Интервју - Урош Спајић: Са брода који тоне, на спејс-шатл!

“Купили су ме кад сам видео преко целих трибина исписано Добро дошао у наш клуб, Уроше, све са нашом заставом”, каже српски штопер у осврту на 2018. годину.

Фудбал 11.01.2019 | 23:32
Интервју - Урош Спајић: Са брода који тоне, на спејс-шатл!
Тамо негде у мају можда је неко и помислио да је Урош Спајић направио корак уназад када је из Андерлехта за 6.000.000 евра прешао у Краснодар. Седам месеци касније то већ изгледа сасвим другачије. Андерлехт је пети на табели у Белгији са чак 14 бодова мање од водећег Генка. У групи Лиге  Европе је био последњи на табели иза загребачког Динама, Фенербахчеа и Спартака из Трнаве. Краснодар је други у Русији, да није у последњем колу играо само 1:1 против Уфе био би и први, а у Лиги Европе је изборио двомеч са Бајером из Леверкузена пошто је прошао даље у конкуренцији Севиље, Стандарда и Ахисара. Са ове дистанце дакле селидба у Русију не да изгледа као прави избор, већ као бинго. Посебно с обзиром да се сада чини да је Спајић...

“Грубо звучи, али у последњем тренутку сам изашао са брода који је кренуо да тоне”, наставља Урош реченицу у новогодишњем интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт у којем је говорио и о растанку са Бриселом, успоменама са Мундијала, али пре свега о чуду званом Краснодар.

Бикови не само да су други на табели руске Премијер лиге, већ су и клуб који је постигао убедљиво највише голова (четири више од Зенита, чак осам од ЦСКА, Локомотиве или Арсенала из Туле) и приде играо убедљиво најлепши фудбал у Русији. Нажалост, од ове јесени љубитељи фудбала у Србији немају ге да гледају руску лигу, али верујте на реч Краснодаров стил игре може да вас на тренутке превари па да помислите да гледате шпанску Примеру или  Бундеслигу. Рецимо да говоримо о руској верзији тики-таке.

“Још кад сам долазио говорили су ми да председник Сергеј Галицки воли Барселону и да инсистира на томе да Краснодар игра нападачки фудбал. Искрено, тада ми је звучало мало нереално. Али кад је сезона почела, видиш да има смисла. Стварно играмо много офанзивно. Ми штопери смо 70 одсто времена на центру терена. У свакој утакмици је лопта више од 70 одсто времена у нашим ногама, ми позади имамо по 100 пасова. Све је легло и публика заиста ужива. Да не урекнем, али пообарали смо све клупске рекорде. И по броју освојених бодова, имали смо и серију од седам победа, највише датих голова, најмање примљених”, задовољно трља руке 25-годишњи штопер.

КАД СУ ЗВАЛИ ИЗ ПРЕМИЈЕР ЛИГЕ

Додуше, није вероватно ни он сам могао да се пре неког времена замисли у Краснодару. Пре две сезоне је у четвртфиналу Лиге Европе играо онај чувени двомеч са Манчестер јунајтедом, каснијим освајачем трофеја. Славно име енглеског гиганта привкло је пажњу светске јавности. Спајић је одиграо утакмице живота, Јунајтед је прошао у четири најбоља тек у продужетку, а многи су навијачи из Енглеске питали: зашто овај човек не игра у Премијер лиги?

“Било је тада и конкретних понуда из Енглеске, али прича је била другачије у Андерлехту, она стара управа. Спортски директор је тада желео да чува тим за Лигу шампиона, па је то лето продао само Јурија Тилеманса. За мене су нудили 10.000.000 евра, он је тражио 15.000.000, чисто да би могао културно да одбије. Не сећам се више, али рецимо да је звао неки клуб типа Хадерсфилд или Вест Бромвич. Било је и других понуда. Следеће зиме Спартак је нудио 8.000.000 евра. Нисам се много ни обазирао тада, знао сам да ће све то доћи ако и клуб и ја наставимо да играмо добро, али не можеш све у животу да планираш”, присећа се Спајић.

Андерлехтов брод је у међувремену потонуо. Нова управа се за сада не сналази најбоље и резултати трпе. Самим тим и углед играча, па је Спајић уместо у некој од лига петице завршио у Русији. Немојте да мислите да се покајао.

