Прича: Вучић нам је дао гол у судијској надоканди!

"Узалуд нам сви успеси!" "Како је било у школи?", пита отац сина чим је отворио врата и закорачио у свој дом. . .

Фудбал 11.12.2018 | 23:15 "Супер тата", одговора несташни син, "умало сам добио петицу!"

"Како мислиш умало си добио петицу", упита отац широм отворених очију?! "Па, фино",  одговори мали. "Умало јер је петицу добио овај што седи поред мене".

Марио Станић, југословенски и хрватски репрезентативац, те бивши играч Челсија, Парме, Бенфике... написао је занимљивљу колумну коју је пренео забгребачки "Вечерњи лист".

Преносимо вам најзанимљивије делове колумне, која почиње као и наш текст, а Станић даље пише:

"Знам да је то стари виц и стара фора, али то ми је прво пало на памет кад сам видео да је Србија истакла кандидатуру за организацију и домаћинство Светског првенства у фудбалу 2030. године. Ако Србија добије ту част да заједно с Бугарском, Румунијом и Грчком буде домаћин највећег фудбалског спектакла на планету, немојте да будете љубоморни, нема потребе туговати и сузе лити. Можемо да будемо поносни јер мало је фалило да то будемо ми!

Никад нисмо били ближе.

Тик поред нас, за длаку! Вероватно ће вас звати ваши пријатељи из белог света и засигурно ће постављати сасвим логична питања: Како је могуће да се Хрватска није кандидовала? Зашто Хрватска није пробала да материјализује најплоднију фудбалску годину? Шта је то спречавало Хрватску да се наметне и буде организатор највећег спектакла на кугли земаљској?

Мој савет је да не треба излазити с брзоплетим одговорима. Можемо да се претварамо као да нисмо чули питање или да је веза лоша… Могли бисмо једноставно да окренемо причу у неком другом смеру. Ако саговорник буде упоран и наметљив, знајте да се ради о мучкој провокацији.

Стварно, зашто се Хрватска није кандидовала да буде један од домаћина Светског првенства? Одговор је прелаган и сви га знамо, али боље је држати језик за зубима. Некако је лакше лагати себе и друге него откривати своје право лице. Замислите само реакцију вашег суговорника кад би му рекли баналну истину.

НИСМО СЕ СЕТИЛИ, А НИЈЕ НАС НИ БРИГА!

Поприлично је тужна констатација да нам такво нешто није било ни на крај памети! Зато и предлажем да истину замаскирамо, искривимо или заташкамо. Истина је и иначе код нас изузетно растезљив појам па зато можемо себи и другима да сервирамо разноразна објашњења и оправдања.

Можемо да се правдамо како организација и домаћинство светског фудбалског првенства не даје никакве гаранције о повраћају уложених средстава. Могли бисмо да гурамо тезу како смо ми туристичка дестинација и да нам не требају додатне гужве и кркљанац усред туристичке сезоне. Могла би проћи и теорија како је срамота да се ФИФА није сама сетила да кандидује Хрватску као домаћина.

Муљамо, петљамо, али праву истину сакријмо, или барем држимо унутар наших граница. Истина нека буде само наша јавна тајна.

Поставља се питање како је уопште таква идеја пала на памет председнику Србије?

Поред толико проблема у Србији он се сетио да се бави фудбалом.

Страшно!

Зато онако споро и напредују према Европској унији. Мора да је полудео од муке кад је видио нашу председницу у Москви како лобира у ложи, свлачионици и на терену!

Наша председница је цело време лобирала, само се није сетила за шта и за кога лобира! Није председница крива што се толико исцрпела навијањем и лобирањем па се није сетила пре Вучића. Ако је председница већ очекивано подбацила онда је могла наша влада да препозна тајминг за велике ствари. Могли су се они сетити пре Вучића, али ето, само пуким случајем нису.

Мишљења сам заправо да су наши политичари најзаслужнији за кандидатуру Србије. Кад је Вучић видео навијачку страст наше председнице, кад је гледао нашу владу како путује на финале и како безбрижно певају у авиону, претпостављам да му се истог часа свет срушио. Тад му је вероватно и синула идеја о кандидатури за Светско првенство. Док су се наши политичари такмичили ко је ватренији навијач, док су наши политичари играли неке своје личне утакмице и скупљали јефтине политичке поене, испада да је премијер Србије размишљао другачије и конструктивније. Он се, за разлику од нас, сетио координирати и лобирати на неком глобалном и озбиљном новоу.

Испада тако да нам је премијер Србије у овој утакмици забио страшан гол у судијској надокнади.

Узалуд нама сви спортски успеси кад нисмо у стању ама баш ништа да материјализујемо. Узалуд се наши спортисти пењу на постоља, освајају медаље и рекламирају нашу домовину кад патимо од хроничног мањка визионарства и небриге!

Све што наши политички визионари могу направити су:

– Организација дочека

– Додела ордена

– Сликање с победницима

Најспортскија нација на свету има најлицемерније и најмлитавије политичаре на кугли земаљској.

Која иронија живота!

Уместо да искористимо јединствену прилику и наметнемо се као лидери, ми настављамо тапкати у мраку", пише Станић.

Извор: Б92