"Болест коју сам потцијенио"
Да смо разговарали у некој спортској дворани, трибинама или у просторијама неког клуба, ово би, вероватно, био другачији разговор, али болест је - надамо се привремено - избацила Душка Вујошевића из строја.
Србија 12.11.2018 | 08:04
Генерал, како су га звали навијачи Кошаркашког клуба Партизан са којим је исписао једну од најблиставијих страница клупске историје, сада бије једну другу битку. Да поврати нарушено здравље и врати се тамо где се најбоље осећа и где му је место - поред аут-линије кошаркашких терена.
Зато и оно питање како сте, које се при сусрету готово протоколарно поставља, овде има ону суштинску тежину које собом носи. Питамо га то, док у његовом дому чекамо на пренос још једне утакмице Партизана у "Пиониру".
У дому чији амбијент одређују врхунске слике великих мајстора кичице које нису купљене само зато "што се имало пара" и завидна библиотека са књигама које нису ту да би попуниле регале.
"Доста добро се осећам а и кардиолози су дали сагласност да се може урадити трансплантација бубрега. Средио сам проблеме са срцем и крвним судовима и сад чекам на ту операцију и надам се да ће успети. Владан Вукчевић и његов тим са Клиничког центра који се баве катетеризацијом и стентовима врхунски је одрадила посао".
Је ли вас страх?
"Није сад али ће ме вероватно бити страх. Дијализе су напорне, трају четири и по сата, а радим их две године.Тешко је то и мучно, али тренутно немам другог избора".
Ако није генетика, где сте толико потрошили себе?
"Знам где. У овај посао сам ушао и млад и незрео и горео као кад се свећа запали са два краја. Радио сам са једном огромном енергијом и страшћу, интензивно и без калкулација. Ја иначе волим људе који су потпуно посвећени свом послу, било шта да раде. Не волим кад је неко половичан у било чему. Тога сам се држао и с те стране ми није ни жао, али цена је била велика. Веома рано сам добио шећер и потценио ту болест. Он не боли и подмукло ме је растакао. Страдали су капилари, вене и на крају бубрези. Касно сам почео с инсулином, а он је једина ствар која спречава такве последице".
Има ли у болести ишта још осим бола и патње које са собом носи, може ли се из тога извући ишта добро, неки наук, мада не сумњам да бисте прескочили тај "универзитет"?
"Прескочио бих га сигурно, али сад кад ме је живот на њега уписао, гледам да из тога изађем мудрији. И јачи, на неки начин. Знам, док сам ово последње радио са репрезентацијом Босне, иако то није било оног интензитета како сам знао, опет ми је било лакше. Најтежи посао је кад не радиш и то ми најтеже пада. С друге стране, да би радио, треба да будеш жив и здрав, а да би се, колико-толико повратило здравље, морам да направим апстиненцију од кошарке".
И како то изгледа? Чиме прекраћујете ту огромну рупу слободног времена. Знам да волите уметност, да су око вас слике и књиге, могу ли оне бити довољан и спасоносан "бајпас"?
"Увек сам имао та нека бочна интересовања. Волео сам да читам и скупљао сам књиге, био библиофил и још увек сам. Онда је почело да ме интересује сликарство. Био сам у пуној животној и радној форми кад ме је један пријатељ одвео на изложбу Воје Станића у Галерију Српске академије наука.
Тако ме је то "ударило", тако интензивно сам доживео тај Медитеран са његових слика, да сам страшно пожелео да једног дана имам пара да купим само једну његову слику. После, кад човек постане колекционар, психолози кажу да ти људи тим колекционарством компензују нешто. Могуће, вероватно има оних који то раде али не може да се гледа само са те стране.
Неко има краћу ногу, па испада да је све што уради и како поступа условљено том чињеницом. Није. Просто, то су вредне и лепе ствари и ако их цените и конзумирате кроз тај ваш доживљај и осећања која производе, а не куповином, онда оне чине живот лепшим, лакшим и многе муке подношљивијим".
Имате ли неку слику коју не разумете и нисте је тако доживели?
"У мојој колекцији немам. Никад нисам хтео да узмем нешто што ме није дотакло. Ја нисам много образован с те стране. Прошао сам много музеја, много тога видео и о сликарству прочитао, али не мислим да сам компетентан - мене те ствари или ударе или не ударе у стомак. Кад на слици осетим атмосферу, онако из даљине, знам да је то то. После тумачим".
Какву сте стратегију развили у овој врсти, овај пут животне борбе?
"Нема ту стратегије. Воја Станић је био веома везан за своју жену која је била доста млађа од њега и сви су се питали шта ће он кад она умре, а он ми је једном, у неком интимном дружењу и ван сваког контекста рекао: "Решио сам да живим до краја свог живота!" Тако да сам и ја усвојио то његово гесло.
Још имам обавеза према фамилији, према сину, према драгим људима и још увек волим живот, да бих се предао. Волим и неке конкретне ствари, не само ове апстрактне, које ме за живот везују и оне ми дају снаге да се борим и будем ту".
Кад сте постали селектор босанске кошаркашке репрезентације, рекли сте да вам је кошарка помогла да живите и преживите. Колико вам је одмогла и колико се тог стреса са терена може измерити тим инсулинским јединицама које морате да узимате?
"Кад су у питању моје болести, кошарка је и отров и противотров. Мислим, пре свега, на начин на који сам је конзимирао и на крају, практично, овердозирао. С овом памећу бих вероватно водио више рачуна, али тешко да бих калкулисао с емоцијама. То не бих ни хтео ни умео. Све што се ради без емоција и без пуне посвећености остаје неслано. Бљутаво".
Како вам изгледају ове битке ван терена. Ваше гесло је било "господски је борити се, чак и у биткама које делују изгубљено"?
"Да, господски је борити се за унапред изгубљеном ствари. Кад је у питању ова моја болест и битка, надам се да није унапред изгубљена".
Кад поменусте наду, падоше ми на ум стихови Матије Бећковића "Све је дигнуто у ваздух, само се још несрећни песници курвински баве надом". И према нади сте били резервисани и претпостављали сте јој борбу. Има ли, ипак, наде?
"Мора човек да буде позитиван и да верује да то што ради може да се уради. Та аутосугестија је значајна. Увек се сетим једне књиге, нисам је прочитао, али наслов јој је фантастичан и гласи "Научени оптимизам". Кад већ поменусте Матију, морам рећи да веома волим и Арсена (Дедића) који каже "Тко много даје, мало прима". Све му је тачно, песник је велики".
Разговарамо дан пре представљања монографије Петра Омчикуса - чија слика "Навијачи" са насловне стране ове књиге виси у вашој спаваћој соби, а има их још - на којој ћете и ви говорити као колекционар, али и пријатељ великог уметника. Шта ћете рећи, какав је човек тај маестро Омчикус?
"Прво, мислим да је он генијалан сликар, сликар по рођењу. Не претендујем да је то што кажем релевантно за друге, али то је моје мишљење и дубоко убеђење. За мене је геније и човек који је увек духовно претпостављао материјалном, уживајући у животу, не мислећи на зараду и на продају слика. Није био човек који је имао галеристу нити је пристао да се дисциплинује и стави у функцију, мада понуда није фалило.
Он се определио за слободу и тако је проживео цео живот са својом супругом Косаром Бокшан, такође сликарком. Нисам био у њиховом париском атељеу иако ме је пуно пута звао да дођем, али виђали смо се. Последњи пут сам га видео пре око два месеца кад смо се договарали о монографији.
Нажалост, накупило се година - деведесет друга му је и тешко је покретан. Он је мудар и начитан човек способан да само једном реченицом ствар дефинише, прецизно и аутентично, скоро барокно. Једном је тако, за некога који је у друштву давио логорејом, рекао: прича као да има шећер. Он је испуњен човек који се читавог живота бавио оним што воли на најаунтентичнији начин. И о томе ће тек бити речи".
Осим Омчикуса и Воје Станића, ко би био ваш трећи сликар?
"Иван Табаковић, али нажалост он није жив и нисам га упознао".
Да дотакнемо и књижевност, књиге су други уметнички станар у вашем дому. Читате много, шта се из књига могло извући?
"Мени је вид оштећен и све теже могу да читам и на крају ћу морати неког да плаћам да ми чита. Али књиге и даље купујем, био сам и на овом сајму и донео доста. Купио сам, између осталог, књигу о Титу Иве и Славка Голдштајна, збирку Никите Станескуа, великог румунског песника, Божо Копривица је издао одличну књигу "Сан улице"..
Шта је остало у вама од тих силних књига, нешто што бисте могли свакодневно применити?
"Свакодневно можете да примените оно свеукупно што сте прочитали. Сви смо оно што смо чули, видели, прочитали и то остаје. А нека спасоносна књига не постоји"!
Не бих о политици, али она упорно хоће о нама и по нама. Опет се затеже у односима између Србије и Црне Горе? Како ово доживљавате, да ли вас се дотиче?
"Дотиче, али то још увек не доживљавам нешто страшно озбиљно. Све мислим да је то привремено лудило или нека врста манипулације за унутрашњу употребу. Сећам се, на пример, кад је оно Црна Гора признала Косово па је била нека емисија у којој су се јављали гледаоци.
