Осјећам се као јуниорка жељна доказивања!

Српска златна одбојкашица, Стефана Вељковић, вратила се у Новару и одмах јој донела Куп Италије, а са репрезентацијом сања прво место на Олимпијским играма у Токију.

Остали спортови 07.02.2019 | 16:30 Стефана Вељковиц, средњи блокер светског и европског шампиона, сребрне репрезетације са ОИ у Рију, са другарицама из националног тима исписала је историју и нешто што до сада никоме није пошло за руком. Како нас је навикла на успехе када је репрезентација у питању, Вељковићева је остала верна истим нотама и у клупским такмичењима.

Вратила се у бивши клуб Новару у коме је пре 10 година освојила први трофеј. Као једина Српкиња учесница финала Купа Италије, са Игор Горгонзола Новаром, Стефана је минулог викенда освојила 41. Куп Италије. Савладан је Конељано у финалу резултатом 3:2 и тако одбрањен трофеј освојен прошле сезоне против истог ривала. Након неколико титула у Пољској, само по себи намеће се питање за Вељковићеву: Назире ли се крај овом сјајном низу?

„Колико ја могу да сагледам, још нисам рекла последњу реч“ кроз смех одговара сјајна репрезентативка Србије „Има још изазова, има још ватре у срцу и глави, тако да, сигурна сам, још ћу гледати са постоља и радовати се, заједно са својим саиграчицама у репрезентацији, али и на клупском нивоу, јер желимо још доста тога“.

Шта недостаје у твојој препуној ризници трофеја?

„Пре свега олимпијско злато. Освојиле смо злато на светском и европском првенству и сребро на ОИ у Рију. Са репрезентацијом Србије, јасно је шта зелимо на Играма у Токију“.

И то би, онда, био крај жељама. Глад за трофејима би утихнула?

„После свих ових освојених трофеја, признаћу вам, у души се осецам као јуниорка жељна доказивања, напредовања и нових успеха. Али стварност може бити некада сурова. Спорт је то. Некада донесе неизмерну радост, некада се снови сруше као кула од карата. Али ова генерација је показала и доказала да смо кадре да снове претворимо у реалност.”

Освајање Купа Италије, у веома јакој конкуренцији, свакако је успех каријере за тебе, бар што се тиче клупског такмичења.

„Имала сам много успеха у Пољској, али ово је нешто што сам јако желела од када сам прешла на Апенинско полуострво. Неописив је осећај да је већ један пехар у Италији у мојим рукама. Наравно, ту моје саиграчице и ја не желимо да станемо. Решене смо да освојимо и лигу Италије. Шансе имамо, квалитет такође, па, видећемо.“

Уз таленат до златом исписане спортске приче Стефана је стигла великим радом, посвећеношћу и љубави према послу којим се бави.

„Одбојка, генерално, напредује крупним корацима, стога је и ангажовање примерено том тренду. Практично, мораш из дана у дан да се усавршаваш. Једноставно, нема се времена за спавање на ловорикама. Тако је и код мене. Идем из једног такмичења у друго, клупске и репрезентативне обавезе се само нижу, али све то је за мене живот који сам сањала, који сам одабрала. И не кајем се ни тренутак. Уложила сам много, али довољно је да бацим поглед на освојене трофеје и да ме испуни задовољство, понос и неизмерна срећа“закључила је 29-годишња Јагодинка.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс