Да ли се ближи косовско финале?

Косово је постало озбиљан проблем за мир и стабилност на западном Балкану, мање-више су сагласни саговорници Блица.

Србија 08.01.2019 | 08:28 Како кажу, забринути су због посљедњих дешавања на релацији Београд-Приштина због разних спинова сервираних са обје стране, недостатка политичке воље, нарастајућих тензија… Такође, слажу се и у томе да идеја о размјени територија или подјели више није на столу, али да то не значи да не треба наставити за тражењем других рјешења.

Једна ствар око које немају дилему јесте да евроинтеграција Србије нема без споразума са Приштином и да је рјешење косовског проблема један од најважнијих предуслова за њен даљи напредак на европском путу. На питање о томе да ли је ова година та када ће бити постигнут правно обавезујући споразум између Београда и Приштине, нико са сигурношћу не може да тврди, али немају ни превише оптимизма с тим у вези.

Џејмс Кер Линдзи, Лондонска школа економије: Забринутији сам него раније због Косова

Све у свему, више сам забринут за ситуацију на Косову сада него што сам био раније. Посљедњих неколико мјесеци показало се да Косово постаје озбиљан проблем за мир и стабилност на западном Балкану. Борба око признавања се појачала. Тензије између Београда и Приштине су нарасле не само због увођења такса већ се однос Приштине према ЕУ погоршао због либерализације визног режима.

У међувремену, пажња ЕУ ц́е се све више фокусирати негдје другдје у мјесецима који долазе јер се припрема за изборе за Европски парламент и за формирање нове комисије. Веома је тешко предвидјети како ће се ствари одвијати током ове године, нарочито у првој половини.

Пролазец́и од онога што видимо јавно, нисам оптимиста по питању великог напретка. Међутим, питам се да ли се можда дешава нешто више иза сцене. Како се показало на споразуму између Грчке и Македоније, може доц́и до изненађујуц́их помака с правим политичким вођством. Невоља је у томе што нисам сигуран да ли би било који постигнути споразум добио шире одобравање, посебно на Косову.



О томе како би споразум између Београда и Приштине могао да изгледа, писано је доста протеклих мјесеци, а расправа о разграничењу била је пуна контроверзи. Схватам да су многи забринути због регионалних посљедица таквог потеза. Међутим, вјерујем и да је боље причекати и видјети него затварати ову опцију у првој фази.

По мом мишљењу, свеобухватно коначно рјешење вриједи спровести чак и ако обје стране морају да направе компромисе. Под тим мислим да је важно нагласити да би сваки договор морао да буде далеко шири од само територијалног договора.

Статус вјерских објеката на Косову мораће у потпуности да се дефинише. Такође, права оних Срба и Албанаца који остају на Косову и Србији морац́е бити у потпуности заштиц́ена. Такође, биће важно увести кораке који ц́е отворити пут ка значајним позитивним односима између Србије и Косова.

Уопштено говорец́и, мислим да је за регионалну стабилност боље да се постигне споразум који рјешава питање Косова једном заувијек и што је прије могуће, него наставити са тренутном ситуацијом, која постаје све неодрживија и ствара тензије.

Србија је остварила стабилан напредак у приступању ЕУ и ако жели да се придружи Унији до 2025. године, процес ц́е морати да убрза. Треба имати на уму и да ће процес ратификације трајати око двије године. У најбољем случају, Србија треба да заврши преговоре до краја 2022. године. Овим темпом ова и наредна година биће од кључне важности да се настави са отварањем што је могуц́е више поглавља.

У међувремену, 2019. ц́е бити и година преврата за ЕУ, гдје се одржавају избори, што такође може утицати на процес приступања. Такође, ту је и Косово. У овом тренутку мислим да ово нец́е ометати процес отварања нових поглавља. Међутим, како се Србија буде приближавала крају преговора, то ће постајати све важније.

Иако ц́е се процес приступања Унији наставити без рјешења, прилично је сигурно да Србија неће моћи да се придружи ЕУ уколико не буде коначног споразума између Београда и Приштине.

У реалности, мислим да то значи да ц́е Србија морати да призна Косово. Иако признање није формални захтјев Европске уније и будуц́и да пет чланица још увијек не признају Косово, одлуке о приступању зависе и од сваке појединачне државе чланице ЕУ.

Чини се да сви докази сугеришу да ц́е Њемачка блокирати било какво коначно чланство док Београд не призна Косово. У међувремену, остале чланице ЕУ желе да буду сигурне да ЕУ нец́е увозити територијалне спорове. Мислим да ц́е многе чланице жељети да се ситуација у потпуности разријеши. Питање је само да ли је то боље урадити прије или касније.

Прије годину дана рекао бих – касније. Међутим, недавна дешавања указују на то да статус кво више није одржив. Проблем је у томе што је тешко видјети како се може постићи помак у тренутним околностима, тако да ће 2019. сасвим сигурно бити изазовна година.

Данијел Сервер, професор у Вашингтону: Приштина више нестрпљива да сачека рјешење

Могуће је ријешити питање Косова и Србије, али то све зависи од политичке воље обје стране. А политичка воља у великој мјери зависи од њихових предсједника. Немогуц́е је предвидјети да ли ц́е одлучити да то питање ријеше током ове године. Чини се да је Приштина нестрпљивија од Београда да то учини, али се надам да ц́е се то промијенити јер постаје очигледно да је рано рјешење далеко боље него чекање на само приступање ЕУ, када ц́е све полуге бити уз оне који су признало Косово.




Чини ми се да демаркација више није на столу. Изгледа да Вучиц́ не жели да да Тачију оно што му треба, а изгледа и да Тачи не жели да да Вучићу да оно што он жели и што му је потребно да би се територијално (народно) размијенили. По мом мишљењу, то је добро јер је размјена иначе лоша идеја, а лоше идеје су као зомбији, не умиру, већ лутајући траже неког политичара, дипломату или професора чију каријеру могу уништити. 

Србија наставља да усваја и примјењује оно што је прихватила, и то је добро, али неће моц́и да заврши приступање Унији без рјешења косовског питања, изградње независнијег судства и омогуц́авања слободних медија. То ми се засад чине као главне препреке на европском путу.

На питање шта би се генерално могло очекивати ове године од европског пута Србије, Сервер каже да је то питање највише за Вучића. Како каже, прошла година није била баш добра и нада се да ће ова бити боља.

Ерик Горди, професор из Лондона: Провокације има превише

Апсолутно је јасно да будуц́ност европских интеграција и Косова и Србије зависи од постизања свеобухватног споразума. Међутим, шансе за то и нису баш велике. Ни Србија ни Косово нису показали много капацитета за постизање споразума и нису показали капацитет за спровођење постигнутих споразума. То су државе чија су руководства изгледа способна само да ескалирају и препуштају се провокацијама.



Једна иницијатива која је промовисана, о размјени територија, нец́е ништа постиц́и јер је у супротности са јавним мњењем обје државе, осим што има понеку вербалну подршку од Русије и подршку само Трампа и Болтона у Вашингтону. Међутим, ни један ни други немају капацитет да убиједе савезнике у Европи да их у томе подрже.

Што се тиче процеса приступања Србије ЕУ, то зависи од рјешавања билатералних спорова, али зависи и од испуњавања стандарда у најважнијим областима: владавини права, независности правосуђа, слободи медија и усклађивању спољне политике. Напредак је био веома слаб у свим овим областима и нема разлога да се очекује да ц́е он постати бољи. Могло би се говорити о недостатку политичке воље да се испуне ови стандарди, али можда би било паметније говорити о постојању веома јаке политичке воље да се они не испуне.

Бодо Вебер, Савет за демократизацију из Берлина: Споразум у 2019. би био изненађење

Ја бих се изненадио ако би дошло до постизања коначног, свеобухватног, правно обавезујућег споразума у 2019. Разлог томе је тај што су све стране у преговорима, прије свега Београд, охрабрене од госпође Могерини и њеног тима, а онда и са подршком косовског предјседника Тачија, потрошиле првих годину и по у новој фази у дијалогу на гурање идеје корекције границе, разграничење, односно размјене територија или пак подјеле Косова.

То је почело као иницијални политички спин из Београда, а чини ми се, ескалирало у покушај експлоатисања одређене кризе и политичке слабости Запада, охрабрен од дијела актера из ЕУ и САД. Но, показало се да Запад, прије свега ЕУ, ипак није толико ослабљен као што су се неки надали.



Зато су преговоре у 2018. завршили потпуно заглављени, док је покушај Београда да дијалог гура ван овог оквира који га је дефинисао од почетка прихваћен од свих преговарачких страна – признавања реалности губитка Косова од стране Србије и фокусирање на свеобухватну нормализација две земље и на осигурање нормалног живота косовских Срба у држави Косово, награђен перспективом чланства у Европској унији, те подршком о економском оснаживање Србије – доживио свој неуспјех у одбијању етнотериторијалне идеје од Њемачке и већине чланица ЕУ, те отпором свих албанских парламентарних странака.

Сумњам да су сви преговарачи напустили идеје о подјели и размјени територије, али она неће проћи. Уз то, ако би прошла, не би донијела стабилности и била би кобна за живот косовских Срба и јужно, али и сјеверно од Ибра. Пут до коначног споразума води преко једног потпуног ресетовања преговора, враћања у првобитни оквир дијалога, враћања политичкој реалности, а не преко кампање свеобухватног подржавања косовске државе од власти у Београду.

Фокус мора бити на ономе што би гарантовало да споразум заиста буде историјски – на свеобухватној нормализацији односа између Србије и Косова као билатералних односа двије демократске државе, на свакодневном животу, свакодневним проблемима косовски Срба, сигурносним и социоекономским.

Бојим се да је такво једно ресетовање реално тек са ступањем на дужност нове Европске комисије послије европских избора. Било би корисно са стране ако би до тада почели да смањују тензије, а њихово подгријевање, мора се и то рећи, почело је већ у јесен 2017. године, политичким спиновањем Београда.

Извор: Блиц