Један од њих је рекао: "Ето, ми Срби још нисмо ратовали само са Црногорцима и Марсовцима. Хајде да остану само Марсовци." Не могу да схватим. Кад је већ то разграничење прошло без крви, мислио сам да ће ту бити крај омразама и да је основна опасност прошла.
Браћа су се поделила, свак је на своме, па ће сада један другом да помажу више. Не могу да схватим ово о чему се ради нити умем да то дефинишем, осим као будалаштину и с једне и с друге стране".
А ово овде са овим?
"То сам сто пута рекао, само ћу се понављати".
Је ли се ишта променило и у оном што (нам) се догађа и у ономе што о томе мислите?
"Знате шта. Један сам од првих који је рекао шта мисли о овој власти, зато што сам кроз кошарку у клубу у ком сам био тренер видео њену бахатост, субјективност и деспотију. Осим што ми је то лично сметало на послу којим сам се бавио, једног момента сам постао свестан да то није само ту где сам ја, него је, по систему спојених судова, свуда.
Рекао сам шта сам мислио и то је довело до тога да је председник клуба Даниловић на Скупштини саопштио како му је пренета порука власти да док сам ја тренер клуб више неће добити ниједан динар. И тог тренутка сам као најуспешнији кошаркашки тренер у земљи остао без могућности да радим и произведен сам у непријатеља клуба, који због мене испашта.
Тотална перверзија и инверзија. Мислим да и до данашњих дана трају те игре - како хоће да се помогне, само ако ја нисам ту. Иначе, све је то прошло без икакве солидарности мојих колега. Стари Грци су говорили да грнчар не воли грнчара, што говори о љубомори у оквиру истог еснафа, али ако нема те неке струковне солидарности - а код нас је, нажалост, нема - ником неће бити добро. Редак пример је ово што се догађа у Народном позоришту, где су се глумци ујединили и побунили против управника".
Има још једна ствар. Код једног дела интелектуалаца постоји тежња да се спорт прикаже и представи као делатност која није мисаона, ставља се један негативни предзнак испред спорта, па се тако и та моја побуна тумачила као побуна у спорту, и то за један клуб. Има ли ту и онога што бисмо назвали и кукавичлуком интелектуалаца, који тако нешто не би смели себи да дозволе?
"Наравно. Људи су јако склони да подвију реп".
Без обзира шта сте пре урадили пре или што ћете, боже здравља, тек урадити, увек ће вас поистовећивати са Партизаном. Сад кад сте ван тога и након свега мучног што се десило, какво је ваше мишљење и став?
"Амбивалентан. Наравно, најлепши могући кад су у питању навијачи, али не ови "професионални" и у функцији. Могу да прихватим ону жену на телевизији која каже да воли Вучића. Када то неко ради без интереса, већ што тако искрено осећа или због својих интелектуалних капацитета, ја то поштујем, али кад се то ради из интереса - то не могу.
И мислим да треба повући границу и у комуникацији од оних који су се показали као такви. Наравно, за тим навијам и мислим да ова постава, уз одређене корекције, може доста да постигне. Драго ми је што је дошао и Тринкијери који је одличан стручњак. Знам га, његова мајка је Дубровчанка и он говори српскохрватски језик.
Ценим га и као тренера, али дубоко ценим и овај његов поступак јер он као тренер има већи рејтинг него што у овом моменту има Партизан као клуб. Велики је гест што је дошао овде, то је за поштовање и има сву моју подршку. Веома је лепо од њега кад говори о томе да је Партизан клуб велике традиције, а традиција је лепота која се брани и ја сам свестан да ће он бити у стању да је одбрани".
Посећује ли вас ико из Партизана, виђате ли се и са ким?
"Код мене је та ситуација компликована. Партизан је мени био много више од посла, био ми је друга кућа и начин живота и радећи тамо све те године и са мојим темпераментом створио сам много непријатеља, управо бранећи Партизан. Онда сам произведен у непријатеља Партизана коме иде лоше зато што сам ја тренер. А ја сам почео да се буним и реагујем што паре нису долазиле, други су ћутали.
Просто, нисам могао да идем на тренинг са играчима који тамо кидају укрштене лигаменте и остављају литре зноја а нису плаћени нити ико има намеру да им објасни зашто нису плаћени. Новац који је стизао од јавних предузећа ишао је на крпљење пореза и камата на порески дуг, а врло мало је новца остајало за играче.
Дешавало се да од дванаест годишњих плата приме две и ја нисам могао њима нешто да причам и објашњавам, а да у јавности ћутим. Почео сам да причам, реакције су биле такве какве су биле и пошто сам човек који се не повлачи, знао сам која ће бити цена. Не знам која би цена била да сам се понашао другачије, мислим да би била већа".
Извор: Блиц
Коментари / 0
Оставите коментар