Прича: Сцхаденфреуде - кармичке камате Марка Ројса...

Живи смо људи, ако смо и грешни: уживање у Бајерновој несрећи, у Бајерновом коначном краху било би ем природно, ем отворено, ем колективно. . .

Фудбал 12.11.2018 | 23:00 Кажу да је то једна од оних речи које су непреводиве на друге језике – а немачки, Богу хвала, има тих дугачких закукуљених израза колико иштете – мада би се, за разлику од шпанског “дуенде”, руске “тоске” и чешке “литости”, ово дало описати и не бисте били далеко од изворног значења.

Сцхаденфреуде је, у најкраћем, злурадост, то ваљда и дословно значи та кованица, мада на српском делује ипак превише поједностављено.

Шаденфројде је осећај задовољства који вас преплави када видите туђу несрећу. Психолози извор ове емоције објашњавају и помоћу једног вица. Као, два кампера у шуми наиђу на гризлија, и чим га угледају, један крене одмах да обува патике уместо планинарских ципела.

“Шта ти то значи, не можеш да будеш бржи од гризлија”, прекори га други. “Наравно да не могу. Али довољно је да будем бржи од тебе!”

Морално гледано злурадост је срамотна, наравно, мада истраживачи људских душа знају да је то не чини ништа мање привлачном. И што та туђа несрећа делује више заслужено, то је већа вероватноћа да ће људи отворено показивати злурадост, односно да је се неће ни стидети. На пример, ако је неко починио какав злочин или се генерално понео лицемерно, уживање у његовом посртању је ем природно, ем врло често колективно.

Управо у шаденфројдеу, нека им буде опроштено, дуго су чекали, пуних шест година, ужива макар половина Немачке ових дана. Посртање Бајерна и до протеклог викенда било је занимљиво за гледање, али знали су сви они којима је пуна кригла минхенске доминације, да ће посебно значајан бити пораз од Дортмунда; и пораз од Дортмунда се десио, чист, прелеп и заслужен.

Јирген Клоп одавно је назвао Бајерн “злоћом из филмова о Џејмсу Бонду”.

Још уочи оног финала Лиге шампиона на Вемблију тиме је покушао да и светску јавност окрене да дува у једра његовој веселој жуто-црној банди; од тада је прошло пола деценије, а Бајерн је постао – опет, оградићемо се: у очима оних који их не воле, који у њима виде не тек пуко зло, већ и разлог за посртање немачког фудбала, и клупског и репрезентативног – још гори, ако је то икако могуће.

Минхенски великан већ неколико месеци заредом гостује на страницама најугледнијег европског политичког недељника, Шпигла, чији су новинари преко “Фоотбалл Леакс” разоткрили разне махинације договорене по кулоарима Алијанц Арене; на све то су се надовезали лоши резултати, неснађеност Ника Ковача на клупи упркос томе што му Брацо држи главу изнад воде, па је Ули Хенес постао иритантнији него што пословично уме да буде.

Да и не говоримо о његовим ничим неизазваним нападима на Месута Озила или оној бизарној одбрани баварских играча у репрезентацији; изгледа да је још понешто покупио док је био у притвору, али бонтон је остао негде са наногицом...

Бајерн је увек имао потенцијал да буде клуб који Немци обожавају да мрзе – сетимо се оног поспрдног шпицнамеа “ФЦ Холивуд” с краја прошлог века – и врло често дешавања у највећем граду Баварске превазиђу атмосферу с последњих дана Октоберфеста; али ово, упркос томе што смо савладали једну нову дугачку немачку реч, ово уопште није текст о Бајерну.

Јер мржња, чак и ако је оправдана – а нека буде да је сада оправдана – хоће да те заслепи. Уме да те зезне, па да не видиш нешто што је стварно добро. Да ти испод радара промакне неко ко ко више заслужује аплаузе него што неко други (па звао се он и Ули Хенес!) заслужује звиждуке.

Не треба, зато, ико да се уљуљка у шаденфројде, не треба се само церекати Бајерну ни чекати да се исплете свилен гајтан за Ника Ковача. Материјал је одавно купљен, иако је његова највећа кривица очигледно што је превише Немац за размажене примадоне којима је дозвољено да буду веће од клуба.

Нека их тамо, кад ови дани – и тако ће бити, захваљујући још једном замагљеном репрезентативном прозору (ово је последњи, мирни смо после до наредне године!) – треба да буду посвећени неком ко заслужује да му се враћају само добре мисли, јер је довољно пропатио и довољно се намучио, да је све што му се догађа ове сезоне као прикупљање добре карме која је, силом прилика и повреда, била орочена у банци са великим натписом “Дортмунд”.

