Интервју - Стојковић: Знам како је бити мртав!

Партизан љубавна прича, Звезда пустила најбољег војника! Зашто љуби лопту, како се обраћа Богу, од почетака у Лозници до излуђивања Нејмара на Мундијалу. . .

Фудбал 04.01.2019 | 23:30 Не помен његовог имена нема равнодушних. Код једних изазива одушевљење, других мржњу, трећих поштовање... Штагод да је, Владимир Стојковић је толико интересантна појава да привлачи пажњу и ван граница навијачки располућене Србије. Тако је завршио на стрницама француског портала Со Фоот, чији су новинари запуцали у Београд да би људима у отаџбини освежили сећање на најбољег овдашњег голмана услед чињенице да је пре 12 лета био члан Нанта.

Не само због тога, већ и детаља који су у међувремену обележили његову каријеру. Сад је знатно зрелији, има 35 година, најављује да ће, попут Ван дер Сара, бранити и после 40, уверен да најбоље тек следи. Уосталом, да се то закључити и на основу поштовања, уобличеног у одговору на питање зашто последњих година љуби лопту сваки пут кад заврши у његовим рукавицама.

„Зато што ми је лопта све. Од ње зависи не само мој, већ и живот људи којима сам окружен. То вам је као љубав. Кад је зауставим, чиним срећним навијаче, пријатеље, породици, мог тренера...“, прича Стојке.

Новинари га подсећају на бравуре са последњег Мундијала и рукометне одбране Нејмару. Објашњава како је излудео Бразилца у Москви.

„Нађе се понекад човек у ситуацији кад је скоро мртав, кад сви мисле да ће примити гол. Тад покушавам максимално да сузим простор, како бих му отежао шут. Сећам се да је Питер Шмајхел имао сличне покрете. Кад је ривал само метар од вас морате да се ослоните и на срећу. Одбрана не зависи само од тога како ће нападач пуцати“.

Занимају их почеци. Враћају причу у родну му Лозницу.

„Почео сам као центафор. Био сам огроман и једино решење је било да ме пребаце напред. Кад ми је било 12 година све што сам желео јесте да играм, а у то време није постојало такмичење за моју узрасну категорију, па су ме слали у две године старију генерацију. Огромна разлика. Нисам могао да се снађем. Завршио сам на клупи или сам играо само по пет минута. У једном тренутку, тренер је желео да ме испроба међу стативама. Желео сам само да будем на терену. Било где. Пристао сам. Лепо је изгледало, иако нисам био испуњен до краја. Касније сам тражио да ме врати у поље, на шта ми је узвратио: „сине мој, мораш да одлучиш, да ли си голман или нападач“? Казао сам му да ћу се определити наредног дана. Тако и би, дошао сам на тренинг и саопштио: „хоћу да браним“. Три месеца касније звали су ме у репрезентативну селекцију. Нисам имао ништа од технике. Само предиспозиције. Тад ме је спазио тренер Црвене звезде и тако сам завршио у Београду. Брат Владан је већ бранио за Звезду, па ми је тренер рекао: „Владимире, желим и тебе у свом тиму“.

Сећа се детињства. Снова о великој каријери.

„Кад си мали само спаваш и тренираш. Чекаш да се нешто догоди. Знао сам да ће се десити, јер сам тражио знак. Не знам да ли сте гледали филм „Тајна“, снимљен по роману. Момак објашњава болест причајући другима да је болестан. Други момак му даје лек и уверава га да ће га излечити. Овај први, после конзуимирања, каже „вау, излечен сам“. Захваљујући том сазнању, схватио сам да мора човек да верује у нешто и онда ће се то догодити. Да поједноставим: ако сте опседнути победама – победићете“.

И победио је. Пре свега страх. Јер, после страве и ужаса у Ђенови 2010, само неколико месеци после доласка у Партизан, ништа више у његовом животу није било исто. Није, јер је према сопственом признању савладао осећај страха који су му наши хулигани створили пред утакмицу репрезенатција Србије и Италије.

„После те епизоде, пет милиона Срба је говорило о мени као уплашеном човеку. Желео сам свима да докажем да се ничега не плашим. Покушали су да ме убију, а ја остао жив. Тад сам схватио како изгледа бити мртав. Осетио сам то. И никад се ничега после тога нисам плашио. То је била моја порука. Није била упућена ником посебно, већ је из мене говорила жеља да се не плашим. Партизан ме је у тој ситуацији заштитио. Све после тога била је љубавна прича између црно-белих и мене“.

На том месту подсећају и новинари Со Фоота на мајицу којом се појавио испод јужне трибине Маракане, после вечитог дербија, играног само неколико дана после Ђенове. Чувене речи „опростите ми моју ружну прошлост“. Објашњава потанко.

„Пре повратка у Србију, природно, био сам у контакту са челницима Црвене зезде. Трипут сам их питао да ме ангажују и плате, макар на шест месеци. Користили су глупе изговоре, у стилу „не, превише си добар за нас“ само да би ме одвратили од те идеје, да би се све завршило њиховим „не“. У том тренутку имао сам две опције: да престанем да се бавим фудбалом или да наставим. Тако сам се обрео у Партизану, а да нисам морао да причам, примера ради, како мрзим Звезду. Плашио сам се доласка у Партизан.

Конкретно...

"Нико ме није сачекао раширених руку, него сам морао да се изборим за подршку клуба и навијача, њихову наклоност и љубав. На свакој утакмици давао сам целог себе. Да будем до краја искрен, разумео сам присталице Црвене звезде. Осам година после свега што се десило у Ђенови, да су ме поништили као нулу сви би ме заборавили, нико ме не би помињао. А то што и после толико времена причају и даље о мени, са још већом мржњом, то је зато што знају да им је клуб пустио најбољег војника. Мислим да због тога и дан данас жале“.

Жали ли Велики Владимир за нечим?

„Поново да се родим, ништа не бих мењао, осим, можда, неких глупости из младости. Ако нешто мењаш онда то значи да се противиш ономе што те је Бог научио, показујеш да ниси срећан оним што ти је дао“.

Откад толико верујеш у Бога?

„Од малена. Никад нисам рекао „помози, Боже“. Уместо тога, говорим „опрости ми на свему лошем што сам чинио“. На пример, кад се обратим судији „к... сине“, два минута касније кажем себи. „Опрости, Боже, нисам смео да изговорим те речи“.

Уместо закључка...

„Љубав је кад се некоме предаш без интереса, из чисте вредности и уверења. Зато ја и настављам да браним, јер нисам показао шта све могу. Занима ли ме још нешто? Не, не, само фудбал“, додао је, за Со Фоот, Владимир Стојковић.

Извор: моззартспорт