Intervju - Stojković: Znam kako je biti mrtav!

Partizan ljubavna priča, Zvezda pustila najboljeg vojnika! Zašto ljubi loptu, kako se obraća Bogu, od početaka u Loznici do izluđivanja Nejmara na Mundijalu. . .

Fudbal 04.01.2019 | 23:30 Ne pomen njegovog imena nema ravnodušnih. Kod jednih izaziva oduševljenje, drugih mržnju, trećih poštovanje... Štagod da je, Vladimir Stojković je toliko interesantna pojava da privlači pažnju i van granica navijački raspolućene Srbije. Tako je završio na strnicama francuskog portala So Foot, čiji su novinari zapucali u Beograd da bi ljudima u otadžbini osvežili sećanje na najboljeg ovdašnjeg golmana usled činjenice da je pre 12 leta bio član Nanta.

Ne samo zbog toga, već i detalja koji su u međuvremenu obeležili njegovu karijeru. Sad je znatno zreliji, ima 35 godina, najavljuje da će, poput Van der Sara, braniti i posle 40, uveren da najbolje tek sledi. Uostalom, da se to zaključiti i na osnovu poštovanja, uobličenog u odgovoru na pitanje zašto poslednjih godina ljubi loptu svaki put kad završi u njegovim rukavicama.

„Zato što mi je lopta sve. Od nje zavisi ne samo moj, već i život ljudi kojima sam okružen. To vam je kao ljubav. Kad je zaustavim, činim srećnim navijače, prijatelje, porodici, mog trenera...“, priča Stojke.

Novinari ga podsećaju na bravure sa poslednjeg Mundijala i rukometne odbrane Nejmaru. Objašnjava kako je izludeo Brazilca u Moskvi.

„Nađe se ponekad čovek u situaciji kad je skoro mrtav, kad svi misle da će primiti gol. Tad pokušavam maksimalno da suzim prostor, kako bih mu otežao šut. Sećam se da je Piter Šmajhel imao slične pokrete. Kad je rival samo metar od vas morate da se oslonite i na sreću. Odbrana ne zavisi samo od toga kako će napadač pucati“.

Zanimaju ih počeci. Vraćaju priču u rodnu mu Loznicu.

„Počeo sam kao centafor. Bio sam ogroman i jedino rešenje je bilo da me prebace napred. Kad mi je bilo 12 godina sve što sam želeo jeste da igram, a u to vreme nije postojalo takmičenje za moju uzrasnu kategoriju, pa su me slali u dve godine stariju generaciju. Ogromna razlika. Nisam mogao da se snađem. Završio sam na klupi ili sam igrao samo po pet minuta. U jednom trenutku, trener je želeo da me isproba među stativama. Želeo sam samo da budem na terenu. Bilo gde. Pristao sam. Lepo je izgledalo, iako nisam bio ispunjen do kraja. Kasnije sam tražio da me vrati u polje, na šta mi je uzvratio: „sine moj, moraš da odlučiš, da li si golman ili napadač“? Kazao sam mu da ću se opredeliti narednog dana. Tako i bi, došao sam na trening i saopštio: „hoću da branim“. Tri meseca kasnije zvali su me u reprezentativnu selekciju. Nisam imao ništa od tehnike. Samo predispozicije. Tad me je spazio trener Crvene zvezde i tako sam završio u Beogradu. Brat Vladan je već branio za Zvezdu, pa mi je trener rekao: „Vladimire, želim i tebe u svom timu“.

Seća se detinjstva. Snova o velikoj karijeri.

„Kad si mali samo spavaš i treniraš. Čekaš da se nešto dogodi. Znao sam da će se desiti, jer sam tražio znak. Ne znam da li ste gledali film „Tajna“, snimljen po romanu. Momak objašnjava bolest pričajući drugima da je bolestan. Drugi momak mu daje lek i uverava ga da će ga izlečiti. Ovaj prvi, posle konzuimiranja, kaže „vau, izlečen sam“. Zahvaljujući tom saznanju, shvatio sam da mora čovek da veruje u nešto i onda će se to dogoditi. Da pojednostavim: ako ste opsednuti pobedama – pobedićete“.

I pobedio je. Pre svega strah. Jer, posle strave i užasa u Đenovi 2010, samo nekoliko meseci posle dolaska u Partizan, ništa više u njegovom životu nije bilo isto. Nije, jer je prema sopstvenom priznanju savladao osećaj straha koji su mu naši huligani stvorili pred utakmicu reprezenatcija Srbije i Italije.

„Posle te epizode, pet miliona Srba je govorilo o meni kao uplašenom čoveku. Želeo sam svima da dokažem da se ničega ne plašim. Pokušali su da me ubiju, a ja ostao živ. Tad sam shvatio kako izgleda biti mrtav. Osetio sam to. I nikad se ničega posle toga nisam plašio. To je bila moja poruka. Nije bila upućena nikom posebno, već je iz mene govorila želja da se ne plašim. Partizan me je u toj situaciji zaštitio. Sve posle toga bila je ljubavna priča između crno-belih i mene“.

Na tom mestu podsećaju i novinari So Foota na majicu kojom se pojavio ispod južne tribine Marakane, posle večitog derbija, igranog samo nekoliko dana posle Đenove. Čuvene reči „oprostite mi moju ružnu prošlost“. Objašnjava potanko.

„Pre povratka u Srbiju, prirodno, bio sam u kontaktu sa čelnicima Crvene zezde. Triput sam ih pitao da me angažuju i plate, makar na šest meseci. Koristili su glupe izgovore, u stilu „ne, previše si dobar za nas“ samo da bi me odvratili od te ideje, da bi se sve završilo njihovim „ne“. U tom trenutku imao sam dve opcije: da prestanem da se bavim fudbalom ili da nastavim. Tako sam se obreo u Partizanu, a da nisam morao da pričam, primera radi, kako mrzim Zvezdu. Plašio sam se dolaska u Partizan.

Konkretno...

"Niko me nije sačekao raširenih ruku, nego sam morao da se izborim za podršku kluba i navijača, njihovu naklonost i ljubav. Na svakoj utakmici davao sam celog sebe. Da budem do kraja iskren, razumeo sam pristalice Crvene zvezde. Osam godina posle svega što se desilo u Đenovi, da su me poništili kao nulu svi bi me zaboravili, niko me ne bi pominjao. A to što i posle toliko vremena pričaju i dalje o meni, sa još većom mržnjom, to je zato što znaju da im je klub pustio najboljeg vojnika. Mislim da zbog toga i dan danas žale“.

Žali li Veliki Vladimir za nečim?

„Ponovo da se rodim, ništa ne bih menjao, osim, možda, nekih gluposti iz mladosti. Ako nešto menjaš onda to znači da se protiviš onome što te je Bog naučio, pokazuješ da nisi srećan onim što ti je dao“.

Otkad toliko veruješ u Boga?

„Od malena. Nikad nisam rekao „pomozi, Bože“. Umesto toga, govorim „oprosti mi na svemu lošem što sam činio“. Na primer, kad se obratim sudiji „k... sine“, dva minuta kasnije kažem sebi. „Oprosti, Bože, nisam smeo da izgovorim te reči“.

Umesto zaključka...

„Ljubav je kad se nekome predaš bez interesa, iz čiste vrednosti i uverenja. Zato ja i nastavljam da branim, jer nisam pokazao šta sve mogu. Zanima li me još nešto? Ne, ne, samo fudbal“, dodao je, za So Foot, Vladimir Stojković.

Izvor: mozzartsport