Марко Ројс, наравно, капитен Борусије из Дортмунда, који је и у суботњем мечу с Бајерном бриљирао, као да је опет онај дечак, у једној другог Борусији али са крајњим циљем увек истоветним, да се врати дома, да изазове хук на Вестфалену.

Тај звук ће упознати још као клинац, само са друге стране, оне која гледа доле на зелено, где пируете прави Томаш Росицки, док га један плавушан нетремице посматра.

Било је оних који су летос били забринути како ће нови тренер Дортмунда Лусијен Фавр реаговати када им се путеви поново укрсте; Ројс ће управо код Швајцарца добити прилику, биће прекомандован са десног крила у средину и лансиран као једно од најузбудљивијих имена онога што ће неколико година бити доминантно и изгледати као да је спремно за макар још толико доминације – ганз неуе деутсцхе Фуссбалл.

Три сезоне провео је Ројс у Менхенгладбаху (пре тога је, какав клише, из матичног клуба отеран као недовољно физички развијен, премршав за професионално бављење спортом), у оној последњој биће вероватно најбољи играч Бундеслиге, догураће свој тим до Лиге шампиона и у исто време са слаткокиселим емоцијама гледати како његов други, пардон први тим, осваја титулу, пре него што га Вестфален позове натраг; а онда дилеме више није било, морао је то ваљда и Фавр да схвати.

Да се вратимо, тек узгред, оној злурадости; велика је разлика, иако данас поново носе исти дрес, између Марка Ројса и Марија Гецеа, па би мање моралном типу било сасвим дозвољено да се церека што Геце, побегуља која је ипак, попут сваког блудног сина, дочекана поново у родитељски дом, у последње време не изгледа као да ће поново играти фудбал на врхунском, на најврхунскијем нивоу, а Ројснадомак четврте деценије делује суверено и самоуверено.

Марко се, ипак, не би сложио са тиме, не само из љубави према Дортмунду: боли га, вероватно и данас, што је пропустио Светско првенство 2014, где ће баш његов млађи другар Марио донети светску круну “Елфу”; пропустиће, због повреда и повреда, и јуриш на европску круну...

Тужно је, заправо, што играч таквог знања, талента и срца у колони “трофеји” има само један куп са Борусијом, и то оно изгубљено финале на Вемблију, Клоп би рекао: од Ернста Ставра Блофелда...

Хоће ли у 2019. најзад бити другачије? Лишен повреда, али и са слободом да на терену игра шта жели – нешто између лажне деветке и лажне десетке, односно нешто између праве десетке и праве деветке, све са својим бројем 11 на дресу – Марко Ројс, готово застрашујуће самопоуздан, од самог почетка ове страсне сезоне најбољи је играч најразигранијег немачког клуба, који редовно сервира ватромет голова и редом полива све своје противнике.

Пивом, наравно, као Хенеса и Руменигеа у суботу...

Некада би после неколико пропуштених прилика Ројс сагнуо главу и ћутке дозволио да се игра без њега; оптуживали су га да је флегматичан, да је сувише слабог карактера да игра велике утакмице.

Сада, као лидер на терену, неуморни носилац капитенске споменице и Фавров ађутант, сваки промашај користи као још један штапин, спремајући неизбежну детонацију; оно о великим утакмицама ће ваљда бити стављено ад акта после суботе...

Вајгл, те још млађи Ларсен и Џејдон Санчо у њему могу да нађу и инспирацију и ментора; утолико је Ројсова улога у овом Дортмунду драгоценија. О томе је недавно говорио баш млади Енглез.

“Када Марко нешто говори, сви слушамо...”

И биће то још важније сада када је Борусија поново постала ловина, на коју издалека режи рањена, мада и даље премоћна звер.

Седам пуних година навршиће се на пролеће откад Дортмунд – или било ко други, је ли – није додирнуо “салатару”; не би се “Жутом зиду” могло десити ништа лепше него да се о његове хриди олупају сви редом, а онај баварски диктатор најкрвавије, па да њихов ортак, брат и омиљени син, освоји прву титулу у каријери.

А ако се то деси, нека и нама, као и добром делу Немачке, буде опроштено што ћемо прибећи тој једва преводивој немачкој речи Сцхаденфреуде, мада нећемо заборавити да славимо Марка Ројса и ЛусијенаФавра.

Живи смо људи, ако смо и грешни: уживање у Бајерновој несрећи, у Бајерновом коначном краху било би ем природно, ем отворено, ем колективно...

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс