Прича: Сами себе побиједили...!
Можда звучи сурово, али заиста јесте тако - састави које селектор и његови помоћници склапају кроз ове квалификације, изузев септембарских утакмица, представљају само обрис селекције са европским, светским и олимпијским сребром пришивеним крај државног грба.
Кошарка 01.12.2018 | 22:45
Пре него што припреме за утакмицу са Грчком уопште и крену, потребно је погледати истини у очи и признати да Израел није победио, већ да су Орлови "надиграли" сами себе. Што у садашњим околностима никако не умањује значај свега што су израелски кошаркаши урадили, већ указује на то шта изабраници Александра Ђорђевића нису. Србија је опет пала на испиту тимске зрелости и поднела жртву састављања тима уз, народски речено, помоћ штапа и канапа, где су услови рада ограничени на свега два до три дана. У преводу - четири до пет заједничких тренинга. Не треба, ипак, заборавити да су и остале кошаркашке силе доведене у исту ситуацију.
Селектор Ђорђевић је после Израела био љут на своје играче јер нису схватили значај сваког поена, а већ у следећој реченици указао на недостатак креације и искуства као разлоге пораза. Када у једној утакмици себи дозволите 22 изгубљене лопте, проблематика је много дубља. Србији се, нажалост, из утакмице у утакмицу понављају исте грешке у обе фазе. Од тога да не постоји јасна идеја да ли се пик'н'рол брани искакањем, преузимањем или разбијањем блока, што је, примера ради, Гају Пнинију и Тамиру Блату омогућило да убаце неколико важних тројки практично без већег притиска, или Џејку Коену да се ушета у рекет, до тога како одговорити на високе изласке противничких играча у одбрани и удвајања на високом посту. Тако је Мирослав Радуљица био натеран на чак девет изгубљених лопти услед лошег додавања или одузетог поседа. Са сличним проблемима Србија се суочила и на гостовању Аустрији у првом кругу (18 изгубљених лопти), али и делом против Немачке у оба сусрета. У петак је Србија поново остала без праве идеје, а чинило се као да није била ни спремна да се обликује сходно условима.
Стефан Пено се против Израела нашао под великим притиском и практично је био једини класични плејмејкер на терену. Његов таленат није споран, мада и даље није спреман да буде играч са тако великом и значајном улогом. Поготово не у утакмицама које су пресудне за пласман на Мундобаскет. Илија Ђоковић је одиграо нешто више од два минута и селектор је проценио да не може да добије већи простор, док је Алекса Аврамовић морао да помогне, иако му то није главна ставка у опису радног места. Зато је велика ствар за Србију што ће се Стефан Јовић и Василије Мицић прикључити тиму за утакмицу са Грчком. Јовић има вишегодишње искуство рада под командом Александра Ђорђевића и на прошлогодишњем Евробаскету предводио је Орлове до сребра. Иза себе има утакмице највишег степена, репрезентативних и клупских, а као један од најбољих дефанзиваца на својој позицији у Европи ужива велико поверење стручног штаба. Василије Мицић је после интензивног рада са Шарунасом Јасикевичијусом у Жалгирису, те доброг искуства с националним тимом у Истанбулу ове сезоне подигао лествицу и важи за једног од главних играча Ефеса, клуба који бележи најбољи старт у Евролиги.
Можда звучи сурово, али заиста јесте тако - састави које селектор и његови помоћници склапају кроз ове квалификације - изузев септембарских утакмица - представљају само обрис селекције са европским, светским и олимпијским сребром пришивеним крај државног грба. Јер, уколико погледамо листу оних са којима је Ђорђевић изнео највећи део ове горке предигре за Мундобаскет, не играју творци највећих успеха у последњих деценију и по. Будимо јасни, кривица није на играчима, нити на стручном штабу, иако сами имају одговорност за онај тактички део игре Србије у претходних девет утакмица. Проблем лежи у систему чији је водећи мото: "Хајде да вратимо кошарку кући".
Делује саркастично, зар не?
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар