Прича: Интерова тама, почела је у Мадриду прије 9 година!

И како је Рафа Бенитез све погодио…! За девет година Нероазури су променили десет тренера, ниједан није успео да веже две сезоне заредом. Спалети још увек може да стигне до тог циља, али је сенка Антонија Контеа све видљивија изнад његове клупе.

Фудбал 04.02.2019 | 23:50 Ни излазак из трке за скудето, ни испадање из  Лиге шампиона, ни елиминација из Купа Италије нису толико разоружавајући за Интер колико његова, већ пословично, лоша, безидејна, предвидива и неефикансна игра. Године декаденције, ако се не направе реформе и рестуарација, почињу за фудбалске клубове, као и за државе, када се налазе на врхунцу своје моћи. Интерова ноћ је почела у моменту његове највеће славе, на стадиону “Сантјаго Бернабеу” 2010. године, после освајања Лиге шампиона.

Масимо Морати и његови сарадници су све погрешили после освајања “триплете” и цена тих стратешких превида се и данас плаћа. Са накнадном памећу, и уз доста понизности, неко би требало да се извини Рафи Бенитезу. Све што је шпански стручњак рекао и тражио од Моратија био је у праву. Подсетимо још 2010. године, Бенитез је инсистирао на довођењу Лукаша Лејве из Ливерпула, довођењу још три-четири појачања и продаји сенатора чији се циклус завршио у Апијано Ђентилеу са освајањем “триплете”.

СЕНКА ДИЈЕГА СИМЕОНА ЈЕ СВЕ ВИДЉИВИЈА

Уместо рестаурације тима са новцем од продаје сенатора на кормилу Интера се мењају, као на траци, тренери: Бенитез, Леонардо, Гасперини, Ранијери, Страмаћони, Мацари, Манћини, Де Бур, Пиоли, Спалети. За девет година Неразури су променили десет тренера, ниједан није успео да веже две сезоне заредом. Спалети још увек може да стигне до тог циља, али је сенка Антонија Контеа све видљивија изнад његове клупе.

Заједничка особина за све фудбалске стручњаке који су били на кормилу Интера у другој деценији 21. века јесте неспособонст да Интеру дају физиономију игру. Бенитез је после Интера освојио Лигу Европе с Челсијем, Наполи је играо леп и допадљив фудбал под његовом палицом, Гасперини чини чуда у Аталанти, Ранијери је натерао Гарија Линекера да се скине у гаће јер је освојио скудето са Лестером, Мацари солидно ради у Торину и редовно остварује добре резултате против Неразура, Пиоли у Фјорентини подиже генерацију врло интересантних фудбалера, Манчини је постао селектор Азура.

На страну екстравагантни избори бивших председника Интера, Масима Моратија, са Леонардом и Страмачонијем, и  Ерика Тохира са Франком Де Буром, сви фудбалски стручњаци који су мизерно оборени на испиту у Апијано Ђентилеу наставили су успешно своје каријере.

Актуелни тренер Неразура Лучано Спалети је успео да удари веома снажан печат на игру Емполија, Удинезеа, Роме и Зенита. Све до Интера, Спалетијеви тимови су играли допадљив, ефикасан, препознатљив, а често и лепршав фудбал. Ништа од тога нисмо видели од како предводи Интер.

Интер, истина, историјски гледано никада није важио за тим који је пружао спектакл, укључујући и Ерерин и Мурињов који су се пели на кров Европе. Међутим, Интер је имао свој идентитет и карактер. После освајања “триплете”, позитивне серије победа  у првенству и куповима су увек били плод срећних околности, потеза појединаца, него квалитета игре. Како би срећа окренула леђа тако је Интер тонуо на табели. То важи за Леонарда, Страмаћонија, Ранијерија, Мацарија, Манчинија, Пиолија и Спалетија.

Манчини, Спалети, Мацари су се држали, по правилу,  до краја јесени, а онда су доживљалвали дебели крах.  Ранијери и Пиоли су ушли на места својих претходника у току сезоне и правили су дугачке серије позитивних резултата да би, касније, неславно завршавали сезоне и бивали отпуштени и пре завршетка првенства.  

Готово целу деценију Интер нема континуитет ни резултата ни игре: велики део одговорности за ту чињеницу сноси упава клуба. Донекле је олакшавајућа околност да су Неразури променили три власника у последњих пар година. Сваке године Интер је кретао са реновираним и инстант тимом за напад на скудето или места која воде у Лигу шампиона, и по правилу, на страну претходна сезона, остајао кратких рукава.

