Životna ispovest Jorgosa Barcokasa...

Bio sam u depresiji, sahranjen, ali košarka mi je dala nadu! Kako su mu teške povrede i ozbiljne operacije upropastile igračku karijeru, ali dale usmerenje na drugačiji put. . .

Košarka 07.12.2018 | 23:07 Malo ko zna da je igračka karijera Jorgosa Barcokasa ranije završena zbog teških povreda. Iako više nije mogao da bude glavni akter na parketu, svoju ulogu pronašao je kao trener. Doduše, usled raznih okolnosti prvi trener postao je tek posle 40. godine.

Barcokas je brzo nadoknadio izgubljeno vreme. Osvojio je Evroligu sa Olimpijakosom 2013. godine, sa Lokomotivom iz Krasnodara je igrao Fajnal for 2016, prošle sezone igrao je četvrtfinale sa Himkijem.

Njegova povezanost sa košarkom vuče mnogo dublje korene.

“Košarku sam počeo da igram u Marusiju s devet godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka, pa mi je jedan čovek rekao: 'Što ne bi počeo da treniraš košarku?'. Probao sam, a onda sam shvatio da sam dovoljno dobar da nastavim. Ubrzo je košarka postala moja strast“, kaže Barcokas za rubriku Coaches Corner na sajtu Evrolige.

Njegov košarkaški napredak bio je vrtoglav, iako je prvo igrao fudbal...

“Uvek sam igrao fudbal ranije, pošto je to bila igra broj jedan u to vreme. Onda sam izrastao i postao previsok za fudbal, ali sam bio prave visine za košarku. U okruenju gde uspevaš i svi vide to, osećaš se mnogo bitnije, dobro. To sam uviđao svakodnevno. Na primer, odmah sam ušao u startnu petorku zbog visine i atletskih sposobnosti, iako nisam znao ništa o košarci. Ali, osećao sam se dobro“.

Barcokas je vratio film na dane koji su mu najviše pomogli da zavoli košarku.

“Dok sam bio mlađi imao sam dosta trenera, uključujući jednog koji nam je bio mentor sve vreme. Bio je sa nama po ceo dan i naučio nas je da volimo košarku. Imao je veliki uticaj na sve nas. Takođe, imao sam veliku podršku i od prijatelja u komšiluku, koji su u to vreme stalno igrali košarku. Imao sam 16 godina kada sam zaigrao za prvi tim Marusija, a tamo sam imao dvojicu idola – Nikosa Darivasa i Dimitrisa Fosesa. Bili su legende Marusija i kao klinac sam ih gledao stalno. Imao sam čak i priliku da igram sa Darivasom, dok je Foses otišao za Panionios godinu dana ranije“.

Kao i u mnogim slučajevima ranije, Barcokasovi roditelji nisu ga podržali u nameri da se bavi košarkom.

“Smatrali su da će mi košarka oduzeti vreme od edukacije. Ali, imao sam priliku da idem u jednu od najboljih škola u Atini, gde sam stekao znanje i dobru šansu da se paralelno bavim košarkom i učenjem, a onda i odem na veliki univerzitet. Verujem da su mi obe stvari pomogle u košarkaškoj karijeri, ali mi trenerski posao nije jedina stvar u životu“.

Govorio je trener Himkija i o svojim igračkim kvalitetima, koji su mu takođe pomogli da izgradi svoj trenerski imidž.

“Bio sam dobro tehnički potkovan za svoju visinu. Imao sam dobre atletske sposobnosti, a sa 13 godina sam već uspeo i da zakucam. Sećam se da su moji drugari bili oduševljeni. Ali, ja sam najviše voleo da dodajem. Čak i sada dodavanja volim više od bilo čega. To najviše cenim. Ne dobro zakucavanje, već kada si pametan i podeliš dobru asistenciju. Svake godine pokušavam da izgradim tim baziran na tim karakteristikama, tim koji zna da deli loptu i uključi ceo tim u proces“.

Nažalost, njegova igračka karijera nije dugo potrajala...

“Zbog stalnih povreda i operacija počev od svoje 21. godine, morao sam da prestanem da se bavim košarkom do 28. Imao sam tri ili četiri ozbiljne operacije. Bila je to moja prva sahrana, razorilo me je. Bio sam depresivan zbog svega toga. Ali, iz dana u dan shvatao sam da nisam mogao više da igram na istom nivou kao ranije zbog bolova, operacija, terapija... Trenerski posao je došao kasnije, a to mi je dalo šansu da nastavim sa košarkom i budem deo igre na neki način“.
Svaki početak je težak, ali je Barcokas s trenerskim poslom počeo da se bavi vrlo rano...

“Od 20. godine počeo sam da treniram decu, igrali su mini-basket, dok sam ja još bio igrač. Sa 28 godina postao sam trener najmanjeg tima u Atini, gde sam radio nekoliko godina. Uvek sam posao shvatao ozbiljno, iako nivo košarke čak i nije bio tako visok. Ako me pitate zašto sam bio tako ozbiljan, odgovor je – zato što je košarka moja strast. Volim košarku, čak i sada odigram po tri-četiri partije dnevno“.

Barcokas kaže da se i dalje čuje i viđa sa decom, danas ljudima, koju je još u ranim danima svoje trenerske pečalbe trenirao. Postali su prijatelji za ceo život, a neki čak žive u njegovom starom kraju. Život piše romane...

Izvor: mozzartsport

Foto: Star Sport