Животна исповест Јоргоса Барцокаса...

Био сам у депресији, сахрањен, али кошарка ми је дала наду! Како су му тешке повреде и озбиљне операције упропастиле играчку каријеру, али дале усмерење на другачији пут. . .

Кошарка 07.12.2018 | 23:07 Мало ко зна да је играчка каријера Јоргоса Барцокаса раније завршена због тешких повреда. Иако више није могао да буде главни актер на паркету, своју улогу пронашао је као тренер. Додуше, услед разних околности први тренер постао је тек после 40. године.

Барцокас је брзо надокнадио изгубљено време. Освојио је Евролигу са Олимпијакосом 2013. године, са Локомотивом из Краснодара је играо Фајнал фор 2016, прошле сезоне играо је четвртфинале са Химкијем.

Његова повезаност са кошарком вуче много дубље корене.

“Кошарку сам почео да играм у Марусију с девет година. Био сам виши од својих вршњака, па ми је један човек рекао: 'Што не би почео да тренираш кошарку?'. Пробао сам, а онда сам схватио да сам довољно добар да наставим. Убрзо је кошарка постала моја страст“, каже Барцокас за рубрику Цоацхес Цорнер на сајту Евролиге.

Његов кошаркашки напредак био је вртоглав, иако је прво играо фудбал...

“Увек сам играо фудбал раније, пошто је то била игра број један у то време. Онда сам израстао и постао превисок за фудбал, али сам био праве висине за кошарку. У окруењу где успеваш и сви виде то, осећаш се много битније, добро. То сам увиђао свакодневно. На пример, одмах сам ушао у стартну петорку због висине и атлетских способности, иако нисам знао ништа о кошарци. Али, осећао сам се добро“.

Барцокас је вратио филм на дане који су му највише помогли да заволи кошарку.

“Док сам био млађи имао сам доста тренера, укључујући једног који нам је био ментор све време. Био је са нама по цео дан и научио нас је да волимо кошарку. Имао је велики утицај на све нас. Такође, имао сам велику подршку и од пријатеља у комшилуку, који су у то време стално играли кошарку. Имао сам 16 година када сам заиграо за први тим Марусија, а тамо сам имао двојицу идола – Никоса Дариваса и Димитриса Фосеса. Били су легенде Марусија и као клинац сам их гледао стално. Имао сам чак и прилику да играм са Даривасом, док је Фосес отишао за Паниониос годину дана раније“.

Као и у многим случајевима раније, Барцокасови родитељи нису га подржали у намери да се бави кошарком.

“Сматрали су да ће ми кошарка одузети време од едукације. Али, имао сам прилику да идем у једну од најбољих школа у Атини, где сам стекао знање и добру шансу да се паралелно бавим кошарком и учењем, а онда и одем на велики универзитет. Верујем да су ми обе ствари помогле у кошаркашкој каријери, али ми тренерски посао није једина ствар у животу“.

Говорио је тренер Химкија и о својим играчким квалитетима, који су му такође помогли да изгради свој тренерски имиџ.

“Био сам добро технички поткован за своју висину. Имао сам добре атлетске способности, а са 13 година сам већ успео и да закуцам. Сећам се да су моји другари били одушевљени. Али, ја сам највише волео да додајем. Чак и сада додавања волим више од било чега. То највише ценим. Не добро закуцавање, већ када си паметан и поделиш добру асистенцију. Сваке године покушавам да изградим тим базиран на тим карактеристикама, тим који зна да дели лопту и укључи цео тим у процес“.

Нажалост, његова играчка каријера није дуго потрајала...

“Због сталних повреда и операција почев од своје 21. године, морао сам да престанем да се бавим кошарком до 28. Имао сам три или четири озбиљне операције. Била је то моја прва сахрана, разорило ме је. Био сам депресиван због свега тога. Али, из дана у дан схватао сам да нисам могао више да играм на истом нивоу као раније због болова, операција, терапија... Тренерски посао је дошао касније, а то ми је дало шансу да наставим са кошарком и будем део игре на неки начин“.
Сваки почетак је тежак, али је Барцокас с тренерским послом почео да се бави врло рано...

“Од 20. године почео сам да тренирам децу, играли су мини-баскет, док сам ја још био играч. Са 28 година постао сам тренер најмањег тима у Атини, где сам радио неколико година. Увек сам посао схватао озбиљно, иако ниво кошарке чак и није био тако висок. Ако ме питате зашто сам био тако озбиљан, одговор је – зато што је кошарка моја страст. Волим кошарку, чак и сада одиграм по три-четири партије дневно“.

Барцокас каже да се и даље чује и виђа са децом, данас људима, коју је још у раним данима своје тренерске печалбе тренирао. Постали су пријатељи за цео живот, а неки чак живе у његовом старом крају. Живот пише романе...

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт