Мање неправде, више помирења

Сиромашан Србин, сиромашан Бошњак и сиромашан Хрват имају заједнички интерес, много већи од вјерских и националних разлика, а то је да не буду више сиромашни. Овако политички аналитичар Жарко Папић описује тренутно стање у Босни и Херцеговини, додајући да се на тој основи може озбиљно градити процес помирења.

Босна и Херцеговина 11.02.2019 | 21:28 У БиХ се већ двије деценије прича о помирењу, али много тише него што се говори о бурној прошлости, рату и његовим злочинима.

Док се Европа одавно окренула будућности, науци, техници и технологији, остављајући прошлост иза себе, БиХ, заједно са земљама региона, никако да се ишчупа из ње.

Стручњаци већ одавно говоре да се требамо престати питати како је почео рат, него од чега ћемо даље живјети.

У земљи у којој се пуцало и плакало из истог очаја највише забрињава чињеница да се питање помирења готово изједначило са оним – да ли ће доћи до нових сукоба.

– Више од 20 година тема помирења је актуелна и маса пројеката међународних организација ишла је у том правцу, али све то је остало на нивоу  апстракције. Никакав реални резултат није дало. Сам процес помирења мора имати социјалног, односно субјективног носиоца. Ко код нас носи процес помирења – пита Папић.

Подсјећа да је и сада покренута иницијатива у БиХ, коју спроводи Фондација за социјално укључивање, како би се удружиле маргинализоване групе, у најширем смислу ријечи, тј. сиромашни, незапослени, инвалиди, дјеца с потешкоћама у развоју, њихови родитељи…

– Они су се окупили под слоганом упућеним  властима и међународној заједници „Довршите процес помирења – ми већ јесмо“. Постоји много примјера људи који су у рату били на различитим странама, а сада их је помирила њихова лоша социјална и правна ситуација. Добар примјер су Муриз Мемић и Давор Драгичевић. Они су у рату били на двије стране, пуцали, метафорички речено, један на другог. Имамо и масу ситуација у којма ампутирци из РС и ампутирци из ФБиХ имају озбиљну сарадњу и заједнички се боре за своја права – објашњава Папић додајући да је два оца помирила њихова тешка неправда.

Папић додаје да су то само неки од примјера и показатељ да социјални носилац помирења треба да буде народ, а не политичке елите.

– Политичке елите из националних странака не могу носити процес помирења, јер су узајамне тензије и конфликти начин повезивања националног бирачког тијела, што је потпуно супротно од помирења – говори он.

Објашњава да је народ у рату био слуђен и изманипулисан, те је из разних разлога ишао на једну, другу или трећу страну.

– Пар година послије рата народ је помирен. Људи сада воде рачуна има ли воде, може ли се живјети нормално и послати дијете у школу, те му купити уџбенике – објашњава Папић. 

Зашто, упркос бројним примјерима помирења, БиХ, али и Балкану, треба толико дуго да се опорави од рата, и како су то урадиле друге земље у Европи, питали смо историчара Чедомира Антића.

– Њемачка јесте из рата изашла као потпуно поражена, али њој је била предвиђена будућност. Која је будућност за нас? Њемачка и Енглеска би хтјеле да ми овдје пређемо њихов пут 10 пута брже, а да при том они буду главни, да зарађују највише и да ми обезбиједимо пуна права свима. То не иде. Ако је Југославила као мјера компромиса, коју су Срби једва дали свима, била кључна, онда је требало дати свима право да имају своју државу – објашњава Антић.

Он наглашава да прошлост не може тек тако да се заборави, те да народи на Балкану морају пуно тога да прихвате.

– Ево, у Хрватској су све добили, па су опет оптерећени прошлошћу – наводи он.

Антић сматра да се на Балкану може поштовати прошлост како би се окренули будућности, али само ако се свима дају иста права.

– Бошњаци треба да имају своју државу, тамо гдје су у већини. Срби треба да се помире са овим што се дешава на Косову, јер да вратимо то не можемо… Тек онда кад се то заврши и када прихватимо да свако носи своје бреме прошлости, тек онда можемо да причамо о помирењима – тврди он.

Предсједавајући Председништва БиХ Милорад Додик рекао је да у БиХ треба престати са причом о унитаризацији и сепарацији, те истакао да је неопходно да сви подрже једни друге, јер би то водило укупном развоју.

Додик је навео да базичан однос у БиХ између два ентитета и три конститутивна народа може да се креће на различите начине – стагнација, која постоји, кретање у безнађе, које траје, или да се покуша постићи базични консензус и функционалан договор како нико ником не би сметао.

Да се треба окренути будућности сагласан је и министар иностраних послова у Савјету министара Игор Црнадак. Он је рекао да се проблеми у региону могу рјешавати искључиво гледајући у будућност и трагајући за компромисом, те да су острашћеност и рециклирање тема из прошлости непотребни и штетни.

(Српска.инфо)