Прича о Лидсу: Френки, зашто си љут? Он је само "Луд"!

"Еланд роуд" памти Ревијеве "хулигане", "Парк принчева" и Бајерн, последњег Енглеза шампиона Енглеске, отмицу љутог Француза, Џимија и ноћ на "Местаљи", беспарицу у трећој лиги, али не памти ово што ради "Ел Локо" Бијелса.

Фудбал 14.01.2019 | 23:10 Дуго чекани повратак Лидс јунајтеда тамо где му је и место није могао да буде обична фудбалска прича.

За то се ове сезоне побринуо увелико култни фудбалски стручњак, Марсело Бијелса, који свако мало подсети навијаче у Јоркширу и шире због чега је у Енглеску допутовао са надимком "Ел Локо".

У петак увече отишао је корак даље и успео да "навуче" Франка Лампарда на стару аргентинску фору, за коју Острво није било спремно, а најмање млади менаџер Дерби каунтија.

Ово је прича о "Лудом" Бијелси, шпијунској афери, посртању клуба и новим момцима са "Еланда"...

МРЖЊА: КАКО СУ ЗАРАТИЛИ ЛИДС И ДЕРБИ

Последњи Енглез који је освојио титулу у Енглеској је Хауард Вилкинсон, који је водио Лидс од 1988. до 1996. године.

"Еланд Роуд" некада су редовно посећивали великани европског и енглеског фудбала, често су на њему и "падали", али... то већ дуго није случај. 

Шампиони Енглеске из 1992. године, последње пре формирања Премијер лиге, испали су из овог такмичења 2004. и до данас нису успели да се врате, иако историјски гледано спавају у ред успешнијих и популарнијих клубова на Острву. 

Титула којом је означен крај Прве дивизије као елитног ранга у Енглеској, односно најављена ера профитабилног предузећа званог Премијер лига, није једина у историји "Поноса Јоркшира", али је једина које се навијачи са сезонским улазницама колико-толико сећају.

Остали трофеји датирају из времена када је клуб водила његова највећа легенда, Дон Реви (1961-74). У његових 13 сезона, Лидс је био шампион 1969. и 1974, ФА куп освојен је 1972, Лига куп 1969. и све то стилом игре који је "пауновима" донео неколико "заклетих непријатеља" и љутих ривалстава која трају и данас.

Генерације Ревијевих фудбалера биле су познате по веома грубој игри, ривали су тврдили да овај задрти Енглез дословце тражи од играча да наносе повреде противницима, али и ако је било тако - Лидс свакако није био једини "рагби" тим у елитном рангу у ери током које су створена бројна жестока ривалства широм Острва.

"РАТ РУЖА": ЛИВЕРПУЛ (НИ)ЈЕ НАЈВЕЋИ РИВАЛ ЈУНАЈТЕДА

Покушавајући да се наруга "вечито другом" Ливерпулу, чији су фудбалери те сезоне били бесни због неких судијских одлука у корист Манчестер јунајтеда, легендарни фудбалер тог клуба Пол Сколс изјавио је да не разуме откуд толика тензија и констатовао: "На крају, они уопште нису наш највећи ривал, то је одувек био Лидс јунајтед".

И данас има навијача Ливерпула који тврде да њихов клуб не може бити највећи ривал Јунајтеду, јер историјски нису били на истом рангу, већ да је то Лидс. Дуели ова два клуба називани су "Ратом ружа", по серији грађанских ратова у Енглеској из друге половине XВ века у којима су се за превласт бориле династије Ланкастер и Јорк.

Једима је симбол била црвена ружа, другима бела, а како су географски Манчестер и Лидс припадали тим областима и носили црвене и беле дресове, није било тешко осмислити име за фудбалски дерби у ком се одлучивало о титулама 60-их, 70-их и 90-их година.

Таман када су 80-е "охладиле" црвене и беле, на "Олд трафорду" појавио се пркосни сер Алекс Фергусон, који је и сам био опседнут Ливерпулом и решен да пре пензије учини Јунајтед трофејнијим клубом.

