Како смо стварали Републику Српску

У животима многих држава и народа, двије деценије су кратак, незнатан период који се губи у њиховој вишевјековној историји и постојању. Тај период за Републику Српску, која је проглашена 9. јануара 1992. године, је много. Период њеног настанка, ратовања, трпљења, суочавања са притисцима извана и сукобима унутра, потврђивања, оспоравања и опстајања.

Република Српска 09.01.2019 | 07:00 У јесен 1990. године, у БиХ су одржани први вишестраначки избори на којима су побједу однијеле националне странке – Странка демократске акције (СДА), Српска демократска странка (СДС) и Хрватска демократска заједница (ХДЗ).

Ситуација се радикализује када посланици СДА и ХДЗ-а 14. октобра 1991. године доносе двије резолуције – једну којом проглашавају суверенитет БиХ и другу одлуку о расписивању референдума о независности БиХ, којом најављују повлачење из југословенске федерације.

Због тога, 84 српска посланика 24. октобра напуштају БХ Парламент и конституишу Скупштину српског народа у БиХ, која расписује плебисцит о останку у Југославији. Српски народ се на плебисциту 9. и 10. новембра опредјељује за останак у Југославији.



Скупштина српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године у Сарајеву доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ. Муслимани и Хрвати у БиХ почетком марта 1992. године организују референдум, изјашњавају се о независности БиХ. Срби масовно одбијају да у њему учествују. Тензије које су пратиле референдум достижу врхунац када Санџаклија Рамиз Делалић Ћело убија Србина Николу Гардовића испред Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је требало да се обави вјенчање његовог сина.

Догађаји почињу да се редају филмском брзином. За неколико сати, у цијелом Сарајеву подигнуте су барикаде које су чували наоружани Срби на једној, а муслимани организовани у Зелене беретке и Патриотску лигу на другој страни. Крајње експлозивна ситуација привремено је смирена током ноћи 3. марта. Скупштина српског народа из Сарајева се премјешта на Пале, које ће постати ратна престоница Републике Српске.



Европска заједница 6. априла исте године признаје самосталност БиХ. У Сарајеву и другим мјестима почињу оружани сукоби. Само дан након што је Европска заједница признала независност БиХ, Скупштина српског народа БиХ у Бањалуци проглашава независност Српске Републике Босне и Херцеговине. Биљана Плавшић и Никола Кољевић саопштавају да су поднијели оставке на функцију чланова Предсједништва БиХ, чији муслиманско-хрватски остатак у Сарајеву проглашава стање непосредне ратне опасности.

Предсједништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника ЈНА из БиХ до 19. маја, а Предсједништво БиХ без Срба проглашава Југославију, ЈНА и остале српске војне формације агресорима на Босну и Херцеговину. Приликом повлачења конвоја Југословенске народне армије из Сарајева и Тузле, убијено је на десетине војника. У то вријеме, пропада и прва реална шанса за мир и спречавање великог крвопролића у БиХ, познатија као Кутиљеров план. Према том документу, БиХ би остала у постојећим границама као јединствена држава са три конститутивне јединице засноване на националном принципу.

Алија Изетбеговић Кутиљеров план одбија. Представници српске и хрватске заједнице Радован Караџић и Мате Бобан 6. маја у Грацу постижу начелан договор о етничкој подјели БиХ. Генерална скупштина УН-а крајем маја 1992. године прима БиХ у чланство Свјетске организације.

Тих дана, у центру Сарајева у Улици Васе Мискина, артиљеријска граната пада међу грађане који су чекали у реду за хљеб, након чега Савјет безбједности Уједињених нација уводи санкције Савезној Републици Југославији.



Британски лист Индипендент касније објављује чланак свог дописника из Њујорка о повјерљивим извјештајима УНПРОФОР-а из Сарајева да су масакри у Мискиновој улици, у коме је погинуло 16 цивила, извршили муслимани, како би придобили свјетско јавно мњење за војну интервенцију у БиХ.

Крајем јуна 1992. године, крње Предсједништво БиХ прогласило је ратно стање у БиХ и очекивано за агресију оптужило ЈНА, Србију и Црну Гору, те екстремисте Српске демократске странке. Српска страна, међутим, износи прве податке да се у саставу муслиманских снага бори 1.300 муџахедина из арапских земаља и 1.500 муслимана регрутованих у Њемачкој. Истовремено, Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине у августу у Бањалуци мијења назив Републике у Република Српска.

