Priča: Interova tama, počela je u Madridu prije 9 godina!

I kako je Rafa Benitez sve pogodio…! Za devet godina Neroazuri su promenili deset trenera, nijedan nije uspeo da veže dve sezone zaredom. Spaleti još uvek može da stigne do tog cilja, ali je senka Antonija Kontea sve vidljivija iznad njegove klupe.

Fudbal 04.02.2019 | 23:50 Ni izlazak iz trke za skudeto, ni ispadanje iz  Lige šampiona, ni eliminacija iz Kupa Italije nisu toliko razoružavajući za Inter koliko njegova, već poslovično, loša, bezidejna, predvidiva i neefikansna igra. Godine dekadencije, ako se ne naprave reforme i restuaracija, počinju za fudbalske klubove, kao i za države, kada se nalaze na vrhuncu svoje moći. Interova noć je počela u momentu njegove najveće slave, na stadionu “Santjago Bernabeu” 2010. godine, posle osvajanja Lige šampiona.

Masimo Morati i njegovi saradnici su sve pogrešili posle osvajanja “triplete” i cena tih strateških previda se i danas plaća. Sa naknadnom pameću, i uz dosta poniznosti, neko bi trebalo da se izvini Rafi Benitezu. Sve što je španski stručnjak rekao i tražio od Moratija bio je u pravu. Podsetimo još 2010. godine, Benitez je insistirao na dovođenju Lukaša Lejve iz Liverpula, dovođenju još tri-četiri pojačanja i prodaji senatora čiji se ciklus završio u Apijano Đentileu sa osvajanjem “triplete”.

SENKA DIJEGA SIMEONA JE SVE VIDLJIVIJA

Umesto restauracije tima sa novcem od prodaje senatora na kormilu Intera se menjaju, kao na traci, treneri: Benitez, Leonardo, Gasperini, Ranijeri, Stramaćoni, Macari, Manćini, De Bur, Pioli, Spaleti. Za devet godina Nerazuri su promenili deset trenera, nijedan nije uspeo da veže dve sezone zaredom. Spaleti još uvek može da stigne do tog cilja, ali je senka Antonija Kontea sve vidljivija iznad njegove klupe.

Zajednička osobina za sve fudbalske stručnjake koji su bili na kormilu Intera u drugoj deceniji 21. veka jeste nesposobonst da Interu daju fizionomiju igru. Benitez je posle Intera osvojio Ligu Evrope s Čelsijem, Napoli je igrao lep i dopadljiv fudbal pod njegovom palicom, Gasperini čini čuda u Atalanti, Ranijeri je naterao Garija Linekera da se skine u gaće jer je osvojio skudeto sa Lesterom, Macari solidno radi u Torinu i redovno ostvaruje dobre rezultate protiv Nerazura, Pioli u Fjorentini podiže generaciju vrlo interesantnih fudbalera, Mančini je postao selektor Azura.

Na stranu ekstravagantni izbori bivših predsednika Intera, Masima Moratija, sa Leonardom i Stramačonijem, i  Erika Tohira sa Frankom De Burom, svi fudbalski stručnjaci koji su mizerno oboreni na ispitu u Apijano Đentileu nastavili su uspešno svoje karijere.

Aktuelni trener Nerazura Lučano Spaleti je uspeo da udari veoma snažan pečat na igru Empolija, Udinezea, Rome i Zenita. Sve do Intera, Spaletijevi timovi su igrali dopadljiv, efikasan, prepoznatljiv, a često i lepršav fudbal. Ništa od toga nismo videli od kako predvodi Inter.

Inter, istina, istorijski gledano nikada nije važio za tim koji je pružao spektakl, uključujući i Ererin i Murinjov koji su se peli na krov Evrope. Međutim, Inter je imao svoj identitet i karakter. Posle osvajanja “triplete”, pozitivne serije pobeda  u prvenstvu i kupovima su uvek bili plod srećnih okolnosti, poteza pojedinaca, nego kvaliteta igre. Kako bi sreća okrenula leđa tako je Inter tonuo na tabeli. To važi za Leonarda, Stramaćonija, Ranijerija, Macarija, Mančinija, Piolija i Spaletija.

Mančini, Spaleti, Macari su se držali, po pravilu,  do kraja jeseni, a onda su doživljalvali debeli krah.  Ranijeri i Pioli su ušli na mesta svojih prethodnika u toku sezone i pravili su dugačke serije pozitivnih rezultata da bi, kasnije, neslavno završavali sezone i bivali otpušteni i pre završetka prvenstva.  

Gotovo celu deceniju Inter nema kontinuitet ni rezultata ni igre: veliki deo odgovornosti za tu činjenicu snosi upava kluba. Donekle je olakšavajuća okolnost da su Nerazuri promenili tri vlasnika u poslednjih par godina. Svake godine Inter je kretao sa renoviranim i instant timom za napad na skudeto ili mesta koja vode u Ligu šampiona, i po pravilu, na stranu prethodna sezona, ostajao kratkih rukava.