То му је 26 година касније донекле успело, ако изузмемо европске титуле, али обрачунавање са "редсима" није омело Шкота да успут "шутне" и ривале из Јоркшира када год је био у прилици, па им је са задовољством узео Ерика Кантону и Рија Фердинанда. Шта су њих двојица значила за историју фудбала у Енглеској сувишно је говорити.

Две деценије раније, док је на терену стварао ривалство са "црвеним ружама", Реви није испрва приметио да на наплату долази једна од бројних прегрубо одиграних утакмица на "малим" теренима, у којој је његов састав није штедео ривала. 

Када је мислио да се налази на врхунцу моћи, из другог плана појавио се један човек са групом играча решених да узврате истом мером - бескрупулозно. Био је то млади тренер талентоване генерације играча Дерби Каунтија, Брајан Клоф. Њихов повратак у Прву дивизију није прошао неопажено, напротив.

Нерешени рачуни из претходног дуела у ФА купу, из времена док су се "овнови" још такмичили у другој лиги, били су повод за праву макљажу у лигашким сусретима ових екипа током којих је публика могла јасно да осети мжрњу на терену и поред њега. После једног од мечева у ком је његов тим надигран (и "пребијен", писали су потом савременици поменуте двојице), Реви је одбио да пружи руку Клофу. што је 70-их у Енглеској била велика увреда.

Понижење, боље рећи. 

КО СЕ ЗАДЊИ СМЕЈАО: КЛОФ ИЛИ РЕВИ?

Клоф је од тог дана постао опседнут Ревијем и решен да скине Лидс са врха, по сваку цену што му је и успело - макар на једну сезону. После неколико пласмана на друго и треће место у периоду непосредно пре и по завршетку Другог светског рата, "овнови" су коначно успели да освоје титулу и то у јеку Ревијеве доминације, у сезони 1971/72.

Погађате? Са бодом предности у односу на Лидс, али и Ливерпул и Манчестер сити!

Бесни Реви, ког је таблод "Тхе Сун" касније оптужио за покушај намештања последње утакмице у првенству против Нотингем Фореста, стигао је  до утехе освајањем ФА купа на својствен начин - минималном победом над Арсеналом уз "милион" прекида на "Вемблију".

Ипак, најважнији трофеј отишао је у Дербишајер. О каквом се подвигу Клофових "ремса" радило сведочи и пласман Лидса у полуфинале Купа шампиона у сезони 1969/70, односно тријумф у Купу сајамских градова у сезони 1971/72, такмичењу које је било својеврсна претходница Купу УЕФА.

Реви је тих година имао најјачи тим у Енглеској, али је Клоф успео, па не би било нетачно упоредити титулу "овнова" са оном коју су освојиле "лисице" из Лестера у сезони 2015/16.

Тешко је рећи ко је у ривалству између Клофа и Ревија извукао "дебљи крај", утолико што је први добио отказ у Дербију већ 1973, а други напустио Лидс 1974. како би постао селектор Енглеске. У послу у ком су се бавили није постојала већа част, засигурно, али... претпостављамо да је Клоф помислио "ко се задњи смеје, најслађе се смеје" када је позван да - ни мање, ни више - наследи љутог непријатеља у свлачионици "Еланд роунда".

Смењен је 44 дана касније.

ПОСЛЕ КЛОФА - ФИНАЛЕ КУПА ШАМПИОНА

Да све буде горе по Клофа, наследио га је Џими Арнфилд и вратио титулу у Јоркшир у наставку те сезоне, а онда наредне одвео "Ревијеве момке" до финала Купа шампиона! Можда бисмо данас говорили о Лидсу као прваку Европе за сезону 1974/75, да се на другој страни терена на "Парку принчева" није појавио актуелни првак, Бајерн Минхен, са Францом Бекенбауером, Гердом Милером, Улијем Хенесом, Сепом Мајером и осталима.

Немци су годину дана раније савладали Атлетико Мадрид тек из другог покушаја, јер се према тадашњим правилима после ремија у првој утакмици играла нова. Ћетири дана касније било је 4:0.

Лидс је савладан из прве, резултатом 2:0, баш као и Сент Етјен наредне сезоне, 1:0.

Иако је париско финале био врхунац те генерације, о чему сведоче и две деценије без титуле, Дерби Каунти је дефинитивно прошао горе у ривалству на ком је инсистирао. "Овнови" су наставили да се шетају из прве у другу лигу и назад, а њихови навијачи и данас се више баве догађајима на "Еланд роуду" него обратно.

Све је на мајсторски начин и до детаља описано у роману "Тхе Дамнед Унитед" ("Проклети јунајтед"), на основу ког је 2009. снимљен истоимени филм у режији Тома Хупера..

Антагонизам постоји и данас, но о томе нешто касније...

ДА СТЕ ПРИЧАЛИ ЕНГЛЕЗИМА: ДРУГОЛИГАШ, А ШАМПИОН!

За разлику од "Прајд парка", "Еланд роуд" није гледао другу лигу све до почетка 80-их, када је екипа са "фењером" у рукама напустила Прву дивизију. 

Мало ко је тада у Енглеској претпостављао да ће Лидсу бити потребно девет година да се врати међу најбоље. Али, ко је могао да претпостави да ће Лидсу бити потребно годину дана да постане најбољи? Нико, вероватно...

Схвативши да ће под вођством Била Бренмера највероватније испасти у трећу лигу, челници Лидса одлучили су се у октобру 1988. да повере први тим човеку из Шефилда, фудбалери оба из тог града и касније менаџеру Венздеја.

Хауард Вилкинсон имао је 45 година када је стигао у Јоркшир, свестан да пред њим нико неће бацати беле руже у граду у ком није познавао никога. Решио је да буде баш онакав какав је и Лидс био у периоду највећих успеха - оштар, груб, неприступачан и за играче и за претпостављене.

Ипак, навијачи су га брзо прихватили, тако срчаног и преданог, па је добио и надимак "Наредник Вилко" по анимираном лику из популарне послератне серије, "Нареднику Билку".

"НАРЕДНИК ВИЛКО" ПРЕПОЗНАО ШТО НИЈЕ НИКО!

"Вилко" је обезбедио Лидсу опстанак у Другој дивизији, а онда током лета доделио капитенску траку Гордону Страхану, Вини Џонс добио је мандат да бије кога стигне, што је овај легендарни фудбалер и глумац са задовољством радио (често повређујући и саиграче), а важне роле добили су и Мел Стреланд, Крис Ферклоу и Ли Чепмен.

"Беле руже" самоуверено су се вратиле у елитни ранг у сезони 1989/90, након чега је Вилкинсон продао Џонса и новац уложио у довољнеење Гарија Мекалистера из Лестера и Џона Лукића из Арсенала, уз чије су присуство брже и боље напредовали локални "клинци", Гари Спид и Дејвид Бати.

У првој сезони уз 31 Чемпенов гол, Лидс је "добацио" до четвртог места на табели иза Арсенала, Ливерпула и Кристал Паласа, међутим нико у Јоркширу није размишљао о титули првака све док Вилкинсон током зимског прелазног рока није пронашао делић који је недостајао - и то на улици, буквално!

ДОШАО, ВИДЕО, ОСВОЈИО: ТИТУЛА ОД 900.000£

Решен да успе у "Колевци фудбала", за Енглезе анонимни Кантона појавио се те зиме на серији пробних тренинга, после којих је брзо био одбијан и "слат даље на разматрање". Менаџер Ливерпула, Грем Сунес први му је рекао не, иако га је Мишел Платини убеђивао да потпише његовог земљака, Кантону је одбио и Тревор Френсис из Шефилд венздеја, па је фудбалеров менаџер Денис Роуч већ почео да размишља о селидби у Итаљу и контактима са клубовима Серије А.

Свестан да нема шта да изгуби, Вилкинсон је крајем јануара 1992. примио Кантону на тренинге и пружио му шансу да заигра 8. фебруара у утакмици у којој се Лидс поразом од слабијег Олдама (0:2) додатно удаљио од врха табеле и охладио атмосферу међу навијачима.

Међутим, Вилкинсон је очигледно био уверен да се у намрштеном Французу крије нешто велико, па је у последњи час успео да убеди директоре да откупе његов уговор од Нима за укупно 900.000 фунти што за ондашње трендове није било мало, напротив.

Какав је то потез био!

ФЕРГУСОН ИЗГУБИО СВЕ: ЛИДС ЈЕ ШАМПИОН!