Република Српска има своју Владу и монету, новинску агенцију СРНА и Српску радио-телевизију. Скупштина Републике Српске на Палама 18. децембра усвојила је Декларацију о завршетку рата и успоставила функцију предсједника Републике. За првог предсједника Републике Српске изабран је Радован Караџић.



Током 1992. године, највећи дио Срба бјежи на српске територије у Босни и Херцеговини. Мир је, међутим, одавно напустио БиХ. Док рат бјесни, копредсједници Женевске конференције Југославије Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен припремају нови приједлог о уставном уређењу БиХ, према коме би БиХ била децентрализована држава са седам до десет региона. Лидери Хрвата и муслимана Мате Бобан и Алија Изетбеговић почетком јануара 1993. године сагласили су се са предложеним уставним принципима, а Радован Караџић прихвата Венс-Овенов план, под условом да га у року од седам дана одобри Скупштина Републике Српске.

Народна скупштина Републике Српске 3. априла у Билећи усваја Декларацију о настављању мировног процеса, али не прихвата дио Венс-Овеновог плана о мапама. Не марећи за то, Савјет безбједности УН-а 18. априла усваја Резолуцију којом се предвиђа ригорозна економска блокада Савезној Републици Југославији, уколико босански Срби у року од девет дана не потпишу Венс-Овенов мировни план. Уколико се најављене санкције против Србије и Црне Горе примијене, Срби ће напустити мировне преговоре и конференцију о бившој БиХ, узвратио је Караџић.

Послије неуспјелих разговора и одбијања Караџића да потпише Венс-Овенов план, посланицима Скупштине Републике Српске у Бијељини 26. априла 1993. године у 2 часа иза поноћи стиже порука с друге стране Дрине: ''Прихватите план, преостала отворена питања тзв. прелазног аранжмана и мапа могу успјешније да буду рјешавана планом, предвиђеном процедуром, него његовим одбијањем и настављањем конфронтација и крвопролића. Дозвољавамо себи да имамо колико и ви право да доносимо одлуке од значаја за српски народ и зато од вас захтијевамо да уважите наш категоричан став и прихватите план'', поручили су Милошевић, Ћосић и Булатовић.



У свитање, негдје око шест сати, Парламент Српске је једногласно одбио захтјев да се потпише мировни план. Тај дан, Југославији су уведене нове санкције. Ипак, приче о Венс-Овеновом плану не престају. Караџић и тадашњи предсједник Скупштине Момчило Крајишник прихватили су приједлог Милошевића и Скупштине Републике Србије да Парламент Републике Српске поново размотри све аспекте предложеног плана, укључујући и сва нова сазнања.

У међувремену се у Атини одржава међународна конференција о рјешавању босанске кризе, на којој осим домаћина грчког премијера Константина Мицотакиса, учествују Ћосић, Милошевић, Булатовић и Туђман и лидери трију етничких заједница у БиХ, Караџић, Бобан и Изетбеговић. На тој конференцији, Караџић парафира Венс-Овенов план, под условом да то подржи и Скупштина Републике Српске.

Парламент Републике Српске на Јахорини 5. и 6. маја, након 17 часова расправе и без обзира на то што су их у супротно лично убјеђивали Мицотакис, Милошевић и Булатовић, одбија да верификује потпис на Венс-Овенов план.

Скупштина Републике Српске одлуку о Венс-Овеновом плану препустила је народу, који га је 16. и 17. маја на референдуму одбацио. Влада Србије, као одговор на одлуку Скупштине Републике Српске, затвара границу према БиХ.

СБ УН је током 1993. године усвојио нову Резолуцију у којој објављује да се Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ, као и Сребреница, третирају као заштићене зоне од свих страна у сукобу. Генерал Ратко Младић, командант Војске Републике Српске и генерал Сефер Халиловић, командант Армије БиХ, потписали су Споразум о примирју на цијелој територији БиХ и Споразум о успостављању безбједносних зона у Сребреници, Жепи и Горажду. И поред тога, долази до жестоких сукоба српских снага и Армије БиХ у Сребреници, а Савјет безбједности усваја нову Резолуцију у којој оптужује српску страну и Савезну Републику Југославију за настављање намјерних оружаних напада и гранатирање цивилног становништва. Од српске војске се такође захтијева тренутно повлачење са подручја у околини Сребренице.



