Priča: Kakav kraj zaslužuje Saša?
Povodom poslednjih priprema legendarnog Partizanovog kapitena. . .
Fudbal 27.01.2019 | 23:15
Ravno mesec dana posle 23. jula te godine, u trećem kolu prvenstva Jugoslavije, 23. avgusta 1997. isti akteri opet drže slovo iz kombinatorike. Protivnik Vojvodina, stadion "Karađorđe" (još se nije tako zvao), navijači drugačije raspoređeni nego sad, Grobari su na severu i prave stampedo dok im u zagrljaj trči "mlađani i krhi Saša Ilić", kako će ga, posle duplog pasa sa Isailovićem i u padu sprovedene lopte u mrežu opisati komentator Televizije Beograd, Zoran Marković. Opet za jedan - nula.
Prvi gol Saše Ilića za Partizan!
Sve, samo ne slučajno. Niti je slučajno što mu je baš Isailović "vratio" asistenciju, niti što je život uredio da baš 22 leta kasnije Saša Ilić završi karijeru. Znamo, de, nemojte nas podsećati, 26. oktobra 1996, nosio je "jedinicu" u Čačku, ali taj susret sa Borcem jedini je u celoj sezoni 1996/97 koji je odigrao, zbog čega se njegovom prvom pravom takmičarskom godinom može smatrati već pomenuta 1997/98, na čijem početku je namestio i dao gol u razmaku od mesec dana. Evo ga sad, simbolično 22 godine kasnije, privodi kraju životno i sportsko poglavlje kome nedostaje još samo tačka.
S obzirom da u međuvremenu klub nije uspeo da mu nađe naslednika, a pitanje je da li je tako nešto moguće, ima onih koji će kazati "neka bar oproštaj bude veličanstven". I - nek' bude. Samo, da li veličanstveno znači i našminkano, okićeno, svetlucavo ili je suština u jednostavnosti, kakvu Saša kao neshvaćeni genije pruža na terenu? To vam je kao izbor poklona bogatašu. Šta mu kupiti kad ima sve? S tim da je Ilić bogat ne samo materijalno, već i duhovno, pošto ima prijatelje i poštovan je jednako u rodnom Požarevcu, preko Beograda, Viga, Istanbula do Salcburga. I u Partizanu su, može biti, u dilemi, da li u goste na oproštaj Saše Ilića pozvati Galatasaraj ili idealnu ekipu fudbalera sa kojima je igrao, možda drim-tim protivnika? Sve bi to bilo za aplauz i dubok naklon čoveku koji je u Beleku 34. put deo priprema crno-belih, međutim...
Saša ne voli glamur, kloni se svetla pozornice, ne žudi za spektaklom. Da može da bira, tražio bi da novinari nikakve feljtone ne pišu, navijači trubače na stadion ne zovu, saigrači špalir ne formiraju ni pod razno, rukovodioci umetnička dela ne dodeljuju, da se ne prekida utakmica u 22. minutu. Nikakav kičeraj. Ništa! Kapiten bi, kazaće vam svi koji ga poznaju, najviše voleo da se oprosti na utakmici protiv, na primer, Čukaričkog. Da na tribinama bude ne više od 10.000 ljudi. Tih 10.000 su isti oni koji su protiv Kroacije 1997. videli rađanje velike karijere, zviždali zbog promašenog zicera protiv Reala, svedočili kako iz ruku Zvezdana Terzića prima pehar za titulu bez poraza, upamtili crveni karton u Dnjepropetrovsku, setili se kako je pogodio rogalj u Njukaslu za prvu i vozao Helsinki na putu ka drugoj Ligi šampiona ili protiv Vojvodine razapeli transparent "119 u metu, volimo te Sale najviše na svetu".
Takvi ljudi s njim imaju odnos. Preživeli su i dobro i loše, zato su i pozvani da sude, jer znaju Sašu u dušu. Da ih je više sam Ilić bi se osećao uštogljeno, nenaviknuto, kao da mu je kakav nezvan gost pravo s ulice banuo na slavu, a ne možeš da ga isteraš iz kuće, jer red tako nalaže. Oni koji će krajem maja doći u Humsku znaju Sašu toliko dobro da verovatno već sad vide kako u 85. minutu poslednjeg meča plej-ofa, poslednjeg u karijeri protkanoj jednostavnosti, natrčava na odbitak i čuju glas čuvenog spikera Ljubomira Perića dok, kao onomad, pre 22 godine, "jede" mikrofon:
"Gol, gol, gol... Gol je postigao igrač sa brojem 22 - Saša Ilić".
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar