Интервју - Прлаиновић: Саиграчи иду у тренере, ја тешко!

Са златним српским ватерполистом причали смо о 2018, 2019, животу мимо спорта и после ватерпола. Прочитајте празнични интервју са Андријом Прлаиновићем.

Остали спортови 30.12.2018 | 20:30 "Са некима из тима сам и 15 година саиграч и освајање злата сваки пут изгледа другачије", рекао је прошлог лета Андрија Прлаиновић, после тријумфалног повратка ватерполо репрезентације са Европског првенства у Барселони.

С обзиром на то да су "делфини" тим успехом и 2018. позлатили, година на измаку није се по успеху превише разликовала од многих које су јој претходиле. Зато смо Андрију у новогодишњем разговору за МОНДО упитали вероватно логично питање - шта је ове године било другачије, када је већ епилог био исти, најбољи могући.

"Старији смо, зрелији…", каже популарни "Прле",

"Другачији је начин на који се мотивишемо за велики турнир у односу на наше почетке, на време када смо били клинци и почињали да играмо у 'А' репрезентацији. Другачије проналазиш мотиве, а ми смо дуго заједно, па једни друге гурамо, вучемо да и даље будемо на врху и то је мотив који нас и даље држи и држаће нас док играмо за репрезентацију - да будемо на врху".

"Шта је ове године било различито? Сваки пут је занимљиво, јер је пут до злата увек другачији. Наравно, не размишљаш исто и не проживљаваш на исти начин ствари са 20 и 30 година. Све то има своју драж… Уосталом, једног дана када више не будемо у репрезентацији, сигурно ћемо моћи да направимо бољу ретроспективу и боље ћемо моћи да сагледамо освајање сваке медаље, не само златне", каже је трофејни српски ватерполиста.

Након повратка из Солнока и започетог мини одмора око Нове године, Прлаиновић је на свечаном коктелу Ватерполо савеза Србије добио признање за 300. одиграни меч у капици репрезентације. "Нека их буде још педесетак, тешко више, и нека буду подједнако успешни", рекао је на бини, пред саиграчима са којима је прошао узбудљиву годину.

Због повреде је пропустио Медитеранске игре, заиграо је на Европском првенству и тамо је са "делфинима" опет освојио континентални врх. Четврти пут узастопно!

Која је битка на ЕП била најтежа?

"Свакако је финале била најзахтевнија утакмица, јер су Шпанци пружили највећи отпор. Одиграли су заиста сјајно цели турнир и можда смо први пут играли финале неког првенства против домаћина и победили га баш на његовом терену. Тај меч зато свакако има додатни значај, јер је изузетно тешко у било ком спорту добити домаћу екипу када се игра финале, и због публике и због осећаја додатне мотивације када се игра код куће… Тако да је то дефинитивно најјачи доживљај који носим. Победа и то још на петерце".

Драматичније није могло, али ни слађе. Посебно након полуфинала против Хрватске и победекојом је актуелни шампион света савладан после три "везана" пораза. 

Уосталом, занимљиво је било пратити поруке из Хрватске уочи Европског првенства о томе како "баракуде набијају комплекс" српској репрезентацији…

Светски шампиони су очекивано пуцали од самопоуздања, а "делфини" су били ту да подсете цео свет зашто су олимпијски прваци и најдоминантнији тим овог спорта. У беспоштедној борби, која је са хрватске стране у једном тренутку прешла границу фер-плеја, "баракуде" су савладане, а Прлаиновић је после утакмице рекао да је наш тим "чекао такав меч од Рија".

"У полуфиналу Светског првенства (у Будимпешти) доживели смо пораз од Хрватске и били смо у одређеном паду, што је и нормално, не само после олимпијског злата, већ и после наше потпуне доминације од 2014. до 2016. Зато смо чекали прилику да одиграмо праву утакмицу баш када је потребно и то јесте била та утакмица. Полуфинале, које смо можда и најбоље одиграли".

Сплетом околности, "костуром" ФИНА Светског купа и жребом за Европа куп, Србија и Хрватска одиграле су у 2018. чак пет међусобних утакмица. Без обзира на жестоку борбу у базену, Прлаиновић истиче да је то ривалство у потпуно спортским оквирима, иако су играчи свесни да ће те победе још дуго бити за нијансу драже од осталих.

"СРБИЈА - ХРВАТСКА, ЗДРАВО РИВАЛСТВО"
 
"Иако и даље постоји давање већег значаја утакмицама против одређених противника, између нас и Хрватске створило се здраво ривалство. Међу нама у базену нема еуфорије, ни неспортског манира, понашања… То је наш велики ривал, највећи у претходних 10 година, који је уз нас нас освојио највише медаља. И са једне и са друге стране води се спортска битка".

"Чињеница је да имамо места за напредак и на то би требало да се концентришемо, да поправимо неке ствари у игри. То би можда требало да нам буде највећи мотив у 2019. години. До Токија и Олимпијских игара можда има простора да подигнемо нашу игру".

Поред тога што "делфини" воде борбе са самим собом (за мотивацију, нове циљеве…), са Хрватском, као најчешћим ривалом за злато, селектор Дејан Савићрекао је после Барселоне да се његов тим "бори и против логике".

Просто, толико трајање на врху коси се са оним што гледамо у СВИМ спортовима и међу свим најуспешнијим спортистима. И Новак Ђоковић доживи пад, па се врати на врх, а наши ватерполисти су од 2013. сваки пут на подијуму и њихов степеник само једном није био највиши.

"Јесте, постоји увек та игра великих бројева, али 'прескочили' смо 2017, били смо само бронзани…", рекао је Прлаиновић, говорећи и о том искуству као о искоришћеној шанси за извлачење поука.

ШТА ПОСЛЕ ВАТЕРПОЛА?
 
Недуго након 32. рођендана (27. априла), Прлаиновић ће почети припрему за своје 14. репрезентативно лето, током којег ће наступати на завршници Светске лиге у Београду (јун) и на Светском првенству у Јужној Кореји (јул).

С обзиром на то да је Андрија одавно породичан човек, супруг и отац, нормално је да и он и његови најближи имају жељу да лето чешће и више проводе заједно. Стога, да ли полако стижу "претње" да има дозволу за још неколико репрезентативних година, а да ће потом лети смети у воду (море) само са Прлаиновићима?

"Чуо сам и то, није да нисам, али о том - потом", одговорио је уз осмех.

"Сигурно да ми све то више недостаје од када сам добио децу и да се трудим да што више времена проводим са њима. Не могу да кажем да ми је тешко, али одлазак на припреме и боравак далеко од куће просто не подносим на исти начин као пре пет-шест година. Нисам једини, наравно, то је за спортисту нормално".

У свлачионици његовог клуба Солнок "традиционално" игра неколико српских играча и минуло лето такође је било важно за нашу тамошњу ватерполо заједницу, јер је Живко Гоцић постао шеф стручног штаба и тренер својим дугогодишњим саиграчима из репрезентације - Прлаиновићу и Милану Алексићу.

Како протиче то навикавање и да ли је завршено? (Исто смо питали и Алексића).

"Колико год се познајемо, опет је необично када ти саиграч и другар преко ноћи постане тренер. Требало је и мени и Алексићу да се привикнемо на ту ситуацију, а сад све већ лакше иде. Необично је и нисмо навикли на то".

"Искрено, на почетку уопште није било једноставно. Промена је то, не могу да кажем да се однос мења, али после толико година просто је другачије када ти неко тако близак постане тренер. Тај однос 'тренер-играч' је специфичан и то је тешко описати некоме ко није осетио. Није најједноставније то прихватити, ни са његове, ни са наше стране".

Исту промену, али у много блажој форми, прошао је и са селектором Савићем.

"То је другачије, велики је јаз у годинама. Дејана сам 'закачио' у репрезентацији у његове последње три године. Са Живком сам толико дуго пријатељ, а уз то смо и толико тога одиграли, освојили… Иако је он старији, играчке каријере су нам се поклопиле. Били смо заједно од 2006. од 2016".

"Ватерполо, понекад кошарка… Превише је спорта"

Током новогодишњих празника, златни српски ватерполиста имаће кратак одмор од утакмица, али и од спорта, који све мање прати у слободно време.

"Некако сам изгубио интересовање. Волим да погледам утакмице кошаркашке репрезентације. Пратим много мање него раније. Можда сам у младости превише гледао фудбал и друге спортове, знао превише играча, па сам се можда у том смислу и 'охладио'. Мислим да је то и нормално, ваљда због сазревања, а можда и зато што има превише спорта на ТВ-у".

"Срећа због Београда, нисам за лета у Азији"

Репрезентација Србије играће у јуну у Београду Светску лигу, а потом ће отићи у Јужну Кореју, у којој ће искуснији "делфини" знати шта да очекују на Светском првенству.

"Што се тиче Светске лиге, велика је ствар што смо добили организацију и биће велико задовољство да играмо у Београду, уз подршку да обезбедимо олимпијску визу. Јако сам срећан због тога... Када је у питању Гванџу, већ смо били у Кореји у том периоду и очекују нас велике врућине, влажност ваздуха… На то ћемо прво морати да се навикнемо и генерално нисам љубитељ спортских такмичења у Азији лети, јер прво помислим на Пекинг (2008) и Шангај (2011), када смо углавном боравили по собама, под климом. Тих 20-ак дана углавном си на спортском терену или у соби. Наравно, не сумњам да ће бити изузетно организовано такмичење"

Иако је већ остварен и у бизнису мимо ватерпола (оснивач компаније "Кеел", која производи опрему за ватерполо и пливање, као и власник кафе-бара у Београду), многи се питају да ли ћемо Прлаиновића видети и у улози тренера.

"Јако тешко. Сматрам то изузетно тешким послом, ако хоћеш да га радиш на прави начин, а навикао сам да будем максимално посвећен свему чиме се бавим. Исто тражим и од других. Једноставно, наставак таквог, тренерског живота ми сада не изгледа блиско. Наравно, никад не реци никад, али мислим да ћете ме јако тешко видети у тој улози, јер ипак мало другачије замишљам свој живот после ватерпола".

До тог краја ипак има још доста времена, у којем ћемо уживати у Андријиним играма и навијати за њега и за репрезентацију. Уосталом, он о "делфинима" говори са жаром који и не наговештава да је са Србијом освојио толико одличја...

"Ова генерација и ова екипа Србије има шансе да освоји још коју медаљу, под условом да се понаша како смо навикли и да ради како треба. Мислим да има шансе да освојимо можда још неко злато".

То "можда" српских ватерполиста најчешће је претварано у медаље. Зато верујемо да ћемо их гледати на подијуму и у 2019. години. Надамо се - на највишем, по навици.

Извор: мондо.рс