“Људи су ме звали већ негде у марту и искрено у том тренутку нисам био нешто загрејан. У међувремену видиш шта се дешава у Андерлехту, све те промене, некако ми се није свидела та атмосфера. И онда почнеш да прикупљаш неке информације и свако са ким сам се чуо ми каже: Брате, немој да се двоумиш. Буквално тим речима. Чујеш тако од пет људи и кренеш озбиљно да размишљаш, да гледаш клипове, утакмице, да видим стадион. И све почне да се намешта. Нисам се осећао лепо последњих месец и по у Бриселу, мало сам и са тренером имао, нећу да кажем конфликте, али неке несугласице. Предосећао сам да то све у Андерлехту не иде у добром смеру. И онда нисам чекао дуго. Три кола пре краја сезоне смо се договорили”.

ДОБРО ДОШАО, УРОШЕ

Тек кад је стигао у Русији схватио је Спајић колико је у ствари добро изабрао.

“Не знам да ли су људи видели, али цео Краснодаров стадион је један велики видео бим. Долазим на потписивање уговора, а преко целог стадиона пише: Добро дошао, Уроше! Са заставом Србије. Купили су ме тад. Видео сам колико ме цене, желе. Испунили су све што сам тражио и то је било то”.

То је у ствари био само почетак. Прегршт позитивних утисака за Спајића из првих шест месеци у Русији. Не само кад је фудбал у питању.

“Менталитет је другачији, много је слободније све него на западу Европе, опуштеније. Руси су, како да кажем, браћа! Европа је рутина, зна се кад се устаје, кад се леже, кад се иде у ресторан, можеш да једеш од 13 до 15. Силна нека ограничења, све аутоматизовано. У Русији је домаћинска атмосфера, много су сличнији нама, осећаш се лепо и стварно уживам. Није могло боље да испадне”.

И ту се враћамо на фудбал. Није могло боље да испадне и кад је сама професија у питању. Краснодар игра озбиљан фудбал. Спајић је један од стубова екипе, додатно популаран код навијача због тога што већ уме да прозбори на руском што се тамо посебно цени.

“Кад кажеш Русија прва асоциција свима је зима. Људи су некако створили предрасуде о тамошњем фудбалу, а ја сам се лично изненадио квалитетом лиге. Играо сам у Француској и Белгији, играо европска такмичења итврдим да је лига потцењена. Игра се врло тврд фудбал. За нас дефанзивце идеална лига. Физички је доста напредовала. Свако може сваког да победи, само избројите колико је ове године свака од тих првих пет екипа кикснула и бодова проћердала против екипа које се боре за опстанак”.

Бројали смо. Рецимо, Зенит је као водећи тим узео само бод у сударима са Арсеналом из Туле, Анжијем и московским Динамо, све тимовима који се боре за опстанак. Ни остали нису пролазили много боље. Није то ништа посебно чудно имајући у виду колико Руси последњих сезона улажу у фудбалу. Можда овог лета то није било баш на том нивоу, али Спајићев утисак је да је лига јача од белгијске. А у тој и таквој конкуренцији Краснодар и Зенит тренутно воде борбу за чело табеле, мада се ЦСКА, Спартак и Локомотива не смеју још отписати. Па се стиче утисак и да Руси не схватају озбиљно шампионске амбиције “маленог” Краснодара?

“То је као и овде у Србији. Овде постоје Звезда и Партизан, тамо московски великани и Зенит. Сад ја не знам шта ће да се деси до краја ове сезоне, али без сумње ће Краснодар наставити да расте и у једном тренутку бити шампион. Можда не ове године, али некад. Можда ранијих година није био моменат, али ништа у животу није случајно, па ни ово друго место. Газда је, понављам, направио озбиљну причу”.

МУРАД И МИЛОЈЕ

Краснодар наиме не трчи спринт, већ маратон. Сваке сезоне доведе једног, двојицу или тројицу играча који праве разлику док чека да на наплату стигну силне инвестиције у омладинску академију. Свако ко прати дешавања у руском фудбалу рећи ће вам да је Краснодар тренутно центар најпространије земље света кад су млађе селекције у питању.

“Ја не могу да вам опишем како то изгледа. На хиљаде деце, 15 терена, то је нестварно, човек мора да види то уживо да би схватио шта је то урађено. Почевши од нашег стадиона, који изгледа као спејс шатл. Преко пута је та омладинска школа, то су зграде, деца живе боље него да су у најбољим ол-инзклузив хотелима у Турској, иду тамо у школу, образују се. Б тим има стадион под рефлекторима, са грејачима терена. Сад их полако уводе у систем, али ништа наврат-нанос, све плански. Та генерација '99. им је чувена, нама су већ донели много бодова. Иван Игњатјев, па Магомед-Шапи Сулејманов, ту је и Артјом Голубјев, голман Матвеј Сафонов, да не набрајам сад све. Сви та класа '99”.

А за кормилом Мурад Мусајев. Још нема про-лиценцу, али сви знају да он води главну реч у стручном штабу. Тек му је 35 година, никад није играо озбиљан фудбал, али се школовао и сада одушевљава. Баш он је ту класу '99. водио до нокаут фазе Лиге шампиона за младе у којој је од Реала испао тек у пенал серији. Пообарао је све рекорде у млађим селекцијама и добио шансу у А тиму. Чуда прави сада.

“Позитиван, посвећен човек. Направио је сјајну атмосферу у свлачионици. Зна да се нашали, али нико не сме да искаче из система. Подсећа ме мало на Владана Милојевића. Ја сам код њега играо као омладинац, били смо прваци, код њега сам потписао први професионални уговор, чујемо се још после утакмица. Обојица раде поштено, вредно, то су састанци, видео-анализе и онда ти Бог све то некако врати. Видиш да обојица имају резултате и само подижу границу. Ништа то није случајно”.

СРПСКА ЛИГА, БРАТЕ

Иначе, то што је код Милојевића потписао први уговор не значи да је Спајићу пут до првог тима био посут латицама. Кад смо кренули да полемишемо о тренду да централни бекови у модерном фудбалу морају све више да играју лопте, док се рецимо Ђорђо Кјелини буни износећи утисак да су сви штопери постали “мајстори”, а да нико не зна да избије лопту, Спајић се присетио и каљења у Сопоту.

“У суштини се у модерном фудбалу све више тражи то да акције почињу од последње линије, да штопери не буду они класични што знају само да бију и ударају. Шта знам, ја сам у Звезди, после и Андерлехту и сад Краснодару научио и то да играм, а имао сам и Сопот да се калим, јер тамо си морао да се буквално бијеш, тако да сам наоружан за све варијанте, а-ха-ха. У сваком случају, лакше је да тучеш”, смеје се Спајић, мада је и он сам добио своју порцију батина, па је два пута ломио и нос.

“У опису радног места, а-ха-ха”.

Да се ипак накратко вратимо на Сопот. Играчи са стажом у Српској лиги последњих година су све популарнији у Суперлиги. Ево и сада у тиму Црвене звезде Душан Јованчић, Милан Павков, па у Напретку Алекса Вукановић, сви са дебелим стажом у Српској лиги. Спајић опет врти филм. Тамо је каже научио шта значи сениорски фудбал.

“Српска лига, брате. Ја клинац, шта сам имао 16 или 17 година, играш против момака који имају 28 или 30. Искусни, намазани, наместе се, ставе ти лакат. А ти зелен, дошао из омладинске школе, мислиш све што лети да се хвата. За све је потребно време, да дођеш на неки ниво, да прикупиш искуство, онда другачије гледаш фудбал, другачије се постављаш. Можда се та Српска лига мало и омаловажава, а јако је добра за младе играче, јер се многи изгубе у тој транцизији из омладинске селекције, пошто сви јуре до првог има. Ето сада ових играча што си их поменуо, сви су се они тамо изборили за своје место под сунцем. Искалили су се у Српској лиги”.

И ето сада неких од њих и у Лиги шампиона. Незамисливо за доба када је Спајић играо црвено-беле. Тадашњи тренер Рикардо Са Пинто је на прелазу из једне у другу сезону имао само једну жељу: да Спајић остане. И наравно, први је Спајић отишао, јер су клубу биле потребне паре.

“Са Пинто и данас кад ме види виче: Где си, сине. Изгрлимо се као рођени. Виђали смо се често док сам ја био у Андерлехту, а он у Стандарду. Видео је нешто у мени одмах и стварно ме заготивио. Али тада је било незамисливо да се и размишља о Лиги шампиона. Ово што су урадили момци – историја! Свака им част. И мени најважније од свега је то што подижу летвицу. Прво Лига Европе, па сад Лига шампиона. Баш ми је драго, посебно због Милоја. Кажем, поштено ради и све му се враћа”.

