Интервју - Александар Митровић...
Како сам за 24 сата имао четири трансфера и умало се вратио у Србију да седим код куће. . . ! Откако се као кршни тинејџер појавио у Партизану, Александар Митровић је момак на којег не можете да останете равнодушни. У овом тренутку вероватно најпопуларнији српски фудбалер говорио је за МОЗЗАРТ спорт о многим стварима из своје каријере - врелом лету, односима у репрезентацији, Муслину и Крстајићу, проблемима у Њукаслу, идили у Фуламу. . .
Фудбал 05.11.2018 | 00:00
Иако је, на пример, Рајан Сесењон локално дете, момак који је пробио многе границе и будућа је звезда енглеског фудбала, највише Фуламових дресова који се продају носе презиме Митровић. Обожавају га!
Откако се као кршни тинејџер појавио у Партизану, Александар Митровић је момак на којег не можете да останете равнодушни. У овом тренутку, вероватно најпопуларнији српски фудбалер. Умео је некад и да нервира навијаче, али су се неке ствари промениле последњих година. Највише се променио Митровић.
Момак који који је добре ствари на терену умео да засени црвеним картоном, неком детињаријом, лудом фризуром или контроверзном прославом голова је једног дана отишао на север Енглеске и није се вратио одатле. Где се загубио, не знамо. Али у Западном Лондону живи један потпуно други Александар Митровић. Сада већ искусан и много бољи фудбалер. Озбиљан и пре свега јако брижан породични човек којем су центар света супруга и двоје деце.
Упознавање и разговор са њим су ми срушили све предрасуде о „лудом Митру“ који ће сигурно да исприча сто неких чуда и да се ту нешто шегачи. Чак ми је мало било и жао што нисам упознао оно велико дете каквим сам га замишљао, већ озбиљног човека чији резони и размишљања су запањујуће зрели за момка од 24 године.
Ушао је у лондонски ресторан Фулхам Китцхен у тренерци и дуксу, као момак из комшилука, ни налик некој фудбалској звезди. Љубазно се јавио свима, за десетак минута „пометлао“ огроман бифтек и упустио се у дугачак интервју. Ужива у томе што га у Лондону скоро нико не препознаје.
„Препознају, али јако слабо. Што ми прија. Мало да се одмори глава, да се нађе мир. Кад имаш слободан дан можеш нормално са породицом да изађеш у парк, до ресторана... А, иако ме неко препозна, углавном ми махне, јави се и то је то. Уживам у фудбалу и животу овде. Стварно ми је лепо. Могу на миру да проведем време са женом и децом и да не размишљам о фудбалу. Јако пуно времена проводим ван куће, по карантинима, авионима и онда ми је потребно то време“, почиње причу Александар Митровић.
За разлику од...
„У Њукаслу је хаос! Не можеш да изађеш у двориште. Шалим се мало, али ту је негде. Чим изађеш у град, преознају те и сви би да се сликају, да попричају. А када те један види и препозна, ето их још и никад краја. Један клуб, један град. Сви су луди за фудбалом. Фанатици“.
Славиша Јокановић нам је рекао да си и ти фанатик у свом послу. Појасни читаоцима.
„Трудим се колико год могу да радим и одржавам тело у доброј форми. Јер, моје тело је моје најјаче оружје у послу и увек мора бити спремно. Сваки дан радим индивидуално по 45 минута, сат времена пре тренинга и исто толико или мало више после тренинга. Зависи од тога шта је на програму, колико близу је утакмица... Радим на превенцији јер кад си добро спреман, повреде тешко долазе. Навикао сам тако од малих ногу и то је разлог због којег сам дошао овде. То ми је посао, јер ако су тешке утакмице, губи се доста енегрије, организам се црпи... Поготово због позиције и стила који играм. Доста се рвем, доста се тучем и некад ми је потребно да одем у лед у три или четири ујутро кад се вратимо са неких даљих гостовања“.
Колико има те туче и рвања на утакмицама Премијер лиге?
„Има доста. Поготово за нападаче. Нема заштите, игра се без фаулова, сви штопери су јаки, високи и брзи. Кад играм против Барнлија, Кардифа или таквих екипа који играју „лонг балл“, „сецонд балл“, више се исцрпим од туче и рвања са штоперима него од трчања. Али то је и драж најбоље лиге на свету и зато уживам. Свако сваког може да добије и свака утакмица представља нови изазов“.
Ако је тако у Премијер лиги, како је онда у Чемпионшипу? Неки утисак са стране је да се тамо много више „пегла“...
„Премијер лига је најбоља на свету, јер ти је поред физичке спреме потребан и велики квалитет. У Чемпионшипу је друга ствар. Нема много квалитета, али су сви беспрекорно физички спремни. Сви трче, сви се бију. То је буквално туча 90 и кусур минута. Сви знају да нису на техничком нивоу као Премијер лига, али се зато сви труде да физилчки буду на максималном нивоу. Стварно је свака утакмица на жилет“.
А има ли удараца „испод појаса“ кад не гледа судија?
„Слабије, јер сад има доста камера, али увек се нађе неко да те згази, почупа, да те испровоцира удари, лактом кад се не надаш... Некад је то намерно, некад случајно. Али добро... Туку они, тучем и ја. Не дам се. Волим увек да у први контакт са дефанзивцем уђем јако. Да осети да сам ту, да се не бојим, да сам чврст и да неће лако са мном. Волим јаке и снажне штопере јер то су изазови“.
Једне недеље против Барнлија, друге против Ситија, треће против Ливерпула. Све екипе и дефанзивци са различитим стиловима.
„То је и драж. Немаш много времена да се адаптираш и зато се раде детаљне анализе и скаутинг. Буквално, пред сваку утакмицу добијем извештај за сваког штопера шта су му добре, а шта лоше особине. И онда кад дође утакмица, отприлике знам шта могу и шта не могу“.
За сад вам не иде баш добро у Премијер лиги...
„Везали смо пар пораза и одмах нас селе на дно, праве лошу атмосферу... А чим вежемо пар победа, говориће нам како смо за Европу. Ако не рачунам ових шест седам екипа који се су стварно врхунске, јако је мала разлика између осмог места и оног који испада из лиге. Сви су на сличном нивоу. Разлика је увек у неколико бодова“.
Значи не би требало да буде проблем око опстанка?
„Имамо добру екипу, али никад се не зна. Фулам је потрошио 100 и нешто милиона на појачања. И сви кажу, требало би да будемо бољи. Али, лига је таква да сви имају пара, сви се појачавају и сви доводе неке играче који имају квалитет. Нама је доста играча дошло касно и нису се одмах адаптирали. А резултати нису добри и у таквим ситуацијама самопоуздање екипе пада“.
Знате ли колико вас људи у Србији прати и симпатише? Као нека мини верзија „српских“ Сакраменто Кингса сте...
„Слабо сам у Србији, али ми доста људи шаљу поруке. Видим то и на Инстаграму, али нисам свестан колика је та подршка. Ипак, драго ми је кад видим да нас прате и да им је мило кад забележимо успехе. Надам се да ћемо их обрадовати“.
Твој учинак је више него задовољавајући. Лепо је видети српску заставу када се погледа врх листе стрелаца Премијер лиге.
„Јесте лепо, али ја сам пре свега тимски играч. И циљ ми је да са Фуламом изборим опстанак. По квалитету, мислим да би сигурно требало да останемо у лиги“.
Славиша Јокановић извлачи најбоље из тебе. Како? Шта тражи?
„Јокан од мене тражи да радим, трчим, да се борим, да будем око шеснаестерца или у њему. Да кад примим лопту укључим друге играче у игру. Да ме користе као мартинелу, да се борим за позицију и да будем на центаршутевима. Да сачувам лопту кад је велики притисак и када је избијамо са наше половине како би екипа могла да предахне у дефанзиви. То су ствари које су моје најјаче особине“.
За разлику од Њукасла. Тамо нису умели да те искористе. Или нису хтели? Шта се тамо десило?
