Мурал је одраз умјетничке душе

„Осамљеност лика на портрету је толика да сликар понекад осети потребу да уз личност наслика и неки предмет који је у вези с њом, неки симбол који је тумачи и објашњава", написао је Иво Андрић у причи „Разговор са Гојом“.

Република Српска 30.11.2018 | 16:13 Овом мисли руководио се и вишеградски академски сликар Јеленко Јањић пресликавајући из своје визије на сиви и хладни бетон лик писца и „његовог“ моста на Дрини у Вишеграду.

Јањић, док завршава највећи мурал у свом граду примјећује да није задатак сликара да прича и објашњава о свом дјелу већ да општини, на посебан начин, гледаоца љепотом, лаганом поуком и пуким подударањем са његовим размишљањем о умјетности и животу уопште.

Овај умјетник тврди да све у стварању дјела почиње од, минијатуре, скице, створене прво у машти, па онда на парчету папира у атељеу, који се, дио по дио, као у слагању мозаика, преноси кистом на бетонску подлогу, оживљавајући на њој, постепено, оно што добија стварни лик и смисао.

И кад се стваралац изгуби у детаљу, као у бескрајној пустињи без иједног дрвета, у коме бљеште само увеличане боје и сивило незавршене позадине, он мора да из можданих вијуга извлачи савршену и готову слику мурала, оног давно замишљеног и одсањаног у зимским дугим ноћима.

Слика тада добија снагу, опипљивост дијелова на њој, очитавање унутрашњег вулкана душе лика, продорну дубину, ширину погледа и импресивност која никога не оставља равнодушним.

Тако ће уз мурал у вишеградском насељу Гарча, са Ивом Андрићем и његовом ћупријом на Дрини, расти нове генерације сјећајући се разбарушеног умјетника, озбиљног лица писца и виличанствености моста „коме равна нема“, али само оног тренутка кад су искрсли заједно на зиду као изненадни знак крај пута.

(БН)