Министри иностраних послова САД-а, Велике Британије, Русије, Француске и Шпаније усвојили су 23. маја 1993. године у Вашингтону Акциони програм за остварење мира у БиХ. У програму се, између осталог, предвиђало упућивање међународних посматрача на границу између Југославије и БиХ, између Хрватске и БиХ, оснивање Међународног суда за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије, увођење санкција против Хрватске уколико настави да пружа подршку снагама босанских Хрвата.

У Женеви је потом почела прва рунда нових преговора о рјешењу босанске кризе, уз учешће Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, копредсједника Конференције о бившој Југославији Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга. Милошевић и Туђман изнијели су заједничку иницијативу за темељну ревизију Венс-Овеновог плана, која између осталог садржи приједлоге о подјели БиХ на три провинције – српску, хрватску и муслиманску у оквиру заједничке конфедералне или федералне државе Босне и Херцеговине.



У преговорима у Женеви, нешто касније, све три стране прихватиле су компромисни приједлог Овена и Столтенберга о стварању уније трију република БиХ.

Крајем новембра, започети су нови мировни преговори о БиХ са највише учесника до тада. Српска и хрватска страна пристале су да 33,3% територије Босне и Херцеговине припадне муслиманима у њиховој будућој републици. Муслиманска страна пристала је на проценат, али јој је био споран квалитет понуђених територија. Срби су потом одлучили да повуку своју понуду о територијалним уступцима, захтијевајући од међународне заједнице да се укину санкције и престану пријетње Србима.

У јануару 1994. године, лидери 16 земаља чланица НАТО-а најављују да су спремни да изврше ваздушне нападе како би спријечили даље стезање Сарајева, заштићених зона и других угрожених подручја у БиХ.

Истовремено, Бутрос Гали, генерални секретар УН-а, овластио је Јасушија Акашија, шефа Цивилне мисије УНПРОФОР-а за бившу Југославију, да по потреби затражи подршку Ваздушних снага НАТО-а у операцији отварања аеродрома у Тузли и путева за Сребреницу и Жепу. Врховна команда Војске Републике Српске доноси одлуку о општој мобилизацији цјелокупног становништва способног за војну службу или рад.

А онда су се 05. фебруара десиле Маркале. Експлозија минобацачке гранате испаљене на тржницу Маркале у Сарајеву изазвала је смрт 68 лица, док је око 200 лица повријеђено. Изетбеговић је за напад одмах оптужио Србе, док је генерал Манојло Миловановић, начелник Главног штаба ВРС одбацио ове оптужбе, захтијевајући да се формира мјешовита експертска група која би испитала случај.



Командант УНПРОФОР-а Мајкл Роуз изјавио је да послије анализе кратера експерти УНПРОФОР-а нису били у могућности да кажу која страна је испалила гранату на Маркале. Гранату је могла да испали било која страна, наведено је у извјештају Комисије Уједињених нација.

Република Српска прихвата руску иницијативу за рјешавање кризе око Сарајева. Руски батаљон стиже у Лукавицу, а Војска Републике Српске повлачи тешко наоружање из околине Сарајева. Међутим, остаје спорно Горажде, па 10. и 11. априла, уз образложење да се жели спријечити напредовање српских снага и пружити блиска ваздушна подршка УНПРОФОР-у, почели су ваздушни напади на српске положаје у околини тог града.

Након пропалих покушаја Европске заједнице да донесе мир у БИХ, у априлу 1994. године на сцену ступа Контакт-група, коју чине представници Америке, Русије, Њемачке, Велике Британије и Француске. У Женеви, 05. јула, Контакт група отвара Босански пакет и представља мапе територијалног разграничења по формули 49:51, остављајући сукобљеним странама двије седмице да се изјасне о предложеним рјешењима.

Муслимани и Хрвати су прије рока рекли ДА, док Република Српска план не прихвата безусловно. Караџић сматра да су предложене мапе понижавајуће, пошто разбијају територијални континуитет Републике Српске и потпуно онемогућавају опстанак Срба у БИХ, како је рекао. Скупштина Републике Српске 03. августа на Палама доноси одлуку о расписивању референдума 27. и 28. августа, на коме ће народ Републике Српске донијети коначну одлуку о мировном плану.



Дан послије, југословенска Влада оптужује руководство Републике Српске да је починила најтежи акт против Југославије, српског и црногорског народа. Милошевић прекида све политичке и економске односе са Републиком Српском. Граница на Дрини се затвара, а Југославија прекида и телефонске везе са Републиком Српском. Сама Југославија за све бива награђена дјелимичном суспензијом санкција, отворен је аеродром у Београду.

Срби у Републици Српској су 5. августа поново изложени ваздушним нападима НАТО-а у околини Сарајева. Крајем 1994. године, Контакт-група усваја ревидирани мировни план за БиХ. Принцип територијалне подјеле остаје исти, али се предвиђа мијењање територијалног приједлога.

Караџић покушава да преузме иницијативу и позива бившег америчког предсједника Џимија Картера да посредује у преговорима. Картер постиже споразум о четворомјесечном прекиду дејстава, с тим да се за то вријеме преговара о свеобухватном мировном споразуму са приједлогом Контакт-групе као основом за преговоре о свим темељима. Закључено је да у коначном споразуму све мора бити договорено, у противном - ништа није договорено.



Мир у БиХ био је још далеко. ВРС је освојила Сребреницу 11. јула, до тада зону под заштитом УН-а. Сребреница касније постаје синоним страдања муслимана током рата у БиХ, а под оптужбом за убиства хиљада муслиманских војника и цивила, Хашки трибунал подигао је више оптужница против представника цивилних и војних власти Републике Српске.

Некако у исто вријеме траје хрватска офанзива на западни дио Републике Српске, хрватска акција “Олуја” на Книнску крајину, а потом и на источну Славонију, Барању и источни Срем. Колона од 150.000 избјеглица из Републике Српске Крајине свила се према Републици Српској и даље према Југославији.

Крајем августа, у центру Сарајева поново се дешавају Маркале. Од експлозије гранате недалеко од те пијаце погинуло је 37 и рањено 86 људи. Муслимански медији су за масакр одмах оптужили српску страну. Генерал Младић демантује оптужбе, а команда УНПРОФОР-а тврди да је напад изведен са положаја босанских Срба.

Тог љета, у преговорима о босанској кризи, Американци преузимају водећу улогу, а руководство Републике Српске да свој наступ у мировним преговорима у потпуности усагласи са Савезном Републиком Југославијом.

Почетком септембра 1995. године, представници Хрватске, Савезне Републике Југославије и босанске Владе, у Женеви су усвојили Споразум о основним принципима за уређење БиХ. Усаглашено је да ће БиХ, као независна држава, бити састављена од два ентитета - Федерације БиХ и Републике Српске. Првом ентитету ће припасти 51% територије, другом преосталих 49%.

Преговоре о миру у Босни у потпуности преузима Американац Ричард Холбрук који непрестано крстари између Милошевића, Туђмана и Изетбеговића. И док траје Холбрукова шатл дипломатија, Хрвати и муслимани почињу нове офанзиве на српске територије и заузимају Возућу, дио Озрена, српске општине на западу Републике Српске и крећу према Бањалуци, гдје се заустављају.

Коначно, у минут послије поноћи, 12. октобра ступио је на снагу Споразум о прекиду ватре и свих непријатељских војних дејстава на цијелој територији БиХ. Мир је био на видику, као и коначно мировно рјешење за Босну и Херцеговину.



Послије двадесетодневних разговора у Дејтону, парафиран је Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини, као и 12 анекса који представљају саставни дио споразума. Три дана касније, руководство Републике Српске у Београду је, упркос неким болним рјешењима за Републику Српску, како је тада наведено, прихватило Споразум из Дејтона.

У Јелисејској палати у Паризу, 14. децембра, Милошевић, Туђман и Изетбеговић потписали су Општи оквирни споразум о миру у БиХ и његове анексе. Република Српска је тада коначно озваничила своје постојање.

БН ТВ