„У Њукаслу је био други стил. Али понављам по зна који пут, нисам имао никакав лични проблем са Бенитезом. Он је један од најбољих дефанзивних тренера са којима сам радио. Јако је тешко играти против Њукасла јер су у одбрани стварно незгодни. Е сад, то што у нападачким акцијама нису добри је ствар тактике. Јако је тешко нападачу моје конституције који није брз да игра тај стил. Кад узмеш лопту на 40 метара од свог гола и видиш да имаш још 60 метара до њиховог гола, изгубиш снагу. Јокан игра нападачки фудбал, игра доста високо, јако сам близу гола и осећам се комфорно. Моје особине ту могу да дођу до изражаја“.
Да ли је ти је сатисфакција кад видиш навијаче Њукасла како жале за тобом?
„Није. Био сам тамо две и по године, било је како је било. Али, поштујем Њукасл као клуб и поштујем његове навијаче са којима сам имао феноменалан однос. Волели су ме, а волео сам и ја њих. Било је феноменално играти пред 55.000 људи. Али није ишло. Разишли смо се и рука руци. Нити је испало како сам ја хтео, нити како су они очекивали“.
А требало је другачије да испадне. Сећам се интервјуа који си као играч Партизана дао нашем Дејану Станковићу на припремама у Анталији и када си рекао да би волео једног дана да заиграш у Њукаслу. Обично је дечацима сан да играју у Реалу, Барселони, Манчестеру, Јувентусу... А теби је то био Њукасл?!
„Јесте, рекао сам тада да бих једног дана волео да се то деси, али нисам знао да ће се то тако брзо десити. Од малена ми је тај клуб нешто посебно. Откако је Партизан играо у Европи против њих. Па ми је онда тренер у Телеоптику био Вук Рашович који је играо оне легендарне мечеве против Њукасла и много ми је причао о њима. Па и боје су црно-беле. А на крају и због чувеног Ширера и његових голова. Све те ствари скупа су ме привлачиле“.
Ипак, судбини се испречио Рафа Бенитез. У каквим односима сте остали?
„У коректним. Он је нормалан човек и никад се нисмо посвађали. Често смо причали и он ми је причао шта жели и шта очекује од мене. Али, нисмо легли један другом. Нисам се осећао комфорно у тој тактици јер сам знао да не могу да пружим оно најбоље и да дођем до изражаја. А ни ја нисам њему легао јер нисам брзањац који стално трчи, увек је спреман за контру и ниско се брани. Тежак сам, имам 92 килограма и много више времена ми треба да се опоравим кад истрчим контру и вратим се назад, него неком од 70 килограма као што је Гејл. Осећао сам да не могу да извучем најбоље из себе. Али што се тиче Бенитеза као човека, мислим да је у реду. Руковали смо се и растали се коректно. Ништа лоше нисам рекао о њему, нити ћу рећи“.
Поменуо си Алана Ширера. Да ли ти је он био идол?
„И дан данас пред утакмице гледам његове голове и његове кретње. Он и Дрогба су ми били идоли. Типови играча које сам волео и какав бих волео да будем. То што су они радили је феноменално и на њих се највише угледам“.
Шта би узео од Ширера да можеш?
„Клиничку завршницу. Био је страшно јак, страшно храбар, давао голове левом, десном, главом, са пет метара, са 30 метара... Он је играч који је из једне шансе давао два гола. То је могло јако мало играча... Човек је играо у Њукаслу и дао толико голова. Замислите колико би голова дао да је играо у Манчестер Јунајтеду или Реал Мадриду. У неком клубу где би имао боље саиграче и играо офанзивнији фудбал. И да није имао проблеме са повредама. То што је он урадио и рекорде које је поставио - то је нешто надреално. Можда Хари Кејн то једног дана сруши, али не верујем да ће Енгелска више икада имати „деветку“ као што је био Алан Ширер“.
Све је мање класичних „деветки“ као што је био Ширер. Или као што си ти сада. Имамо Левандовског, Кејна, Лукакуа, Игуаина... Да ли класичне „деветке“ изумиру?
„Додај ту и Жируа који је страшна „деветка“. Фудбал је све бржи и бржи, све се другачије игра, све је више екипа које хоће да играју фудбал без „деветке“. Мислим да деветке изумиру. Све је мање тешкаша у шеснаестерцу јер се фудбал мења. А волео бих да има више таквих играча. Свака екипа би требало да има неку праву, тешку деветку. Такав играч увек добро дође. И у одбрани, и у нападу“.
Њукасл је изабрао да игра без „деветке“ попут тебе и ваша прича се завршила после две и по године. Како је изгледао растанак последњег дана зимског прелазног рока. Пратили смо из минута у минут тај дан, шта се дешавало с тобом, све је изгедало као једна велика збрка. Можеш ли да нам опишеш каква је то напетост када дочекаш последњи дан прелазног рока, а не знаш у којем клубу ћеш бити сутра?
„Било је доста спекуалција, доста заинтересованих клубова. На крају сам одлучио да се вратим у Андерлехт јер сам знао како све тамо функционише. Знао сам људе, тренера, навијаче, лигу, противнике... Мислио сам да ми неће бити потребно много времена да се адаптирам и да опет уђем у ритам и форму јер лига није толико јака. Па да онда за шест месеци видим где ћу даље“.
Али... Митровић у даху наставља фантастичну причу о лудом финишу прелазног рока. И како је имао четири уговорена трансфера за 24 сата?!
„Искомпликовало се, свашта се издешавало са Андерлехтом. Претпоследњег дана прелазног рока, 30. јануара око 11 сати увече, сам све завршио око позајмице у Бордо. Гус Појет је тамо био тренер, чули смо се и договорили се. Андерлехт тада није био у оптицају. Договорили смо се да Бордо ујутро у девет сати пошаље авион по мене и да идем за Француску. И како сам легао у кревет, зове ме буразер и каже да ме хоће Андерлехт: ’Не питају колико кошта, хоће да плате више од Бордоа. Само да дођеш’. ’Ајде, хоћу, Супер. Још боље. Лакше ћу се уклопити’. Откажемо Бордо и чекамо ујутро авион Анделрехта. Већ тада почиње да се компликује јер је авион каснио неколико сати и у Белгију сам стигао тек око пет-шест сати поподне“.
Драма тек почиње...
„Чим сам дошао у клуб и сео у канцеларију, они ми кажу да имамо проблем. Какав проблем човече?! Седам сати је последњег дана прелазног рока?! Шта да радим сада? Они се мени правдају како нису успели да продају Пољака Теодорчика у Аталанту и како сада немају паре за мене и Њукасл. Енглези нису хтели ни да чују за промену услова и наредили су ми да се одмах вратим. Осам сати увече, ја не знам шта ћу... Глава хоће да експлодира. Толико сам хтео да идем из Њукасла да сам им тада рекао да ћу отићи за Србију ако се нешто не заврши. Хтео сам да идем да шест месеци седим код куће. Јер стварно више нисам могао у Њукаслу. Прекипело ми је. Годину и по дана сам био ту, а никако да добијем праву шансу и глава више није могла да издржи. Стварно сам хтео да се вратим шест месеци у Србију ако се нешто не реши. Да покупим ствари и да се више не враћам“.
Ми се сећамо тог дана у редакцији и како су са свих страна пљуштале разне информације о томе где идеш. Било је немогуће провалити за кога ћеш да потпишеш...
„Негде око девет сати ме зове менаџер и каже ми да смо завршили Мидлзбро. Њукасл је пристао да ме пусти на позајмицу. Кажу ми да су им потребне паре и да морам да идем у Мидлзбро. Па да се тамо изборим да играм. И ја кажем: ’па добро, ајде...’. Тамо је киша као у Њукаслу, близу је, не иде ми се баш, али боље ишта него ништа. Тако преломим да идем у Мидлзбро. И док чекам да ми заврше папире, сетим се Јокана“.