МУНДИЈАЛ

Ако је за Спајића трансфер у Краснодар позитиван утисак сезоне Мундијал у Русији и онај пораз од Швајцарске свакако су на другом крају штапа. Можда и не толико због самог пораза колико због начина на који је он дошао. После тога, већ по старом српском обичају, ураган. Као да овде једноставно не може све да прође без препуцавања. Лука Миливојевић и Матија Настасић у фронту против Младена Крстајића, утисак је уз подршку целокупне јавности. С тим да се она не пита много...

“Немам појма шта да кажем. Знам на шта циљаш... Без везе је све то што се после издешавало, али шта да радиш сад? Прошло је све, била је и та Лига нација у којој смо били први. Најбоље је можда да се сви окупирамо фудбалом, да заборавимо на све остало, јер све то што је било у Русији и после издешавало се у неком жару. Свима нам је тешко пао тај пораз, онда неко то истрпи лакше тако што прећути, неко осети потребу да каже шта има да каже и то је све нормално, не треба сад тражити неког кривца и упирати прстом, правити неке поделе. Није да је неко желео да се то тако заврши. А опет, нас увек нешто спотиче и као што ни успеси у животу никад нису случајни нису сигурно ни овакви тренуци”, слеже раменима Спајић, који као ни многи други не зна одговор на питање зашто Србија никако не успева да испуни сав потенцијал који има у играћима.

“Шта ја да ти кажем кад и не играм? Није ни на мени да претерано коментаришем. Истина је да имамо играче који играју на озбиљном нивоу и имајући то у виду свакако би могло све боље да изгледа, али опет људи некад нису ни реални са захтевима. Та Швајцарска има истог селектора годинама, има исте играче годинама, код нас стално неки резови, неке радикалне промене”.

Све то ипак није алиби. Народ тражи резултате и не трпи изговоре. Чак ни оправдане. Па је успех у квалификацијама за Еуро 2020. један од Спајићевих приоритета за 2019. И шта још?

“Прво квалификације, Португалци су први фаворити, нема приче, знамо и за лошту статистику против Украјине, у реду, али мислим да можемо да играмо и са једнима и са другима, само да не потценимо Литванију и Луксембург, јер и они могу да отму неком бод. Генерално, бијемо се са Украјином за то друго место. Кад је клуб у питању, прво да одиграмо добро против Леверкузена у Лиги Европе, а онда у првом колу првенства против Спартака. Због дуге паузе то је деликатан период за Русе, сећам се да смо са Андерлехтом играли против Зенита и баш лагано добили у Бриселу са 2:0 и прошли даље. У Санкт Петебургу је већ било 3:1 за Зенит. А Шваба сигурно неће да нам се склони, а-ха-ха. Даље, ако у првенству останемо у врху до средине априла онда је реално да се стварно порвамо за титулу, јер и Зенит и ЦСКА чекамо код куће. Наравно, надам се и да ћу да одигам нешто више за репрезентацију, сваки играч то жели, али није на мени да причам о томе”.

И још један краткорочни циљ за Уроша. Пронаћи клуб за млађег брата Игора. Рођен 1997. године, игра штопера као и старији брат и чека понуду...

“Гиле је баш сад био у Краснодару код мене на две недеље на проби. Било све супер, задовољио је, тренерје рекао све позитивно, тренер друге екипе је хтео да га задржи. Међутим, кад сам дошао на разговор са спортским директором буквално да утаначимо све, он ми је рекао да једноставно не раде то, да никад нису радили. Да не доводе странце поред њихове деце. Није хтео да направи уступак и морам да поштујем то. Али добро, подигао је Гиле морал. Јесенас је играо за Раднички из Нове Пазове код Дарка Тешовића,сад је видео да може да одговори задацима и на овом вишем нивоу. Млад је, има потенцијал, само да изгура своју причу. Боже здравља, ако би се нашао неки клуб из Прве лиге или Суперлиге да га узме...”

Ту је и старији брат да помогне саветима?

“Ма где, он је паметнији, не смем да улазим у свађе, а-ха-ха”, у шаљивом тону завршава Урош Спајић.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар