Највећа казна кад узму новчаник

Најстарији вишеградски конобар, седамдесетпетогодишњи Томо Мољевић из насеља Глогова, затражио је од колега у Хотелу „Вишеград“, који 14. децембра ове године обиљежава 55 година од отварања, да му кафу донесу у старом комплету из његовог времена.

Република Српска 10.12.2018 | 22:31 Кафа је послужена у бакарној џезви на тацни од истог материјала, са шољицом и уз коцку шећера.

Старина је био задовољан услугом, а онда су наврла сјећања:

„Конобар је некад било узвишено, господско занимање. Знао га је читав град. То је униформисано лице, са црним ципелама, чарапама исте боје, као и панталонама и бијелом кошуљом са краватом. Млађи су могли да имају лептир машну. Све је то било прописано како би се конобар разликовао од госта, а не сад као у кафићима - не знаш ко је дошао да те послужи”, почиње причу стари конобар, долијевајући кафу из џезвице.

За непоштовање ових правила слиједиле су казне од управе:

„Једног дана управник, чим сам ушао у хотел, примијети да имам шарене чарапе. Вратио ме кући, а секретар ми од плате одби десет одсто”, присјећа се Мољевић.

Он прича да је била част радити у Хотелу „Вишеград“, ,,Новом хотелу”, како су га звали.

„Није тачно да се у њега није смјело ући у опанцима, али су се многи устручавали да му прекораче праг. У њему су одсједали најпознатији политичари, привредници, глумци и пјевачи. Био је то понос града, најсавременији хотелски објекат у регији и даље”, каже Мољевић.

Писцу ових редова је испричао да је у каријери конобара служио многа позната имена и личности, међу којима су били глумци Љубо Тадић и Оливера Марковић, пјевач Здравко Чолић, храмоникаш Јовица Петковић...

,,Није ми се дало да служим друга Тита приликом посјете Вишеграду”, јер, каже, није тада радио у хотелу већ у бифеу на жељезничкој станици.



„Упадоше одједном безбједњаци у бифе, претурају по корпама за смеће, завирују испод столова и иза шанка. На станици ставише ћилиме, али Тито дође преко Бијелог Брда – изненадио комитетлије”, сјећа се стари конобар.

У дугом конобарском вијеку Томо је радио, поред „Вишеграда“ и у другом ресторанима и кафанама предузећа „Панос“.

„Најтеже је било конобарисати у бифеу на жељезничкој станици који је радио 24 часа. Послије пола ноћи у њега су долазиле пијандуре, било је свађа, туча, интервенисала је и милиција, а и ми конобри смо фасовали пријаве јер смо служили пијане госте. А шта смо могли - или да их послужимо, или да добијемо батине”, вели Мољевић.

На питање на шта су се гости, у тако организованом и уређеном угоститељству, највише жалили, Мољевић одговара – на танку кафу.

„Критеријум је био да се од килограма мљевене мора да 'извуче' 220 куваних кафа. Гости су 'рондали', али шта се могло другачије. Тада се у продавницама није могла купити мљевена кафа, већ су је у кухињи пржили у шишевима а шанкери су је мљели у ручним млиновима“, прича Мољевић.

У његовом сјећању је и музика у хотелима:

„Капела се у почетку звала музика, а шеф капелник. Био је то обично неки Ром са виолином која је подизала расположење гостију. Ту групу би сад млади звали – бенд”, смјешка се стари конобар.

Док сједи и испија кафу, за коју каже да је јака и добра, у препуној сали „Вишеграда“, Томо се, као, исповиједа и не крије да је често, док је радио, волио мало више да попије:

„Казне су биле драстичне. Највећа казна за конобара је била кад ти одузму новчаник, преименују те у помоћног конобара или те ставе на рецепцију у трећу смјену“, говори Мољевић.

Мољевићев први радни дан био је 1. септембра 1961. године. Пензионисан је са 41 годину радног стажа, три мјесеца и 25 дана.

Пензионер из Глогове је један од најактивнијих читалаца у Народној библиотеци „Иво Андрић“ у Вишеграду.

„Прочитао сам на стотине романа. Моја је порука – ко не чита живот му у мраку прође”, мудрује Мољевић.

Највећа жеља му је...

„Да имам интернет - више то него десет телевозора. Нисам ти ни знао шта је то него испуњавам укрштеницу и пише „глобална информативна мрежа“. То ти је интернет. На њему бих знао шта да тражим и читам. Питам једну дјевојку шта на том гледа а она вели концерт Цецин у Београду. Е, које дијете, велим ја, ја бих читао о Пупину, Тесли, српским војсковођама и свјетским владарима”, каже Мољевић.

Мољевић нема интернет јер нема новца да га плати.

„Видим да имате то као телефон, што превлачите прстима. То би ми добро дошло, али могу само да сањам, јер породица живи од пензијице, нема пара за надградњу”, објашњава Мољевић.

Стари конобар је одавно престао да пије. Чита новине и књиге, а „Вечерње новости“ купује само петком, јер - нема се новца. Омиљен је код својих суграђана.

За њега кажу да је једна од вишеградских легенди.

(БН телевизија/Р. Тасић)