Балкан након одласка Ангеле?

Ангела Меркел у Бриселу доживљава се као незванични лидер Европске уније, као сидро и једро ЕУ. У земљама Западног Балкана виде је као подршку, инспирацију и као ментора. Шта ће бити након њеног повлачења?

Регион 04.11.2018 | 15:24 Откако је њемачка канцеларка Ангела Меркел објавила да се неће поново кандидовати за предсједницу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), а самим тим и да неће продужити свој мандат на челу Њемачке послије 2021, Европска унија нашла се готово у стању узбуне, у најмању руку у стању неизвјесности.

Та неизвесност прелила се и преко граница Уније – на Западни Балкан. Званичници, аналитичари, али и грађани региона, посљедњих дана бавили су се могућим посљедицама повлачења политичарке која је била "принципијелна подршка" и "дала свој лични печат" процесу проширења Европске уније на Западни Балкан.

"Канцеларка Ангела Меркел није најавила одлазак са положаја канцеларке Савезне Републике Њемачке, већ са мјеста предсједнице ЦДУ. То значи да, доклегод је она канцеларка, тешко да може да дође до неких битнијих промјена у њемачкој политици према Југоисточној Европи и према политици проширења ЕУ. Ја их не очекујем", каже за ДW директор бриселске канцеларије њемачког Института за међународна и безбједносна питања Душан Рељић.

Континуитет њемачке политике

Бриселски аналитичари који се баве питањем проширења и уопште политиком ЕУ према Западном Балкану, сложни су у оцјени да такав потез канцеларке неће у великој мјери промијенити политику Берлина према проширењу и региону. У Центру за европску политику из Брисела напомињу да може доћи до извјесне "промјене духа њемачких иницијатива када је у питању проширење", али подвлаче да се прије свега ради о политици једне државе, а не политици само њеног лидера.

Постоје дугорочни континуитети у њемачкој политици према Југоисточној Европи, који се у великој мјери остварују кроз политику проширења у Бриселу и кроз НАТО. Самим тим, таква политика је ужљебљена у међународни контекст и није подложна битним и брзим променама", објашњава Рељић за ДW.

Оно што може бити склоно промјенама – а изазвано најавом повлачења канцеларке Меркел – јесу интереси оних на Западном Балкану који су њемачку канцеларку прокламовали у својеврсног ментора. "Неће се промијенити њихове позиције, можда само реторика, и наћи ће се нови ментор. Ангела Меркел се у региону слуша, оно што она каже и ради се уважава. Али биће других политичара којима ће се окренути, ако и када то буде било потребно", каже Роза Балфур из њемачког Маршаловог фонда у САД.

Одлазак Меркелове није највећи проблем

У њемачком Маршаловом фонду у САД оцјењују да је политика Њемачке према Западном Балкану одређена интересима који се односе, како на стабилност, тако и на економију, и да ће ти интереси "опстати, без обзира ко био на власти у Берлину".

 Иако земље Западног Балкана нису значајан спољнотрговински партнер Њемачке, њемачке компаније и фондације присутне су у региону. Немачка је, са Ангелом Меркел на челу, и осмислила Берлински процес, а затим и план „Берлин плус“ – све у циљу да се регион економски оснажи и боље повеће и међусобно, и са ЕУ.

Питање које се поставља јесте да ли ће послије Меркелове доћи неко ко ће имати сличну посвећеност и иницијативу када је Западни Балкан у питању.

 "Ангела Меркел је лично инвестирала у ЕУ-политику проширења, а у тренутку када је Европска комисија ослабила у вођењу тог процеса Немачка је ускочила на то место", подсјећа Роза Балфур.

Управо то слабљење Европске комисије, излазак Велике Британије из ЕУ и промјене власти у неким земљама Уније, као што је Италија која је важила за великог заговорника проширења, Балфурова наводи као веће прекренице за политику проширења од тек најављеног повлачења Меркелове.

Неизвјесност због избора за Европски парламент

У њемачком Институту за међународна и безбједносна питања упозоравају прије свега на могуће посљедице предстојећих европских избора по процес проширења Уније на Западни Балкан.

"Требало би обратити пажњу на изборе који се сљедеће године одржавају за Европски парламент, на формирање нове Комисије ЕУ и постављење новог комесара за политику проширења. То су ствари које, док се не реализују, могу да доведу до неке врсте успоравања и застоја у оним политичким процесима који имају везе са Бриселом и Европском комисијом. То би евентуално могло да се очекује у наредним месецима", наводи Душан Рељић.

Он додаје да су то процеси који се у овом тренутку могу предвидјети, а да би било неодговорно сада предвиђати и сагледавати шта би могло да се догоди до 2021. године, када се очекује крај мандата канцеларке Меркел.

Будућност политике проширења

И поред тога што Ангела Меркел остаје на челу Њемачке, аналитичари већ проучавају манифесте свих важнијих њемачких политичких партија, као и биографије њених могућих насљедника – како на челу ЦДУ, тако и за кормилом Њемачке. А све у покушају да утврде најбоље и најлошије опције за будућност политике проширења и Западни Балкан. Тако су већ, поред умјереног крила ЦДУ, издвојили СДП и Зелене као "најбоље опције", а крајње десничарску Алтернативу за Њемачку (АфД) као "највећу потенцијалну опасност“ за наставак политике проширења.

Душан Рељић у разговору за ДW ипак инсистира на томе да се тренутно може озбиљно разговарати "само о ономе што је јасно пред нама", а тиче се њемачке политике према Западном Балкану.

"Једно је то да канцеларка Меркел не вјерује у смисленост одређивања датума као што је 2025. година за могући пријем Србије и Црне Горе у ЕУ, већ да вјерује да треба посматрати како се развија ситуација у тим земљама, посебно у области испуњавања најважнијих критеријума, као што су демократија, владавина права и социо-економски развој који може да донесе побољшање живота људи у региону. Дакле, реч је о динамици на терену, а не о датумима које одређује Брисел", каже Рељић.

Разграничење?

Дуго је позиција Берлина била "тврда" када је ријеч о покушају Александра Вучића и Хашима Тачија да направе нови приступ преговорима Београда и Приштине и дођу до евентуалног споразума који би се заснивао на разграничењу. Њемачка канцеларка је навела да није склона да подржи такво рјешење.

"Сада је питање да ли ће међу западним савезницима превагнути мишљење да ипак треба одступити од досадашњих позиција да се граничне линије на Балкану не би смеле мењати. У САД и, рекао бих, у неким другим западним престоницама, постоји склоност да се таквој идеји прича отвореније него у Берлину. Ту ће опет зависити од односа између Вашингтона, Берлина и Париза, и онда ћемо, на крају, можда видети и неке промене у Берлину", закључује Рељић.

А када се спомиње Париз – Ангела Меркел ће се већ 11. новембра, на 100. годишњицу окончања Првог свјетског рата, у том граду наћи заједно са свјетским лидерима, међу којима ће бити и лидери земаља Западног Балкана. И док се спекулише о томе да би тамо, на маргинама, могао да буде организован састанак предсједника Србије и Косова са лидерима ЕУ, у циљу приближавања рјешењу за косовско питање, Душан Рељић оцјењује да у Паризу неће бити "ни времена, ни простора" за неко озбиљну дискусију о ситуацији у Југоисточној Европи.

(Дојче веле)