Ричард Џеферсон у пензији! Сјећате се Крстића?!

И не само Крстића…! Недостајаће ми да закуцавам преко људи…!

Кошарка 24.11.2018 | 09:30 Није отишао у историју упамћен као великан игре под обручима, али они који су остајали НБА лигу памтићеРичарда Џеферсона по спектакуларним закуцавањима током 17-годишње каријере. И управо тај осећај биће оно што ће највише недостајати 38-годишњем момку из Лос Анђелеса.

“Био сам атлета. Прототип ниског киррила. Могао сам да трчим, да скочим, да браним, штагод… Али оно што сам највише волео је да закуцавам преко људи”, почео је Џеферсон у опроштајном писму на сајту ЕСПН-а.

Из даљих редова виси се заиста колико је уживао.

“Алонзо Морнинг. Крис Бош. Ненад Крстић. Шелден Вилијамс. Кевин Вилис. Марк Мадсен. Јонас Валанчијунас. Тражио сам их. Чим бих видео новог дугалију у лиги залетао сам се на њих. Могао бих да имам отворен шут за три поена, онда бих успорио, навукао чувара на себе само да бих могао да стигнем до овог великог. Мајкл Кид-Џилкрајс. Еди Таварес. Клеј Томпсон. Колико је само било забавно. Био сам благословен што су ме повреде заобишле, па сам могао да закуцавам и пред крај каријере. Кад сам закуцао шреко МКЏ-а, а стрпао сам га у мртвачку врећу, било ми је 34 године”, са дечачком радошћу се присећа Џеферсон.



И сада понекад прелети Јутјуб у потрази за својим закуцавањима. Али…

“Сада не гледам сама закуцавања. Тражим реакције људи. Да видим шта је њихова клупа урадила. Како је тренер реаговао. Или навијачи. Кад твоји саиграчи скоче са клупу и кажу: ‘Боже мој’… То говори навијач у њима. То је сирова емоција”, додаје освајач шампионског прстена из 2016. са Кливлендом.

Мада ћемо га ми мало спарији понајвише памтити по играма у Њу Џерсију, иако по сопственом признању није ни хтео да иде у Нетсе, али га је Хјустон после драфта 2001. баш тамо трејдовао. А биле су ту и оне три сезоне у Сан Антонију где је упознао Грега Поповића.

“Најбољи тренер! Жао ми је само што то нису биле моје најбоље године. Цео клуб, они су били светлосним годинама испред свих пре него што је израз светлосне године ушао у употребу”.

Да се вратимо на Поповића…

“Попа је баш било брига ако су просечно постизао 20 поена по утакмица. Ако су ишао испод блока кад није требало звао би тајм-аут, псовао би те и вероватно би летео из игре. Поп је владао челичном песницом, као што и треба. Толико би те ј..о у мозак за неке ствари које жели да урадиш да би на крају заборавио и да шутнеш… Пре тога, чак и у добрим тимовима, увек сам себи говорио да сам један од најбољих, нећеш ти мене да вадиш из игре кад ја дајем 23 поена по мечу… Поп ми је отворио очи. И нисам играо добро, био сам у шоку. Али сам научио да ако ствари не иду онако како си се надао не можеш да се понашаш као с…ња, јер ћеш само погоршати ситуацију. У Сан Антонију сам научио да бринем о телу, како да пратим игру, а не да стално тражим лопту у руке. Не могу да кажем довољно лепих речи за Поповића и Спарсе. Због њих сам касније био тако добар”, искрен је Џеферсон.

Па да се присетимо...



Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс