Протесте пред уред Вигемарка

Прошло је пет сати кад сам јутрос стигао кући, послије скоро 800 пређених километара за 20-ак сати, али због очаја, туге и бијеса не могу да заспим. И док сретни народи броје сате и припремају се да у весељу и радости дочекају нову 2019. годину, ми нажалост бројимо ухапшене, претучене, дане од убиства недужног младића. Клонули смо у безнађе, апатију и колективну депресију која се лијечи само бјекством са окупираног подручја у коме царује Мафија, насиље, безакоње, неправда. . .

Република Српска 31.12.2018 | 10:23 Цијели пут од Бањалуке до Требиња сам размишљао шта смо као народ Богу згријешили па нас овако кажњава, и зашто баш нас овако искушава од како нас је већ 20 година овакво зло напало? Како је зло успјело да као магнет привуче сво смеће и људски талог око себе, окружи се разним Шпирићима, Стевандићима, Лукачима... Јесте да смо као народ поприлично наивни, потанко образовани, сујетни, суицидни и аутодеструктивни, да немамо колективну свијест и трунку здравог разума па нисмо добро ни заслужили, али ипак је преоштро да будемо потоњи, цијели се живот боримо за трунку слободе и правде, живот достојан човјека.

Суза наша нема родитеља, над нама је небо затворено, не прима ни плача, ни молитве. У Ад нам се свијет претворио, сви људи паклени духови. Што ћемо, а са киме ћемо, мало рука а малена снага, једна сламка међу вихорове.. И ово мало преосталих здравих снага што се још боре у друштву остављено је од свих, на милост и немилост Мафији, а скупови Правде за Давида су показали да се свијет у Ад претворио. Европа и свијет ћуте, и прећутно подржавају насиље, примитивизам и гушење основних људских и грађанских права.

Нико да устане и каже да се не може то радити у срцу Европе, да је доста тираније, терора и анархије. Wигемарку и Европи је само битно да се повећају порези и акцизе како би на сигурно пласирали злочинцима још неки кредит, и тако помогли зло да остане на власти јер им оно одговара. Никада нисам ништа предлагао и сугерисао породици Давида Драгичевића, али сматрам да би било најбоље сљедеће протесте одржати испред Канцеларије Делегације Европске Уније и недостојног Wигемарка, јер без њихове сагласности не би смјели ово да раде народу.

Тужан сам што се бањалучки Трг полако претвара у Тјен Ан Мен, што партијска милиција приводи дјецу и недужне људе који траже истину и правду, а свијет нијемо посматра бахати терор и насиље над недужним. Тужан сам што Гебелси и монструми трују народ и иду толико далеко да лажу људе у очи, тврде да жртва ломи неку музичку опрему и да Бањалучани узвикују „Живјела полиција“ када она хапси недужни народ. Тужан сам што нема слоге, јединства, солидарности, што им полази за руком да купе, заваде и подијеле најситније ћелије у друштву. Тужан сам што ноћас више људи није дошло на Трг, што смо постали саможиви и што нема више колективне свијести, солидарности и ентузијазма.

За слободу и правду увијек се требало борити, и немамо времена за кукање над ситуацијом која је тешка. Кад смо се за 2 године успјели опоравити од албанске голготе, дићи из пепела и ослободити све поробљене до Алпа, сигуран сам да имамо довољно снаге да скинемо и ово зло које се над нама надвило. Требамо само бити истрајни, сложни, храбри и упорни, и свјетлост ће нас поново обасјати. Надам се да ће за народ, државу и друштво 2019. година бити пуно боља, да ћемо се дићи из пепела и напокон живјети нормално као сав остали развијени свијет, а не траћити живот у ропсту и отвореном логору са оковима на врату, ногама и језику.

Аутор: Небојша Вукановић