До краја сезоне Кантона је постигао само три гола на 15 наступа за Лидс, али је тај тим с њим у центру збивања почео да игра непрепознатљив фудбал и вредно сакупља бодове каскајући за архи-ривалом, Манчестер јунајтедом.

У априлском спринту са Фергусоновим саставом, који је у сваком смислу био фаворит те сезоне, Лидс је био спреман на неочекиван низ од три Јунајтедова пораза (Нотингем 1:2, Вест Хема 1:0 и Ливерпула 2:0), па је победама над Челсијем 3:0, Ковентријем 2:0 и Шефилд јунајтедом 2:3 обезбедио титулу коло пре краја и позвао Јоркшир на велику журку на стадиону и око њега, тог 2. маја.

Норич је савладан 1:0, а "Еланд роуд" дочекао трећи наслов шампиона Енглеске.

Феругосн, који је после Ливерпула 1990. и Арсенала 1991. "испратио" још једног великог ривала до титуле 1992. године, одгледао је како Кантона постиже Ливерпулу три гола у августовском Комјунити шилду на "Вемблију" (4:3 за Лидс) и одлучио да га по сваку цену доведе на "Олд трафорд".

Успео је 26. новембра за 1,2 милиона фунти.

Остало је историја.

ДА СТЕ ПРИЧАЛИ ЕНГЛЕЗИМА: СА "МЕСТАЉЕ" У БАНРКОТ!

Иако је на крају морао да се сложи са одлуком председника клуба, Била Фотербија, Вилкинсон је једва сачувао Лидс у тек основаној Премијер лиги. Шампиони су без Француза завршили на 17. месту и, када су то преживели, отворили су Јоркшир према "Црном континету" што их је вратило право у борбу за титулу са Фергусоном и Кантоном.

Фил Масинга и Лукас Радебе допутовали је из Јужне Африке, Тони Јебоа из Ајнтрахта, баш као и још један хит фудбалер са Мундијала 1994 у САД - Томас Бролин из Парме. 

То је већ био довољно добар састав али је "оно право" уследило тек неколико сезона касније када су под вођством Вилкинсоновог наследника, Џорџа Грема, стасали Хари Кјуел и Ли Бојер, а моћни Џими-Флојд Хаселбајнк дошао из Португала у друштву Бруна Ривеира. 

Холанђанинови голови "лансирали" су "беле руже" на четврто и треће место у Премијер лиги, што је увелико значило пласман у Лигу шампиона, а тамо - појачани Марком Видуком из загребачке Кроације и предвођени младим менаџером Дејвидом О'Лиријем - фудбалери Лидс јунајтеда догурали су до полуфинала и стали тек пред "оном" Валенсијом аргентинског тренера, Ектора Купера.

"Пукли су као звечке" на "Местаљи" после 0:0 у првој утакмици, међутим пораз од 3:0 није био најгора ствар која им се догодила.

Опијени допадљивим фудбалом који је играо О'Лиријев (пре)талентован тим и резултатима каквих су се сећали само њихови очеви, навијачи "паунова" нису приметили да је клуб запао у озбиљне дугове и да ће окупљање тако добре (и скупе) поставе имати драматичне последице по судбину клуба.

Буквално.

Лидс се из Валенсије "вратио" на 15. место на табели и испао у Чемпионшип већ у сезони 2003/04, што није био крај.

Ни "кишобран" у виду финансијске ињекције за клубове који напуштају елитни ранг није помогао. "Еланд роуд" већ у сезони 2007/08 гледао трећелигашки фудбал, али су трибине остале испуњене скоро до последњег места, јер су љубав и страст према "најважнијој споредној ствари" на свету остале једине ствари које нисте могли да одузмете становницима Јоркршира.

"ИТАЛИЈАНСКА ПОСЛА": ОТКУД БИЈЕЛСА ТУ?

Већина их је била бесна због начина на који је контроверзни италијански бизнисмен, Масимо Селино, водио посрнули клуб након што је постао већински власник 2014. године, па је већина била сумњичава када је Селино три године касније "препродао" славни клуб земљаку, Андреи Радрицијанију, али...

