''Златни делфини'': Како освојити, па чувати врх?

Са члановима најславније генерације српског ватерпола причали смо о свему што су прошли у 2018. и ономе што их чека у 2019. години?

Остали спортови 02.01.2019 | 22:15 И 2018. остаће упамћена као јако успешна година ватерполо репрезентације Србије.

Олимпијски шампиони су у претходних 12 месеци освојили Медитеранске игре, Европско првенство, а потом су у подмлађеном саставу око врата ставили и бронзу на ФИНА Светском купу, на којем су будући носиоци игре "делфина" одиграли нерешено против практично најјачег састава Хрватске.

Све остварено, освојено и показано улива додатну веру да ће наша ватерполо селекција и у наредним годинама остати на врху. И да ће га и даље успешно бранити.

Након "позлаћене" 2018, капитен "делфина" Филип Филиповић открио је у разговору за МОНДО који је био највећи изазов у протеклих 12 месеци.

"Сматрам да је тренутно највећи изазов ове генерације изналажење мотива и личних циљева за будућност. Не говорим само за ову годину, већ и за сваку наредну. Ово су момци који су се остварили на свим пољима - и спортски и приватно и породично, али да бисмо остварили све чему тежимо, морамо сваког дана да проналазимо нове мотиве, да себи постављамо нове циљеве и да ка томе стремимо. Без њих не можемо ићи напред", изјавио је Филиповић у Беграду, где су репрезентативци почетком ове недеље добили дипломатске пасоше од министра спољних послова Ивице Дачића, а потом и свечано испратили годину на традиционалном коктелу Ватерполо савеза Србије (ВСС).

Према капитеновим речима, одличја, победе и успехе из 2018. требало би оставити и задржати у години на измаку.

"На пресеку 2018, тренутна реалност је изузетно ведра - освајачи Европског првенства, Медитеранских игара… Ипак, мислим да је то у овом тренутку мање битно. Требало би да гледамо даље циљеве и како да до њих дођемо. Већ смо постали искусна екипа, зрели момци и потребно је да зацртамо нове подухвате ка којима ћемо ићи".

Од када се такмичи само под именом Србије, наша репрезентација је завршила само две календарске године без олимпијске, европске или светске медаље. Први пут се то догодило 2007, када је на Светском првенству у Мелбурну освојено четврто место, а други пут 2013, када је у Барселони освајањем седме позиције доживљено важно и неопходно "отрежњење", како је у интервјуу за МОНДО рекао Дејан Савић.

Иако има само 31 годину, Филиповић за собом има огромно искуство, које проговара из њега и у базену и ван њега. Са "делфинима" је освајао највише врхове, као што памти и Аустралију и Барселону и заједно са Гојком Пијетловићем, Браниславом Митровићем, Душко Пијетловићем и Андријом Прлаиновићем био је у тиму и 2007. и 2013, после које је кренуо невиђени златни низ нашег тима.

И када помислимо да смо све видели и доживели од ватерполо репрезентативаца, они увек нађу начин да позитивно изненаде, да остану на врху, пробуде своју глад за новим успесима и да победе све ривале.

"Има доста нелогичности и доста постулата које смо прекршили до сада. По цену тога смо ту где јесмо. Сада нам је заиста циљ да се предамо максимално, као и да улажемо у себе и у овај спорт све што можемо. Налазимо се у ситуацији у којој се тренутно улаже много више у наш спорт, али да бисмо надоместили оно мало што нам фали наша обавеза је да уложимо цело биће да бисмо остварили и своје циљеве, а наравно и циљеве Ватерполо савеза".

"ФОРМУЛУ УСПЕХА ЗНАМО"
 
Пред српским ватерполом је још једна година великих изазова и почетак борбе за олимпијску визу. После завршнице Европа купа у Будимпешти (од 5. до 7. априла), "делфине" очекује и финални турнир Светске лиге у Београду (18-23. јун), а потом и Светско првенство у Јужној Кореји у јуну.

"За нас ће први и основни циљ бити Светска лига у Београду, која је и прва шанса да се пласирамо на Олимпијске игре 2020. Све своје снаге усмерићемо ка томе, јер имамо срећу да будемо домаћини, захваљујући људима из Савеза и пре свега људима из Министарства, који су својим радом омогућили да се ова Светска лига одигра у Београду. На томе им се лично захваљујем, јер знам како је ишла цела та прича око организације. Сва расположива оружја уложићемо у јуну, а потом се надам да ћемо и на Светско првенство отићи у ведрој атмосфери. Ако не, као и увек ићи ћемо на највише домете, од тога не би требало да одустанемо".

После толико успеха са репрезентацијом, након још једног злата и признања за најбољег играча Европског првенства, неизбежно је запитати се - колико ће Филипу лично бити тешко да нађе мотивацију да опет крене у нове победе, када је већ све освајао и са репрезентацијом и са чувеним Про Реком?

"Све је то ствар добре и планиране организације, приоритета, циљева. Свако од нас има циљеве и на клупском и на репрезентативном нивоу. Мора се ићи корак по корак, тренутно размишљамо само о клупским утакмицама, после тога се потпуно окрећемо репрезентацији и нажалост неће бити много времена ни да се спремимо, али ова екипа је искусна и дуго година је заједно, тако да знамо врло добро формулу успеха. Треба само поћи од себе, дати све од себе у сваком тренутку и мислим да успех, пре или касније, не може да изостане". 

ПРЕД 10. ГОДИШЊИЦУ "ОНОГ" ГОЛА У РИМУ...

Наступајућа година биће и јубиларна десета од Рима 2009. и већ чувеног освајања титуле светског првака. Успех Србије у "Вечном граду" оверен је тада голом Милана Алексића у последњој серији петераца против Шпаније, којим је наша репрезентација освојила прво злато од растанка са Црном Гором.

Тог лета, нова генерација "делфина" отишла је у Италију да се бори са фаворитима и све их победила. И све што су 2009. наговестили, чланови златне класе су у наредних десетак година и остварили, а Алексић је све време остао јако важан играч шампионског састава.

Минулог лета, у Барселони, он је поново у финалу био један од извођача петераца (такође против Шпаније) који су одлучивали ко ће бити шампион Европе. "Жабицом" је затресао мрежу и допринео останку Србије на континенталном трону.

У осврту на 2018, Алексић такође као највећи изазов истиче потрагу за мотивацијом.

"Као највећи изазов у 2018. издвојићу налажење нове мотивације за остваривање врхунских резултата и поред тога што сам у каријери успео да освојим све те трофеје. Мислим да сам у томе успео као и читава репрезентација и круна тога било је освајање европског злата у Барселони. Мислим да је то добар пут и смерница за оно што нас очекује у наредне две године, закључно са Олимпијским играма у Токију 2020", рекао је Алексић за МОНДО.

"КАД ОСТАНЕШ БЕЗ ПОДСТРЕКА, НИШТА НЕМА СВРХУ"

"Солнок је друга кућа... Само похвално о Гоцићу"

Златни "делфини" Милан Алексић и Андрија Прлаиновић саиграчи су у Солноку, а од прошлог лета тренер им је доскорашњи саиграч и капитен, Живко Гоцић.

"Ми смо пре свега јако добри пријатељи и мислим да се у тим моментима мора бити још професионалнији, пре свега због тих наших односа. Што се тога тиче, имам само речи хвале", рекао је Алексић о сарадњи са новим тренером, у клубу за који игра од доласка из Партизана 2012. "Имам уговор до краја сезоне - моје седме у Солноку. Осећам се као код куће и проживео сам у клубу много лепих тренутака. У овом тренутку не знам да ли ћу тамо и остати, још је рано, али у сваком случају то ми је заиста као други дом",

У којој мери је и "померање" са шампионског на бронзано постоље прошлог лета био подстрек да овај тим покаже да му је и даље место на врху?

"Били смо реално испражњени после Олимпијских игара и низа златних медаља до Рија. То се и видело у неким утакмицама и можда нам је та бронзана медаља била додатни мотив и показала да смо знали да смо могли више, али да нисмо успели у томе да свако појединачно изазове максимум. Можда је то био подстрек више да дамо додатни плус".

Питање мотивације је чест, али и неизбежан део разговора са "делфинима" о њиховим успесима. Свако од ватерполиста на другачији начин пошаље исту, шампионску поруку - да је јако важно оставити на страну победе, медаље и подијуме.

"Индивидуална је ствар како ће неко да нађе мотивацију у себи, али ватерполо репрезентација тако функционише да се све то брзо стави у други план и да се брзо постављају нови циљеви. Већ после следећег Европског првенства ви сте бивши првак Европе. Треба гледати само испред себе и тражити мотивацију и подстрек. Када се изгуби то - онда нема сврхе ни радити", порука је Милана Алексића у интервјуу за МОНДО.

Извор: мондо.рс