ИНТЕР НЕМА БЕКОВЕ И РЕЖИСЕРЕ ИГРЕ

У претходном периоду Интер је довео доста фудбалера и потрошио значајну суму новца. Углавном стихијски, без пројекта, довођени су тренери и играчи: за неке није било стрпљења, док су други незаслужено уживали у рентама старе славе, оптерећујући буџет  и условљавајући негативно читав амбијент.

Већ годинама Интер нема адекватне бекове, режисера игре, ни алтернативу у шпицу за Икардија. Купују се играчи који нису неопходни или нису на висини амбиција и реномеа клуба док кључна места остају непопуњена или неодговарајуће покривена. Дезорјентисаност Интера се најбоље види када је у питању улого режисера игре. Пре Марцела Брозовића на тој позицију је играо чак и чилеански “дрвосеча” Медел.

Најнголан је велики промашај Лучана Спалетија, будући да је он инсистирао на Белгијанцу. Да у Интеру има неко ко води рачуна о историјском памћењу и да користи искуство да се не би правиле исте грешке подсетио би Спалетија на случај Кристијана Вијерија који је у својој 31. години већ био бивши фудбалер. Цигарете, алкохол, дискотеке, ноћни провод, могу да буду део дана двадесетогодишњег играча, али је математички доказиво да они око 30, у року од само пар месеци, постају екс фудбалери.

Најнголаново тело више не може да издржи његов двоструки живот: спортитсте и клабера. ЛаутароМартинез није флоп као Габријел Барбоса, претенциозно звани Габигол, али није ни играч који у овом моменту може да буде валидна алтернатива за Икардија. Гаљардини је у забрињавајућој инволуцији. Жоао Марио и Весино су просечни играчи. Спалети је пољуљао морал Политана изводећи га из игре чак и када је Италијан био најбољи на терену. Перишић је био незаменљив кад није то заслуживао, сада не игра и када би морао. Кад саберете, колико су коштали поменути играчи Интер долазите до цифре око 200.000.000 евра.

Утакмице против Сасуола, Торина и Лација подсетила су на све претходне сезоне у којима су снови Интерових навијача брутално рушени. Сценарио је увек исти. Разлика је што се претходно Милитоповређивао и нестајао по неколико недеља или месеци, а сада Икарди упада у голгетерске постове који трају по неколико недеља, чак и месеци.

Без физиономије игре, добро увежбаних кретања, флуидности у организацији напада, интелигентног трчања, без великих асова који су способни сами да решавају мечеве, Интер је осуђен на исподпросченост када Хандановић није хоботница на голу, Шкрињар безгрешан, а  Икарди отровна кобра.

Кад свему томе додамо тврдоглавост и заљубљеност у властите идеје Спалетија  постаје јасно да ће пласман у Лигу шампиона бити велики успех за Интер. Што више Спалети инсистира на високом пресингу то је све видљивије да његови играчи нису способни да га имплементирају. Просечни тимови успевају лако да изађу из њега јер играчи везног реда Интера не помажу довољно нападачима који су остављени да трче узалуд, као муве без главе и непотребно троше снагу.

Други елемент који је схватио добар део противника Интера на домаћој и међународној сцени је чекање Интера на својој половини терена, држећи свој тим у распону од 30 метара. Еклатантан пример смо имали на куп утакмици против Лација. Инзаги је лукаво поставио замку детектујући да је Брозовић предвидив режисер игре и да је само питање времена када ће, после неколико кружења лопте око средине терена, неко од играча Неразура изугбити стрпљење и погрешити у пасу или дриблингу што, аутоматски, отвара пут за контранапад Лација и шансу да се са  два-три додавања нађе у шеснаестерцу Хандановића.

У Риму су током два боравка Лучана Спалетија у Тригорији научили да је аларамантан моменат када тоскански стручњак, током утакмица, почне да се загледа у врхове својих ципела. Против Торина и Лација су га камере ухватиле пар пута како резигнирано, са сенком равнодушности, гледа у шпицеве своје обуће. Лош знак за Спалетија, али и Интер. Не знамо шта се привиђа Лучано, али се појединим људима у престоници Ломбардије све чешће привиђа Антонио Конте око улице Виторија Емануелеа 9.

Извор: моззартспорт