О овом човеку другачије се говори ове зиме у граду, који поново до врха пуни "Еландове" трибине и са нестрпљењем чека шта ће следеће урадити шеф над шефовима, Марсело Бијелса.

Први човек "Ацер" групе, који је у међувремену постао власник 90 одсто акција клуба, пуне две недеље убеђивао је "Ел Лока" да се после бурног растанка са француским Лилом пресели у Енглеску и покуша немогуће. Када га је убедио, ствари су постале само још занимљивије...

Ветеран о чијем су фудбалском знању и схватању ове игре написане књиге учинио је да екипа играча типично острвског "васпитања" заигра "латино" фудбал, до ноге, тачно, стрпљиво и допадљиво, на гол више, што није вратило само публику на "Еланд роунд" већ и остале стадионе на којима би играо Бијелсин Лидс, а значајно је повећан и број ТВ преноса њихових мечева.

"Луди" је као лидер Чемпионшипа колегама из друге лиге "продао" многе форе на том путу, све док ове недеље није отишао корак даље и изазвао скандал у који се укључила и Фудбалска асоцијација. То што је за жртву изабрао управо "онај" Дерби каунти и његовог младог менаџера, Франка Лампарда, све је само не случајност.

Уочи судара ових ривала заказаног за петак увече у "прајм тајму", "Ел Локо" је "Колекви фудбала" представио и - шпијунажу.

Дословце.

ШПИЈУНСКА АФЕРА: ФРЕНКИ, ГДЕ ЈЕ ЕНГЛЕСКИ ХУМОР?

Лидс је у претходном колу победио директног ривала у борби за врх табеле, Дерби Каунти. Било је 2:0 на "Еланду" са ког је легендарни енглески фудбалер и млади менаџер "овнова", Франк Лампард, отишао бесан "као рис".

Зашто?

Бијелса га је уредно шпијунирао током последњег, тактичког тренинга уочи утакмице.

"Персона нон грата" примећена је током тренинга "ремса", након чега су гости реаговали и позвали полицију, али се све завршило на информативном разговору и разлазу. Бијелсин "извиђач" није имао на основу чега да буде приведен, јер није уочена материјална штета.

Али, штета на пољу самопоуздања ривала јесте направљена, јер је Бијелса одмах признао да је све истина, да то јесте био његов шпијун, али да нико из Лидс јунајтеда није знао за план. Ово признање само је додатно унервозило све у редовима Дербија, а руку на срце под "материјалном штетом" могао би можда да буде подведен "лаган" пораз који је уследио пред 34.668 навијача, за осетних девет бодова разлике између два претендента на врх табеле.

"Јуче сам разговарао са Лампардом и рекао ми је да не поштујем правила фер-плеја. Ипак, гледам то на другачији начин. Без да тражим оправдање за овакве поступке, овакву праксу користим од квалификација за Светско првенство са Аргентином", рекао је Бијелса.

ПОКЕТИНО: ВАМА ЈЕ ТО ЧУДНО, АЛИ...

Они који га познају, тврде да "Луди" заправо не шаље човека да шпијунира ривала, већ да буде примећен и ухваћен. На тај начин он унесе немир у редове противника и то, на крају, буде драгоценија предност од Лампардових решења и замисли на терену.

"Френкију", ипак, није било свеједно, нарочито не после пораза.

У ТВ интервјуу још на "Еланду", он је жестоко искритиковао старијег колегу, инсистирајући на кршењу фер-плеја и увођењу нефудбалских метода у тако озбиљан ниво такмичења какав је Чемпионшип.

О тој теми, енглески медији разговарали су и са Бијелсиним земљаком, Маурисиојом Покетином. "Ел Локо" је тренирао садашњег менаџера Тотенхема током заједничких дана у аргентинским Њуелс олд бојсима.

"Пре 30 година то је била пракса у Аргентини. Није само Марсело то радио, већ и остали тренери. Нема ништа лоше у томе што желите сазнати мало више о томе шта противник ради. Вама овде је то мало чудно, али није толики проблем", рекао је Покетино.

Са њим се, међутим, не слаже Фудбалска асоцијација, која је покренула истрагу о овом случају. 

Шта год да буде исход, Бијелса се у 64. години неће мењати. 

Срећа!

Извор: мондо.рс/мондо.ба