Интервју - Банџа Си: Као да сам падао 20 минута!

Крилни играч Партизана прича о својој првој години међу црно-белима, дуелима са старијим братом, открива како га је Београд променио, шта му овде смета, због чега ретко иде у своју постојбину - Мали. . .

Кошарка 01.01.2019 | 22:45 "Африка, то је мој бит, Африку воли цили Сплит", певао је средином 90-их легендарни Дино Дворник. Што се мене тиче, други део тог рефрена одувек је гласио "Африку воли цили свит", односно свет.

Од малих ногу, кроз истраживачке подухвате Дејвида Беламија, емисије као што је "Опстанак", или филмове попут "Богови су пали на теме", упознавали смо се са тим прелепим, истовремено дивљим, мистериозним и често суровим континентом.

Кошаркаш Партизана Банџа (или Бонџа) Си потиче са запада Африке, из Малија, али је Француз - прва генерација потомака европских имиграната - пошто је рођен и одрастао у Паризу, као и његова три рођена брата и сестра.

Кошарка га је већ у раном тинејџерском узрасту одвела од куће, са 18 година и на други континент (САД), да би по завршетку студија почео професионалну каријеру у реномираним француским клубовима као што су Ортез и Асвел.

Јесени 2017. уследио је краткотрајни излет у Грчку (АЕК), а од средине јануара ове године је члан Партизана, где ће с обзиром на нови уговор, потписан до лета 2020, постати један од странаца са највећим стажом у историји трофејног клуба.

Крај прве године проведене у Београду, бројне занимљиве ствари везане за кошарку и Партизан, али и жеља да боље упознамо овог 28-годишњака широког осмеха, чији корени сежу до обала велике реке Нигер, били су повод да пред новогодишње и божићне празнике буде гост МОНДА и да свој први интервју нашем порталу...

"Када се осећам добро у неком тиму, онда могу да играм било где на планети. Кад сам стигао у Партизан, имао сам утисак као да сам ту већ неко време. Саиграчи, стручни штаб, људи око екипе, навијачи, учинили су да се одмах осетим као домаћи и то ми је олакшало адаптацију", почео је разговор Банџа Си.

"Главни проблем овде ми је хладноћа! Али, имам места на која волим да одем да ручам, одем до шопинг молова, неко време проводим и са пријатељима... Генерално се осећам врло угодно у Београду".

Хладније је него у Паризу?

"Јесте. И тамо буде хладно, али овде зна да буде баш оштро".

Да ли је "проблем" у твојим генима (Мали се налази испод пустиње Сахара)?

"Није. Јер ми не прија ни када је превруће, ха-ха-ха! Када је превише хладно, можеш бар да се склониш унутра. Када је превруће не можеш да урадиш ништа!"

Јеси ли у Београду променио неке своје навике?

"Највећа разлика је што више не кувам. Некада сам кувао, сада само изађем напоље или наручим нешто. Храна је јефтина и просто ми је практичније тако. Оно што нисам радио у Француској, а радим овде, то је да сам чистим свој стан. Не морам ни то, али радим".

Твоја прича у Партизану почела је сјајно, освајањем Купа Кораћа у Нишу...

"То ми је далеко најлепша успомена. На дисплеју мобилног телефона држим своју фотографију са трофејом и то ми је чак један од најдражих момената у животу, да будем искрен. Пре Партизана сам имао Суперкуп Француске са Асвелом, али овај Куп сматрам првим правим трофејом откако сам професионални кошаркаш. Знао сам да га нисмо узели од 2012. и да би зато било врло важно за тим и за цео клуб...".

Како сте се припремали, конкретно за финале против Црвене звезде?

"Утакмице против Звезде су увек посебне. Мислим да им играчи прилазе са више концентрације. Пре финала се сећам да нам је Новица држао мотивациони говор. Глас му је подрхтавао и то нас је учинило тотално спремним да играмо".

После тога вам је измакао АБА плеј-оф, а Суперлигу сигурно памтиш по тешком паду на утакмици против Меге, после закуцавања и судара са Битадзеом...

"То је био несрећан случај, каквих има у кошарци. Знам да он није желео да ми науди. Дуго сам се спремао за плеј-оф и било ми је тешко што сам на тај начин испао из строја. Покушао сам да се вратим, испрва није било установљено да сам поломио ребро, али када је и то утврђено, схватио сам да је сезона за мене завршена".

Како се сећаш скока, превртања у ваздуху, пада...?

"Видео сам отворен пут до коша и одлучио да пробам снажно да завршим акцију. Очекивао сам да ће противник пробати да скочи и заустави ме у ваздуху, али он је остао на земљи и када сам осетио контакт по бутинама, прошло ми је кроз главу 'Ово ће бити незгодно'... Десило се врло брзо, али мени се чинило као да траје 20 минута. Помислио сам како ћу пасти, шта ћу повредити...", смирено прича Си.



"Када сам се нашао на паркету, пробао сам да устанем, али као да сам био заглављен у једном положају. Онда сам покушао да се опустим, да полако дишем и после неког времена сам стао на ноге. Испрва нисам могао да се померим. Ребра и доњи део леђа су ме откидали".

Како је текао опоравак?

"Одмах сам урадио сва потребна снимања, која су показала да ми није ништа. Отишао сам кући, али постојао је страх да се нешто не искомпликује, па је клупски физиотерапеут остао поред мене и пратио моје стање целу ноћ. Болело је дуго и јако, толико да ми је било тешко да идем на терапије, али ето. То ми је прва озбиљнија повреда у каријери, надам се и последња" (куца о сто - прим.аут).

У клубовима као што је Партизан, за четири-пет месеци се деси много тога. Како гледаш на досадашњи ток сезоне 2018-19?

"Припремни период је био тежак. Мислим да смо добили само једну или две утакмице, што током припрема није толико страшно, али сметао нам је начин на који смо губили. Ја сам био и повређен, тако да сам пропустио доста тренинга и утакмица... нисам ишао ни на Суперкуп. Почели смо сезону одличном победом над Цедевитом, онда смо победили и Олимпију, па почели да ређамо поразе. Изгубили смо пет-шест мечева заредом, што ми се није десило никад у каријери, верујем ни већини мојих саиграча и тренера...".

"Морали смо да пронађемо излаз и нажалост, тренер је морао да оде. То је био важан моменат. Морали смо да се скупимо, да се прилагодимо новом тренеру и исправимо оно што није ваљало. Мислим да идемо у добром правцу. Имамо још простора да будемо бољи и морамо да наставимо да напредујемо. АБА лига је прилично кратка, али имамо још девет утакмица. Морамо да урадимо оно што је до нас да уђемо у плеј-оф".

Осећате ли да је притисак порастао?

"Као особа се трудим да увек будем у равнотежи. Да смо на првом месту, са пет победа више од другог, не бих био еуфоричан. Исто тако не дозвољавам себи да паднем када не иде најбоље. Трудим се да будем на истом нивоу све време и да играм кошарку. Верујем да ако будемо играли онако како можемо, да ћемо побеђивати много више него што ћемо губити. Знам да имамо императив побеђивања, али нема панике".

Шта мислиш да је најважнија ствар коју је променио тренер Тринкијери?

"Чим је дошао, свима је поделио врло конкретна задужења. Претходно је филозофија била 'ОК, ми смо млад и талентован тим, играјмо кошарку'. Сада више обраћамо пажњу на детаље и то је највећа разлика. Моје је да играм одбрану, скачем, шутирам из отворених позиција и идем у продоре када ми се укаже шанса".

Први си играч коме је уговор истицао на лето, а да је већ потписао продужетак. Слично је било и пролетос.

"Значи ми то много. Јер то значи да верују у мене и да мисле да могу да допринесем тиму. Са друге стране и ја верујем да је то корисно за мене. Сваког дана учим од тренера нове ствари, видим да има поверења у мене, тако да је потписивање новог уговора била савршена ствар", каже Си, који ће са две и по године боравка у клубу сустићи Летонца Дависа Бертанса и остати само иза "летећег Чеха" Јана Веселог (три године и два месеца).

Да ли ти прија да играш у атмосфери коју праве навијачи Партизана, чак и овако разједињени какви су у последње време?

"Ово је далеко најбоља атмосфера у којој сам играо! Чак и на колеџу, где сам играо утакмице пред 17.000 гледалаца, није ни близу овога. Не може да се пореди. Овако нешто никада пре нисам искусио".

Да ли си научио неку песму Гробара?

"Нееее... Али волео бих да научим ону коју певамо после сваке утакмице".

"Волим га... к'о ока два"?

"Требало би да је лако. Морам да научим бар њу!"

Па, шта радиш док саиграчи певају?

"Било би непоштовање да само померам уста, не певајући ништа. Тако да само стојим, уживам у тим лепим тренуцима".

Црно-белима већ од 2. јануара и гостовања Ритасу предстоји Топ 16 фаза Еврокупа. Наставиће да играју у ритму среда-субота, што према речима Андрее Тринкијерија представља велики ментални изазов за екипу.

"Заиста није лако, јер су АБА лига и Еврокуп потпуно другачија такмичења. Срећете се са тимовима који гаје различите стилове. Зато је концентрација најважнија. Да увек успемо да се прилагодимо и будемо спремни за различит тип утакмице", истиче Банџа.

