Убио се рукометаш Новак Бошковић!

Српски рукометаш, Новак Бошковић, извршио је самоубиство у породичном дому у Црвенки.  "Кад обучеш државни дрес, немаш име и презиме, нема боли, умора!" Из Црвенке је током дана стигла тужна вест да је рукометаш Новак Бошковић, бивши репрезентативац Србије, починио самоубиство. Шок. Неверица. Трагедија. . .

Остали спортови 03.02.2019 | 18:45 Како преносе београдски медији, 29-годишњи Бошковић је пуцао себи из пиштоља у главу.

У тренутку суицида у стану је била његова супруга, а мотив самоубиства ће бити утврђен током истраге.

Бошковић је играо на позицији десног бека, а момак рођен у Сомбору је током каријере играо за Копер, Макаби Тел Авив, Хапоел, Татабању и Динамо Букурешт. 

Имао је пет наступа уз десет постигнутих голова за репрезентацију Србије. Био је члан селекције на Европском првенству 2016. године.

"Кад обучеш државни дрес, немаш име и презиме, нема боли, умора!" Из Црвенке је током дана стигла тужна вест да је рукометаш Новак Бошковић, бивши репрезентативац Србије, починио самоубиство. Шок. Неверица. Трагедија.

Пуцао је себи у главу у свом стану, у моментима док је ту била и његова супруга. Шта се догодило и зашто је Бошковић повукао такав потез, показаће истрага.

Свет рукомета остао је без једног изузетног спортисте, момка који се никада није наметао, а који је изнад свега волео спорт којим се бавио.

Бошковић је рођен у Црвенки у којој је пре 16 година и почео да се бави рукометом. Место у Војводини које је дало велики број сјајних рукометаша, интернационалаца, репрезентативаца. 

"Рукомет је био популаран спорт у Црвенки, била је то једна здрава прича, играчи су селектирани по квалитету што говори чињеница да је цела моја генерација у иностранству. Били смо културна деца и нисмо плаћали чланарину", рекао је Бошковић у новембру за портал Србијаспорт.нет у свом последњем интервјуу за српске медије. 

Осим што је играо за своју Црвенку, бранио је и боје Врбаса и Прибоја, а како то код нас често бива, рано је отишао и у иностранство. Прва искуства ван граница земље уследила су у Израелу, тачније у екипи Макабија. Тада је имао само 21 годину. После је играо за Цимос Копер, Татабању у Мађарској, Динамо из Букурешта, па Хапоел Ришон. У Изреалу је био омиљен, звали су га "Принцом Израела", не без разлога. 

"Макаби је посебна прича, моје прво иностранство, имао сам двадесет и једну годину када сам дошао у просечан клуб у Израелу. Није се толико знало за њега, тамо сам направио историјске титуле и добио ту ласкаву титулу. За укупно пет година освојио сам две титуле, један куп, играо ЕХФ групу, полуфинале “Цхалленге Цуп”, био сам најбољи стрелац тог такмичења. Цимос Копер је био клуб какав се пожелети може али криза је учинила да се он угаси. У Татабањи је било супер, дошао сам на инсистирање тадашњег селектора и показало се успешно иако сам изашао из тешке повреде ахилове тетиве, пружао сам добре партије и завршили смо на трећем месту одмах иза Веспрема и Сегеда. О Румунији не бих трошио много речи јер нема ништа позитивно да кажем", изјавио је тада Бошковић. 

Имао је успеха и у дресу Хапоела. 

"Вратио сам се у Израел, овога пута у Хапоел где сам освојио дуплу круну и оправдао тај надимак што ме прати баш против мог Макабија у финалу", причао је Новак.

Љубитељи рукомета памте Бошковића и по наступима у дресу репрезентације Србије. Играо је у дресу са државним грбом двадесетак утакмица, увек је давао све од себе, био је члан тима који је играо на Европском првенству 2016. 

Није било све тако сјајно, остао је и горак укус због многих ствари. Желео је да види озбиљне промене, да се рашчисти са многим стварима које су кочиле напредак овог спорта код нас. Није крио разочарање. 

"Видео сам много ствари и не бојим се да причам о томе, ситуација је катастрофа и мора да се промени све из корена, од људи који то воде па све до односа играча према земљи. Када обучеш дрес репрезентације то више ниси ти, немаш име и презиме, представљаш своју земљу, од тог секунда нема боли, нема умора, нема не могу, твоје понашање и начин борбе морају бити такви да представљаш своју земљу онако како је доживљаваш. Зато сматрам да за репрезентацију не треба да играју најбољи већ они који су спремни да изгину на терену. Е код нас је то највећи проблем, они најбољи су одустали јер су разочарани као и ја, ћуте и гледају своја посла а то није добро. Јавност треба да зна све", причао је некадашњи играч Црвенке. 

Причао је и да му никада није пало на памет да тужи Савез због дугова које су имали према њему, пре свега за путне трошкове. Сметало му је што су у први план избили менаџери и "инстант играчи" који су наступ за репрезентацију видели само као шансу да себи отворе врата великих клубова. 

"Они забележе пар наступа и мисле да ће да се продају у неки велики клуб попут Кила. Ни ти момци нису криви само су погрешно учени да стављају себе и своје интересе испред светог грба. Мисле такође да су звезде а онда уследи лош резултат, дебакл. Ко је крив? Матке, Перке, сада Перун, па нису! Али на њих је најлакше усмерити прст и сменити их, лако ће доћи неко нови. У случају када бих добио позив сигуран сам да бих га одбио уз образложење селектору, наравно. Многи ће то осудити, али ја нисам мањи Србин од њих, себе сматрам највећим, једноставно не могу да радим са људима где је приоритет да се врати опрема а не да се направи резултат где репрезентативци сами себе финансирају а они приказују супротно, где играчи троше своје тело а после повреде их нико не назове а камоли посети". 

Крај интервјуа који је дао јесенас, није наговештавао овакав трагичан завршетак. Говорио је како ће се, када буде завршио каријеру, посветити поридици. Рекао је како је најважније бити амбициозан и имати вољу, поставити циљ и радити на себи. 

Нажалост, догодио се пуцањ. Крај животне приче једног великог спортисте.

Извор: Б92