Позив је стигао још раније, али си га одбио.
„Звао ме је дан раније, а чули смо се и тог јутра. Ја сам му тада рекао да идем у Андерлехт и да сам све завршио са њима. ’Шефе, нећу да те завлачим и да те лажем, завршио сам све са Андерлехтом. Ти гледај да доведеш неког другог нападача док имаш времена’. Али Јокан ми је одговорио да ће ипак да сачека још мало. Ја се тога сетим увече, чекам папире, чачкам телефом и видим да је Јокан на мрежи. Ајде да му пустим поруку, да видим шта ради... Он ми одговара: ’чекам да ти пропадне трансфер’. ’Стварно?!’, ’Да, стварно’. Ја се одушевим и кажем му:’Шефе, зови тамо што пре, хоћу код тебе’. Одмах јавим менаџерима да одјављују Мидлзбро и да раде Фулам. На брзину завршимо папире, Андерлехтов доктор ми је помогао око лекарских, послао је све мејлом и пола сата пре краја прелазног рока су ми јавили да смо све завршили. Нисам могао да заспим до пет ујутро колико сам био нервозан и празан“.
А онда – експлозија. Како си се тако добро уклопио у Фулам?
„Све је сјајно кренуло одмах, ушли смо у серију, био сам убрзо и играч месеца... Мислим да сам за тих шест месеци добио више награда него за целу каријеру. Фулам је играо такав фудбал да сам ја фалио њима, а они фалили мени. Њима је недостајао овакав тип играча. Одговара ми тај стил да будем близу гола, а играчи око мене. Да играју за мене и да ме хране лоптама. Легли смо једно другом ’као будали шамар’, што се каже. Хвала Богу“.
Није било дилеме да ће се позјамица претворити у сталан трансфер.
„Чуо сам се Јоканом сваких пар дана. Он је рекао да ће урадити све за да ме доведу. Рекао сам менаџеру да хоћу само у Фулам и да ме не занима ништа друго. Све моје услове сам договорио одмах, али се онда отегло са Њукаслом. Они траже 15 милиона, Фулам каже – може! Онда Њукасл каже 17 милиона, Фулам каже да и то може. Њукасл онда тражи 20 милиона, Фулам каже да је и то ОК. И тако је то ишло... Мислим да је на крају дошло до 23 милиона фунти. Плус бонуси са којима трансфер може да изађе на 32 милион фунти. Фулам је испао и више него коректан. Платио је све што су ови тражили и прихватио сваки услов који је Њукасл поставио. Зато много поштујем овај клуб јер су учинили све да ме доведу и пружили су ми шансу кад ми је било тешко. Стварно бих волео да дуго играм овде. И опет је црно-бело. Све ме по тој организацији и породичним односима подсећа на Партизан. Не бих имао проблем да останем овде још дуго година“.
То звучи јако озбиљно, јако зрело. Делујеш као да си сазрео као фудбалер и особа.
„Све ми се брзо издешавало. Али најбоља ствар која ми се десила је што сам добио дете. То ме је највише променило. Из корена. Одједном више нисам био најбитнији ја, већ жена, деца, породица. Зато сваки слободан тренутак желим да проведем са њима. Прилично млад сам ушао у све, прошао све то са изласцима, лудовањем и све само то раније прошао. У професионални фудбал сам ушао са 15-16 година и до сада сам се заситио. Зато ми је највеће уживање да сам са породицом код куће . Што се излазака тиче, најчешће дођем овде у Фулхам китцхен, да се скупимо, попричамо, подружимо... То су ситнице које ме чине срећним. Доста времена сам одсутан и зато се трудим да сваки тренутак проведем са породицом“.
Да ли те је очврнсуо и притисак играња у великим клубовима попут Партизана и Андерлехта, односно у таквом такмичењу као што је Премијер лига?
