"Bolest koju sam potcijenio"

Da smo razgovarali u nekoj sportskoj dvorani, tribinama ili u prostorijama nekog kluba, ovo bi, verovatno, bio drugačiji razgovor, ali bolest je - nadamo se privremeno - izbacila Duška Vujoševića iz stroja.

Srbija 12.11.2018 | 08:04 Kako u svakom zlu ima i nekog dobra, upravo u ovoj situaciji na videlo su iskočili kvalitet i veličina ovog čoveka izvan onog trenerskog umeća koje ga je svrstalo u plejadu naših najvećih košarkaških stručnjaka.

General, kako su ga zvali navijači Košarkaškog kluba Partizan sa kojim je ispisao jednu od najblistavijih stranica klupske istorije, sada bije jednu drugu bitku. Da povrati narušeno zdravlje i vrati se tamo gde se najbolje oseća i gde mu je mesto - pored aut-linije košarkaških terena.

Zato i ono pitanje kako ste, koje se pri susretu gotovo protokolarno postavlja, ovde ima onu suštinsku težinu koje sobom nosi. Pitamo ga to, dok u njegovom domu čekamo na prenos još jedne utakmice Partizana u "Pioniru".

U domu čiji ambijent određuju vrhunske slike velikih majstora kičice koje nisu kupljene samo zato "što se imalo para" i zavidna biblioteka sa knjigama koje nisu tu da bi popunile regale.

"Dosta dobro se osećam a i kardiolozi su dali saglasnost da se može uraditi transplantacija bubrega. Sredio sam probleme sa srcem i krvnim sudovima i sad čekam na tu operaciju i nadam se da će uspeti. Vladan Vukčević i njegov tim sa Kliničkog centra koji se bave kateterizacijom i stentovima vrhunski je odradila posao".

Je li vas strah?

"Nije sad ali će me verovatno biti strah. Dijalize su naporne, traju četiri i po sata, a radim ih dve godine.Teško je to i mučno, ali trenutno nemam drugog izbora".

Ako nije genetika, gde ste toliko potrošili sebe?

"Znam gde. U ovaj posao sam ušao i mlad i nezreo i goreo kao kad se sveća zapali sa dva kraja. Radio sam sa jednom ogromnom energijom i strašću, intenzivno i bez kalkulacija. Ja inače volim ljude koji su potpuno posvećeni svom poslu, bilo šta da rade. Ne volim kad je neko polovičan u bilo čemu. Toga sam se držao i s te strane mi nije ni žao, ali cena je bila velika. Veoma rano sam dobio šećer i potcenio tu bolest. On ne boli i podmuklo me je rastakao. Stradali su kapilari, vene i na kraju bubrezi. Kasno sam počeo s insulinom, a on je jedina stvar koja sprečava takve posledice".

Ima li u bolesti išta još osim bola i patnje koje sa sobom nosi, može li se iz toga izvući išta dobro, neki nauk, mada ne sumnjam da biste preskočili taj "univerzitet"?

"Preskočio bih ga sigurno, ali sad kad me je život na njega upisao, gledam da iz toga izađem mudriji. I jači, na neki način. Znam, dok sam ovo poslednje radio sa reprezentacijom Bosne, iako to nije bilo onog intenziteta kako sam znao, opet mi je bilo lakše. Najteži posao je kad ne radiš i to mi najteže pada. S druge strane, da bi radio, treba da budeš živ i zdrav, a da bi se, koliko-toliko povratilo zdravlje, moram da napravim apstinenciju od košarke".

I kako to izgleda? Čime prekraćujete tu ogromnu rupu slobodnog vremena. Znam da volite umetnost, da su oko vas slike i knjige, mogu li one biti dovoljan i spasonosan "bajpas"?


"Uvek sam imao ta neka bočna interesovanja. Voleo sam da čitam i skupljao sam knjige, bio bibliofil i još uvek sam. Onda je počelo da me interesuje slikarstvo. Bio sam u punoj životnoj i radnoj formi kad me je jedan prijatelj odveo na izložbu Voje Stanića u Galeriju Srpske akademije nauka.

Tako me je to "udarilo", tako intenzivno sam doživeo taj Mediteran sa njegovih slika, da sam strašno poželeo da jednog dana imam para da kupim samo jednu njegovu sliku. Posle, kad čovek postane kolekcionar, psiholozi kažu da ti ljudi tim kolekcionarstvom kompenzuju nešto. Moguće, verovatno ima onih koji to rade ali ne može da se gleda samo sa te strane.

Neko ima kraću nogu, pa ispada da je sve što uradi i kako postupa uslovljeno tom činjenicom. Nije. Prosto, to su vredne i lepe stvari i ako ih cenite i konzumirate kroz taj vaš doživljaj i osećanja koja proizvode, a ne kupovinom, onda one čine život lepšim, lakšim i mnoge muke podnošljivijim".



Imate li neku sliku koju ne razumete i niste je tako doživeli?

"U mojoj kolekciji nemam. Nikad nisam hteo da uzmem nešto što me nije dotaklo. Ja nisam mnogo obrazovan s te strane. Prošao sam mnogo muzeja, mnogo toga video i o slikarstvu pročitao, ali ne mislim da sam kompetentan - mene te stvari ili udare ili ne udare u stomak. Kad na slici osetim atmosferu, onako iz daljine, znam da je to to. Posle tumačim".

Kakvu ste strategiju razvili u ovoj vrsti, ovaj put životne borbe?

"Nema tu strategije. Voja Stanić je bio veoma vezan za svoju ženu koja je bila dosta mlađa od njega i svi su se pitali šta će on kad ona umre, a on mi je jednom, u nekom intimnom druženju i van svakog konteksta rekao: "Rešio sam da živim do kraja svog života!" Tako da sam i ja usvojio to njegovo geslo.

Još imam obaveza prema familiji, prema sinu, prema dragim ljudima i još uvek volim život, da bih se predao. Volim i neke konkretne stvari, ne samo ove apstraktne, koje me za život vezuju i one mi daju snage da se borim i budem tu".

Kad ste postali selektor bosanske košarkaške reprezentacije, rekli ste da vam je košarka pomogla da živite i preživite. Koliko vam je odmogla i koliko se tog stresa sa terena može izmeriti tim insulinskim jedinicama koje morate da uzimate?

"Kad su u pitanju moje bolesti, košarka je i otrov i protivotrov. Mislim, pre svega, na način na koji sam je konzimirao i na kraju, praktično, overdozirao. S ovom pameću bih verovatno vodio više računa, ali teško da bih kalkulisao s emocijama. To ne bih ni hteo ni umeo. Sve što se radi bez emocija i bez pune posvećenosti ostaje neslano. Bljutavo".

Kako vam izgledaju ove bitke van terena. Vaše geslo je bilo "gospodski je boriti se, čak i u bitkama koje deluju izgubljeno"?

"Da, gospodski je boriti se za unapred izgubljenom stvari. Kad je u pitanju ova moja bolest i bitka, nadam se da nije unapred izgubljena".

Kad pomenuste nadu, padoše mi na um stihovi Matije Bećkovića "Sve je dignuto u vazduh, samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom". I prema nadi ste bili rezervisani i pretpostavljali ste joj borbu. Ima li, ipak, nade?

"Mora čovek da bude pozitivan i da veruje da to što radi može da se uradi. Ta autosugestija je značajna. Uvek se setim jedne knjige, nisam je pročitao, ali naslov joj je fantastičan i glasi "Naučeni optimizam". Kad već pomenuste Matiju, moram reći da veoma volim i Arsena (Dedića) koji kaže "Tko mnogo daje, malo prima". Sve mu je tačno, pesnik je veliki".

Razgovaramo dan pre predstavljanja monografije Petra Omčikusa - čija slika "Navijači" sa naslovne strane ove knjige visi u vašoj spavaćoj sobi, a ima ih još - na kojoj ćete i vi govoriti kao kolekcionar, ali i prijatelj velikog umetnika. Šta ćete reći, kakav je čovek taj maestro Omčikus?

"Prvo, mislim da je on genijalan slikar, slikar po rođenju. Ne pretendujem da je to što kažem relevantno za druge, ali to je moje mišljenje i duboko ubeđenje. Za mene je genije i čovek koji je uvek duhovno pretpostavljao materijalnom, uživajući u životu, ne misleći na zaradu i na prodaju slika. Nije bio čovek koji je imao galeristu niti je pristao da se disciplinuje i stavi u funkciju, mada ponuda nije falilo.

On se opredelio za slobodu i tako je proživeo ceo život sa svojom suprugom Kosarom Bokšan, takođe slikarkom. Nisam bio u njihovom pariskom ateljeu iako me je puno puta zvao da dođem, ali viđali smo se. Poslednji put sam ga video pre oko dva meseca kad smo se dogovarali o monografiji.

Nažalost, nakupilo se godina - devedeset druga mu je i teško je pokretan. On je mudar i načitan čovek sposoban da samo jednom rečenicom stvar definiše, precizno i autentično, skoro barokno. Jednom je tako, za nekoga koji je u društvu davio logorejom, rekao: priča kao da ima šećer. On je ispunjen čovek koji se čitavog života bavio onim što voli na najauntentičniji način. I o tome će tek biti reči".

Osim Omčikusa i Voje Stanića, ko bi bio vaš treći slikar?

"Ivan Tabaković, ali nažalost on nije živ i nisam ga upoznao".

Da dotaknemo i književnost, knjige su drugi umetnički stanar u vašem domu. Čitate mnogo, šta se iz knjiga moglo izvući?

"Meni je vid oštećen i sve teže mogu da čitam i na kraju ću morati nekog da plaćam da mi čita. Ali knjige i dalje kupujem, bio sam i na ovom sajmu i doneo dosta. Kupio sam, između ostalog, knjigu o Titu Ive i Slavka Goldštajna, zbirku Nikite Staneskua, velikog rumunskog pesnika, Božo Koprivica je izdao odličnu knjigu "San ulice"..

Šta je ostalo u vama od tih silnih knjiga, nešto što biste mogli svakodnevno primeniti?

"Svakodnevno možete da primenite ono sveukupno što ste pročitali. Svi smo ono što smo čuli, videli, pročitali i to ostaje. A neka spasonosna knjiga ne postoji"!

Ne bih o politici, ali ona uporno hoće o nama i po nama. Opet se zateže u odnosima između Srbije i Crne Gore? Kako ovo doživljavate, da li vas se dotiče?

"Dotiče, ali to još uvek ne doživljavam nešto strašno ozbiljno. Sve mislim da je to privremeno ludilo ili neka vrsta manipulacije za unutrašnju upotrebu. Sećam se, na primer, kad je ono Crna Gora priznala Kosovo pa je bila neka emisija u kojoj su se javljali gledaoci.

Jedan od njih je rekao: "Eto, mi Srbi još nismo ratovali samo sa Crnogorcima i Marsovcima. Hajde da ostanu samo Marsovci." Ne mogu da shvatim. Kad je već to razgraničenje prošlo bez krvi, mislio sam da će tu biti kraj omrazama i da je osnovna opasnost prošla.

Braća su se podelila, svak je na svome, pa će sada jedan drugom da pomažu više. Ne mogu da shvatim ovo o čemu se radi niti umem da to definišem, osim kao budalaštinu i s jedne i s druge strane".

A ovo ovde sa ovim?

"To sam sto puta rekao, samo ću se ponavljati".

Je li se išta promenilo i u onom što (nam) se događa i u onome što o tome mislite?

"Znate šta. Jedan sam od prvih koji je rekao šta misli o ovoj vlasti, zato što sam kroz košarku u klubu u kom sam bio trener video njenu bahatost, subjektivnost i despotiju. Osim što mi je to lično smetalo na poslu kojim sam se bavio, jednog momenta sam postao svestan da to nije samo tu gde sam ja, nego je, po sistemu spojenih sudova, svuda.

Rekao sam šta sam mislio i to je dovelo do toga da je predsednik kluba Danilović na Skupštini saopštio kako mu je preneta poruka vlasti da dok sam ja trener klub više neće dobiti nijedan dinar. I tog trenutka sam kao najuspešniji košarkaški trener u zemlji ostao bez mogućnosti da radim i proizveden sam u neprijatelja kluba, koji zbog mene ispašta.

Totalna perverzija i inverzija. Mislim da i do današnjih dana traju te igre - kako hoće da se pomogne, samo ako ja nisam tu. Inače, sve je to prošlo bez ikakve solidarnosti mojih kolega. Stari Grci su govorili da grnčar ne voli grnčara, što govori o ljubomori u okviru istog esnafa, ali ako nema te neke strukovne solidarnosti - a kod nas je, nažalost, nema - nikom neće biti dobro. Redak primer je ovo što se događa u Narodnom pozorištu, gde su se glumci ujedinili i pobunili protiv upravnika".

Ima još jedna stvar. Kod jednog dela intelektualaca postoji težnja da se sport prikaže i predstavi kao delatnost koja nije misaona, stavlja se jedan negativni predznak ispred sporta, pa se tako i ta moja pobuna tumačila kao pobuna u sportu, i to za jedan klub. Ima li tu i onoga što bismo nazvali i kukavičlukom intelektualaca, koji tako nešto ne bi smeli sebi da dozvole?

"Naravno. Ljudi su jako skloni da podviju rep".

Bez obzira šta ste pre uradili pre ili što ćete, bože zdravlja, tek uraditi, uvek će vas poistovećivati sa Partizanom. Sad kad ste van toga i nakon svega mučnog što se desilo, kakvo je vaše mišljenje i stav?

"Ambivalentan. Naravno, najlepši mogući kad su u pitanju navijači, ali ne ovi "profesionalni" i u funkciji. Mogu da prihvatim onu ženu na televiziji koja kaže da voli Vučića. Kada to neko radi bez interesa, već što tako iskreno oseća ili zbog svojih intelektualnih kapaciteta, ja to poštujem, ali kad se to radi iz interesa - to ne mogu.

I mislim da treba povući granicu i u komunikaciji od onih koji su se pokazali kao takvi. Naravno, za tim navijam i mislim da ova postava, uz određene korekcije, može dosta da postigne. Drago mi je što je došao i Trinkijeri koji je odličan stručnjak. Znam ga, njegova majka je Dubrovčanka i on govori srpskohrvatski jezik.

Cenim ga i kao trenera, ali duboko cenim i ovaj njegov postupak jer on kao trener ima veći rejting nego što u ovom momentu ima Partizan kao klub. Veliki je gest što je došao ovde, to je za poštovanje i ima svu moju podršku. Veoma je lepo od njega kad govori o tome da je Partizan klub velike tradicije, a tradicija je lepota koja se brani i ja sam svestan da će on biti u stanju da je odbrani".

Posećuje li vas iko iz Partizana, viđate li se i sa kim?

"Kod mene je ta situacija komplikovana. Partizan je meni bio mnogo više od posla, bio mi je druga kuća i način života i radeći tamo sve te godine i sa mojim temperamentom stvorio sam mnogo neprijatelja, upravo braneći Partizan. Onda sam proizveden u neprijatelja Partizana kome ide loše zato što sam ja trener. A ja sam počeo da se bunim i reagujem što pare nisu dolazile, drugi su ćutali.

Prosto, nisam mogao da idem na trening sa igračima koji tamo kidaju ukrštene ligamente i ostavljaju litre znoja a nisu plaćeni niti iko ima nameru da im objasni zašto nisu plaćeni. Novac koji je stizao od javnih preduzeća išao je na krpljenje poreza i kamata na poreski dug, a vrlo malo je novca ostajalo za igrače.

Dešavalo se da od dvanaest godišnjih plata prime dve i ja nisam mogao njima nešto da pričam i objašnjavam, a da u javnosti ćutim. Počeo sam da pričam, reakcije su bile takve kakve su bile i pošto sam čovek koji se ne povlači, znao sam koja će biti cena. Ne znam koja bi cena bila da sam se ponašao drugačije, mislim da bi bila veća".

Izvor: Blic