не одриче се италијанске кухиње. Шалу на страну, деда и отац су му преминули од дијатебеса, а Доминик иако је дуго одбијао чињеницу да болује, на крају је прихватио стање какво јесте. Све је кренуло од карактеристичних симптома и морао је нешто да мења и то брзо. Како је био посевећен на терену, тако је почео да буде посвећен у односу на своје здравље. Уместо галона сокова које је пио као играч, сада је пио галоне воде. Свега се одрекао, али пасте није могао. То му је остало од Болоње.

Доминик Вилкинс је три пута добио печат бесмртности. Први, када је његов дрес са бројем 21 подигнут под свод "Филипс арене", јануара 2001. године. Затим је стигао и други печат, у виду уласка у Кућу славних, 2006. године. На бини је са њим стајао његов идол, Џулијус "Др. Ј" Ирвинг. Вилкинс је неколико пута напомињао да је Ирвинг неко ко је увео атлетска закуцавања у игри и уметност у игру. Од њега је, признаје, добио идеју за сва своја закуцавања и слободу да их обилато користи у игри. А, трећи печат је стигао 2015. године, када је откривена статуа Доминика Вилкинса испред дворане Хоукса. Фигура осликава његово чувено "wиндмилл" закуцавање које су касније почели да користе многи играчи у НБА лиги, али и шире.

Као једна од највећих легенди лиге и сигурно највећа легенда Хоукса добио је своје заслужено и вечно место испред хале у којој је годинама дизао на ноге сваког навијача који је долазио на утакмице. Његов дугогодишњи саиграч Док Риверс описао га је овако: "Он је био неки други свет. Исто као Мајк или Лери. То је било златно доба лиге и не лажем вас када вам то кажем. У тој утакмици против Селтикса, ја сам у једном моменту стао, клекнуо и уживао у дуелима Ника са Леријем, такође са Мајком или Барклијем. Сви они су добијали мечеве, али би Доминик увек добио дуел".

Ако је веровати Риверсу, Доминик је човек који није имао лош дан и који је стално причао о кошарци. Данас ради у својим Хоуксима као заменик председника кошаркашких операција, још од 2004. године, покушавајући да постави неке нове, успешне Хоуксе. Први пут му је то успело са Хорфордом, Џошом Смитом, Тигом и осталим младим звездама. Сада склапа неку нову слагалицу са суперталентованим Колинсом, Принсом и Трејом Јангом. Надам се да ћемо већ за пар сезона гледати Хоуксе као учеснике плеј-офа. Имају Доминика и победнички дух који он носи, тако да нема сумње.

И дан данас жалим што нисам имао прилике да пратим те епске дуеле које је Доминик водио на теренима НБА лиге. Остају само снимци. Лошег или осредњег квалитета. Али, није толико битан квалитет снимка, кад је човек на снимку вансеријски. А Доминик је био вансеријски и ванвременски. И као што кажу, форма је пролазна, али је класа вечна. Живео Ник!

Извор: мондо.рс