Жао ми је што нисам раније дошао у Премијер лигу БиХ

Велики дио фудбалске јавности у БиХ остао је затечен информацијом објављеном првог дана припрема пред наставак сезоне Премијер лиге БиХ да је капитен Фудбалског клуба “Радник” из Бијељине, Душан Мартиновић, одлучио да у 31. години заврши играчку каријеру.

Фудбал 18.01.2019 | 00:08 Узимајући у обзир чињеницу да се ради о једном од најбољих везних фудбалера елитног такмичења у БиХ, у протекле двије године, сасвим је сигурно да је то велика штета и за бијељинскг премијелигаша, али и укупно фудбалску сцену у БиХ.

Мартиновић истиче да се не ради о исхитреној одлуци.

“Одлуку сам донио после доста размишљања. Једноставно, схватио сам да више не могу да пружим онолико колико сам до сада пружао. Када је то сазнање сазрело у мени, одлучио сам се на овај корак. Мислим да сам дао свој максимум фудбалу и да не може добити више од мене”.

Осврћући се на каријеру иза себе, Мартиновић се присјећа да је било доста тешких периода, повреда и некоректности, у неким ранијим годинама, али и да се много тога промијенило по доласку у Премијер лигу и Бијељину.

“Због повреда сам изгубио четири и по године каријере, имао сам седам операција. Све то је моја породица морала да пролази самном. Искрено, имао сам тешку каријеру, праћену и неправдама. Све то причам о тренуцима када сам играо Супер лигу Србије. Доласком у Бијељину ситуација је била много боља. Данас ће неко рећи ‘Зашто си сада одустао после свега’, али једноставно не могу више - осјетио сам да је крај”.

Мартиновић је у Премијер лигу БиХ дошао у љето 2016. године, након велике “комшијске” борбе “Радника” и “Слободе” из Тузле за његов потпис. Данас, на крају своје играчке каријере сматра да је тај потпис требао да се деси и раније.

“Много ми је жао што и раније нисам дошао. Прије свега, жао ми је што сам губио вријеме у српском фудбалу. Неки сматрају да је фудбал у БиХ слабији, јер нема клубова као што су ‘Црвена звезда’, ‘Партизан’ или ‘Војводина’, али у свим осталим сегментима фудбал овдје је доста бољи. На примјер, то што се овдје договориш, то и добијеш. У Србији ми је сваки клуб остао дужан”.

У “Радник” је стигао на почетку историјске сезоне 20016/17, која је крунисана наступима у Лиги Европе. За двије и по године успио је да се оствари као капитен и један од најбољих играча Премијер лиге БиХ.

“За Радник ме вежу најљепше успомене. Сигуран сам да период проведен у клубу никад нећу заборавити. Красио нас је увијек сјајан однос са тренерима, међу играчима и навијачима, који су све вријеме били уз мене. Заиста ми је била част играти и бити капитен “Радника”.

Са терена се повлачи у зениту каријере, када би искуством и неспорним квалитетом могао још много да пружи, што је показао и у првом дијелу сезоне када су резултати “Радника” зависио од његовог присуства на терену. Међутим, Мартиновић сматра да је управо то најбољи тренутак.

“Осјећао сам се одлично у претходној години. Пружао сам и добре партије. Можда то и јесте најбољи тренутак да одем, када сам на врхунцу. Не бих могао да поднесем да играм фудбал и даље, а да не пружам свој максимум, да се не борим за свој клуб”.

Душана је одувијек красила поливалентност. Публика је често имала прилику да га гледа једнако успјешним, на различитим позицијама у тиму. Међутим, остала је дилема, какву би каријеру имао да му је омогућена константост на једној позицији.

“Никада ми није сметало то што сам некада био и принуђен да играм на различитим позицијама. Морао сам увијек да будем спреман да одговорим задацима које су пред мене тренери постављали. Не сматрам да ми је то била мана, напротив”.

Капитен је сигуран да “Радник” оставља на “здравим темељима” и да ће имати чиме да се поноси и у будућности.

“Има доста талентованих момака, али свима њима могу само једно да поручим: ‘Ако сте у фудбалу, будите му посвећени сто одсто. Трудете се да дате максимум, јер, то је лијеп посао и уживајте у томе”.

Иза Мартиновића је каријера озбиљног фудбала. Имао је срећу да наступа у “златним ерама” Напретка, Борца из Чачка и Јагодине, док је једну сезону био интернационалац у Пегасусу из Хонг Конга. Каже да мало за чим жали, а скромно истиче да га поносним чини што терен напушта “чистог образа”.

“Играо сам у добрим клубовима у Србији, који су тада били у врху. Остала ми је можда неостварена та жеља да заиграм у једном од два најбоља клуба у Србији. Био сам у једном тренутку јако близу потписа, али сплетом околности то се није десило. С друге стране, поносним ме чини то што сам увијек давао сто одсто себе и што сам био велики професионалац. Од почетка своје каријере био сам такав и онда кад се осврнем уназад знам да сам “чист” и срећан.

Иако тек “свјеж пензионер”, Мартиновић, као уосталом и увијек током играчке каријере, има план.
Без фудбала се не може.

“Планирам да се вратим у свој матични клуб, за почетак. Имао бих тамо шта да радим. За послије ћемо видјети. У сваком случају, остаћу у фудбалу, јер то сам увијек радио, без тога не могу”.

Душан Мартиновић, у фудбалу БиХ, остаће запамћен као играч који је и фудбалским знањем и кућним васпитањем био најбољи репрезент “најважније споредне ствари на свијету”. Његова одлука да остане уз фудбал оставља могућност да га овдашња публика, у будућности можда види и у неким другим улогама.

(БН)