INTER NEMA BEKOVE I REŽISERE IGRE

U prethodnom periodu Inter je doveo dosta fudbalera i potrošio značajnu sumu novca. Uglavnom stihijski, bez projekta, dovođeni su treneri i igrači: za neke nije bilo strpljenja, dok su drugi nezasluženo uživali u rentama stare slave, opterećujući budžet  i uslovljavajući negativno čitav ambijent.

Već godinama Inter nema adekvatne bekove, režisera igre, ni alternativu u špicu za Ikardija. Kupuju se igrači koji nisu neophodni ili nisu na visini ambicija i renomea kluba dok ključna mesta ostaju nepopunjena ili neodgovarajuće pokrivena. Dezorjentisanost Intera se najbolje vidi kada je u pitanju ulogo režisera igre. Pre Marcela Brozovića na toj poziciju je igrao čak i čileanski “drvoseča” Medel.

Najngolan je veliki promašaj Lučana Spaletija, budući da je on insistirao na Belgijancu. Da u Interu ima neko ko vodi računa o istorijskom pamćenju i da koristi iskustvo da se ne bi pravile iste greške podsetio bi Spaletija na slučaj Kristijana Vijerija koji je u svojoj 31. godini već bio bivši fudbaler. Cigarete, alkohol, diskoteke, noćni provod, mogu da budu deo dana dvadesetogodišnjeg igrača, ali je matematički dokazivo da oni oko 30, u roku od samo par meseci, postaju eks fudbaleri.

Najngolanovo telo više ne može da izdrži njegov dvostruki život: sportitste i klabera. LautaroMartinez nije flop kao Gabrijel Barbosa, pretenciozno zvani Gabigol, ali nije ni igrač koji u ovom momentu može da bude validna alternativa za Ikardija. Galjardini je u zabrinjavajućoj involuciji. Žoao Mario i Vesino su prosečni igrači. Spaleti je poljuljao moral Politana izvodeći ga iz igre čak i kada je Italijan bio najbolji na terenu. Perišić je bio nezamenljiv kad nije to zasluživao, sada ne igra i kada bi morao. Kad saberete, koliko su koštali pomenuti igrači Inter dolazite do cifre oko 200.000.000 evra.

Utakmice protiv Sasuola, Torina i Lacija podsetila su na sve prethodne sezone u kojima su snovi Interovih navijača brutalno rušeni. Scenario je uvek isti. Razlika je što se prethodno Militopovređivao i nestajao po nekoliko nedelja ili meseci, a sada Ikardi upada u golgeterske postove koji traju po nekoliko nedelja, čak i meseci.

Bez fizionomije igre, dobro uvežbanih kretanja, fluidnosti u organizaciji napada, inteligentnog trčanja, bez velikih asova koji su sposobni sami da rešavaju mečeve, Inter je osuđen na ispodprosčenost kada Handanović nije hobotnica na golu, Škrinjar bezgrešan, a  Ikardi otrovna kobra.

Kad svemu tome dodamo tvrdoglavost i zaljubljenost u vlastite ideje Spaletija  postaje jasno da će plasman u Ligu šampiona biti veliki uspeh za Inter. Što više Spaleti insistira na visokom presingu to je sve vidljivije da njegovi igrači nisu sposobni da ga implementiraju. Prosečni timovi uspevaju lako da izađu iz njega jer igrači veznog reda Intera ne pomažu dovoljno napadačima koji su ostavljeni da trče uzalud, kao muve bez glave i nepotrebno troše snagu.

Drugi element koji je shvatio dobar deo protivnika Intera na domaćoj i međunarodnoj sceni je čekanje Intera na svojoj polovini terena, držeći svoj tim u rasponu od 30 metara. Eklatantan primer smo imali na kup utakmici protiv Lacija. Inzagi je lukavo postavio zamku detektujući da je Brozović predvidiv režiser igre i da je samo pitanje vremena kada će, posle nekoliko kruženja lopte oko sredine terena, neko od igrača Nerazura izugbiti strpljenje i pogrešiti u pasu ili driblingu što, automatski, otvara put za kontranapad Lacija i šansu da se sa  dva-tri dodavanja nađe u šesnaestercu Handanovića.

U Rimu su tokom dva boravka Lučana Spaletija u Trigoriji naučili da je alaramantan momenat kada toskanski stručnjak, tokom utakmica, počne da se zagleda u vrhove svojih cipela. Protiv Torina i Lacija su ga kamere uhvatile par puta kako rezignirano, sa senkom ravnodušnosti, gleda u špiceve svoje obuće. Loš znak za Spaletija, ali i Inter. Ne znamo šta se priviđa Lučano, ali se pojedinim ljudima u prestonici Lombardije sve češće priviđa Antonio Konte oko ulice Vitorija Emanuelea 9.

Izvor: mozzartsport