Твој најстарији брат, Амара, члан је Монака?

"Играће против нас, 15. јануара. Био је повређен три месеца, али требало би да буде спреман до наше утакмице".

Неће бити први пут да играте један против другог?

"Већ је било 10-11 таквих утакмица за четири сезоне у француској лиги. Чак и у плеј-офу. Он игра 'четворку', па у ситуацијама када се ја подигнем са 'тројке', играмо директно један против другог. Знам шта он воли да уради на терену, он зна шта волим ја, тако да увек буде забавно. Он је већи и јачи, ја сам бржи, ха-ха".

Како сте почели?

"Моја породица је живела у Паризу, а када сам се ја родио, преселили смо се у предграђе, у Сержи. Тамо имате терене са рукометним головима, а са страна су кошеви. Када смо хтели да играмо фудбал, старији момци нас нису пуштали, а пошто смо желели да радимо нешто, померали смо се на кошарку. Тако сам почео".

Преостала два брата су такође кошаркаши...

"Да, мислим да сада играју трећу француску лигу".

Ви сте рођени у Француској, а родитељи у Малију...

"Био сам тамо три или четири пута, последњи пут пре скоро 10 година. Лета увек користим да индивидуално тренирам, тако да немам времена да идем у Мали, али говорим себи да морам то да радим чешће. И даље тамо имам фамилију".

Када одеш, да ли се осећаш као код куће или као странац?

"Као код куће! Мада нам ујаци и тетке увек кажу да смо 'Францушчићи' ('Френцхиес'). Њихов језик се зове бомбара, нема везе са француским. Али, француски је први страни језик који деца уче у школама".

Ко је најпознатији кошаркаш из Малија?

"Има један момак. Драфтован је ове године, мислим да је у Орланду... Не знам његово име".

Мо Бамба?

"Мислим да је он! Немамо нарочиту кошаркашку традицију. Чак мислим да је наш најпознатији играч мој брат, Амара".

Како је Мали прошао у квалификацијама за Светски куп?

"Нису се пласирали... Играо је један од моје браће, Мамаду. Штета, али мислим да је пут до СП врло компликован. Шта да кажемо кад се није пласирала ни Словенија, европски шампион!"

Да ли си се некад опробао у репрезентацији?

"Звали су ме и Француска и Мали. Могао сам да играм за Француску већ као јуниор, после и за сениорски 'Б' тим, али нисам се одазвао. Вероватно сам погрешио. Тада ми је било драже да останем кући и тренирам".

Ликом много подсећаш на мајку.

"Сви ми то кажу".

Каква је била њена улога у твом одрастању?

"Мој брат је играо за Ле Ман када сам био баш млад. Имао сам 11 година и требало је да се преселим код њега, али она није хтела да ме пусти. Рекла је да сам још мали и да нисам добар у школи. После тога сам променио понашање, покушао сам да будем бољи и следеће године ми је дозволила да одем. Она је мој највећи навијач, има мој дрес из сваког клуба у коме сам играо. Сада је у Малију, па када се врати у Европу и када овде мало отопли, планирам да је доведем да погледа неку утакмицу. У Француској ме је гледала много пута, мислим да ће јој ово бити потпуно други доживљај".

Л Е К С И К О Н

Музика... "Хип хоп. И француски и амерички. Чуо сам и неке српске песме које звуче доста добро, мада не разумем о чему говоре".

Омиљено место у Београду, на отвореном... "Тврђава (Калемегдан - прим.аут), али то је углавном то. Не крећем се толико напољу".

Најбољи пријатељи... "Моји саиграчи, наравно! Нисам овде направио нека велика пријатељства, јер или тренирам, или сам код куће, евентуално у шопинг молу. Не упознајем много нових људи".

Изласци... "Нисам тип који воли журке. За годину дана овде, мислим да нисам изашао у клубове више од пет пута".

ТВ... "Углавном гледам спорт, а преко Нетфлиxа филмове и серије. Последња коју сам одгледао у целини је 'Спартакус'. Често се преварим тако што почнем да гледам две или три серије истовремено, па не завршим ниједну. Не волим ријалити програме".

Омиљени тимови/играчи... "Леброн и Дурент. Они су једини због којих би остао будан ноћу. Уствари волим и Јаниса. У Евролиги навијам за Реал Мадрид, вероватно зато што волим њихов фудбалски клуб".

Омиљени спортиста... "Велики сам Роналдов фан. Због њега сам годинама редовно пратио шпанску лигу. Сада пратим Јувентус, мада не толико као Реал. Лигу шампиона гледам увек".

Извор: мондо.рс