Прича: Какав крај заслужује Саша?

Поводом последњих припрема легендарног Партизановог капитена. . .

Фудбал 27.01.2019 | 23:15 У животу свега има, само случајности нема. Лето је 1997, по именима моћна Кроација, као пројекат хрватске државе - јер је одозго стилга наредба да Динамо промени име - гостује у Београду. Први послератни фудбалски сусрет некадашњих земљака. Загрепчани ређају шансе, толико их је и тако су зреле да ће сам јунак ове приче две деценије и кусур касније признати како су "гости у Хумској промашили више зицера него што су дали голова на Максимиру". А упалише петарду. Љубиша Тумбаковић у 46. минуту шаље на терен момчића једва уочљивог од шортса, мало касније (64) и римпалију у нападу, Драгана Исаиловића, а њих двојица као савршен спој фудбалског интелекта и снаге, креирају акцију која баца Гробаре у транс. Акцију какве су данас на Топчидерском брду реткост. Бум! Један - нула.



Равно месец дана после 23. јула те године, у трећем колу првенства Југославије, 23. августа 1997. исти актери опет држе слово из комбинаторике. Противник Војводина, стадион "Карађорђе" (још се није тако звао), навијачи другачије распоређени него сад, Гробари су на северу и праве стампедо док им у загрљај трчи "млађани и крхи Саша Илић", како ће га, после дуплог паса са Исаиловићем и у паду спроведене лопте у мрежу описати коментатор Телевизије Београд, Зоран Марковић. Опет за један - нула.

Први гол Саше Илића за Партизан!



Све, само не случајно. Нити је случајно што му је баш Исаиловић "вратио" асистенцију, нити што је живот уредио да баш 22 лета касније Саша Илић заврши каријеру. Знамо, де, немојте нас подсећати, 26. октобра 1996, носио је "јединицу" у Чачку, али тај сусрет са Борцем једини је у целој сезони 1996/97 који је одиграо, због чега се његовом првом правом такмичарском годином може сматрати већ поменута 1997/98, на чијем почетку је наместио и дао гол у размаку од месец дана. Ево га сад, симболично 22 године касније, приводи крају животно и спортско поглавље коме недостаје још само тачка.

С обзиром да у међувремену клуб није успео да му нађе наследника, а питање је да ли је тако нешто могуће, има оних који ће казати "нека бар опроштај буде величанствен". И - нек' буде. Само, да ли величанствено значи и нашминкано, окићено, светлуцаво или је суштина у једноставности, какву Саша као несхваћени геније пружа на терену? То вам је као избор поклона богаташу. Шта му купити кад има све? С тим да је Илић богат не само материјално, већ и духовно, пошто има пријатеље и поштован је једнако у родном Пожаревцу, преко Београда, Вига, Истанбула до Салцбурга. И у Партизану су, може бити, у дилеми, да ли у госте на опроштај Саше Илића позвати Галатасарај или идеалну екипу фудбалера са којима је играо, можда дрим-тим противника? Све би то било за аплауз и дубок наклон човеку који је у Белеку 34. пут део припрема црно-белих, међутим...

Саша не воли гламур, клони се светла позорнице, не жуди за спектаклом. Да може да бира, тражио би да новинари никакве фељтоне не пишу, навијачи трубаче на стадион не зову, саиграчи шпалир не формирају ни под разно, руководиоци уметничка дела не додељују, да се не прекида утакмица у 22. минуту. Никакав кичерај. Ништа! Капитен би, казаће вам сви који га познају, највише волео да се опрости на утакмици против, на пример, Чукаричког. Да на трибинама буде не више од 10.000 људи. Тих 10.000 су исти они који су против Кроације 1997. видели рађање велике каријере, звиждали због промашеног зицера против Реала, сведочили како из руку Звездана Терзића прима пехар за титулу без пораза, упамтили црвени картон у Дњепропетровску, сетили се како је погодио рогаљ у Њукаслу за прву и возао Хелсинки на путу ка другој Лиги шампиона или против Војводине разапели транспарент "119 у мету, волимо те Сале највише на свету". 

Такви људи с њим имају однос. Преживели су и добро и лоше, зато су и позвани да суде, јер знају Сашу у душу. Да их је више сам Илић би се осећао уштогљено, ненавикнуто, као да му је какав незван гост право с улице бануо на славу, а не можеш да га истераш из куће, јер ред тако налаже. Они који ће крајем маја доћи у Хумску знају Сашу толико добро да вероватно већ сад виде како у 85. минуту последњег меча плеј-офа, последњег у каријери протканој једноставности, натрчава на одбитак и чују глас чувеног спикера Љубомира Перића док, као ономад, пре 22 године, "једе" микрофон:

"Гол, гол, гол... Гол је постигао играч са бројем 22 - Саша Илић".

Извор: моззартспорт