„Нико од њих не зна шта је притисак играња у Партизану. Све ово остало је за Партизан смешно. Чак и Андерлехт. У Партизану је притисак. Сваку утакмицу мораш да добијеш. Ако не добијеш, онда навијачи долазе и говоре како није добро, како мора боље и знате већ како то иде... А ово остало је све неки лажни притисак. Јесте, у Андерлехту сам био највећи трансфер белгијског фудбала и на почетку сам имао мало проблема. Али после сам освојио титулу, био најбољи стрелац лиге, играо Лигу шампиона и Лигу Европе. Доста њих је тамо било љубоморно што сам тако млад све то успео да остварим. За две године сам све одрадио, дошло је до засићења и не знам шта би ме мотивисало да останем после свега тога“.
Да ли је пут могао из Брисела одведе негде друго, осим у Њукасл?
„Било је и већих клубова у игри. Хтела ме је Борусија Дормунд, а озбиљно ме је желела и Рома. У Рому сам отишао замало. Скоро све је било готово. Имао сам сређен уговор, чекао само да потпишем, али они су чекали да продају Ромањолија у Милан да добију паре и да ме плате. То са Ромањолијем се одужило, ја нисам хтео више да чекам и стигла је понуда Њукасла коју сам прихватио. Они су пристали, плаћали су лепо, ја сам хтео код њих и нисам желео више да чекам Рому“.
Кажеш да је притисак у Партизану највећи. Да ли је то зато што си поникао тамо и гледао Партизан као више од клуба?
„Од девете године сам био у Партизану. Сваки дан сам долазио на тренинге из Смедерева. Возили су ме ћале и кева, а скоро да нисам играо или сам играо по 10-15 минута. Уопште нисам био планиран да играм. До неке 14. или 15. године, скоро да нисам играо. Била је и конкуренција јака, били су ту Маркец, Џиги, неки од највећих талената нашег фудбала... За мене није било места. Био сам ту, тренирао, чекао и сваког дана долазио из Смедерева“.
Да ли си хтео да дигнеш руке од фудбала?
„Знаш колико сам пута хтео да одустанем... Али отац и мајка ми нису дали. Храбрили су ме, говорили су ми да сам у највећем клубу. Али баш сам био изгубио стрпљење. Шта да тренирам и долазим шест пута недељно из Смедерева кад ме нико не види и не играм?! Будио сам се у седам, стизао на тренинг у девет, онда одмах назад у Смедерево, у школу, увече домаћи и учење... И тако сваки дан. Мислио сам да нећу моћи више. Али ћале ме није пуштао. Рекао ми је да морам да радим више од осталих ако хоћу да будем бољи од њих. Ћале и деда су велики партизановци, ја сам тако научен од малих ногу и то ме је држало. Усадио сам тада у главу да морам да радим више од осталих. И данас сам такав. Има бољих и талентованијих од мене, али нема тог играча који ради и тренира више од мене“.
Како се ситуација окренула?
„Имао сам 14-15 година и тада се кадетска репрезентација спремала за ЕП. Водио их је Ђора и позвао је скоро целу прву пиставу Партизана. Целе године су се једном месечно окупљали по неколико дана и припремали се за то првенство. Наравно, ја нисам био позван, али се у Партизану отворило место због репрезентативаца. Није имао ко да игра и ја сам упао. За полусезону сам дао 20 и нешто голова. Испоставило се да је Вуку у том периоду фалио нападач у Телеоптику и зовну мене из кадета да ме пробају. Да седим на клупи и тренирам, па ако се покажем да добијем шансу. Баш сам био запео, стварно сам уједао на тренинзима и у првој утакмици када сам ушао са клупе сам дао гол за преокрет после пет минута. А после десет сам добио црвени картон. И ту је кренуло. Вук је видео колико тренирам и почео је да ме гура. Давао сам голове и предложио ме је да идем на припреме са првим тимом“.
Одмах си се наметнуо.
„У тиму су била браћа Шћеповић, довели су и оног Забију... На припремама сам опет уједао, добро радио и Вермез ми је дао шансу против Валете. Ушао сам са клупе и одмах дао гол. Онда смо испали од АПОЕЛ-а, па смо играли против Тромза. Играли смо тамо, губили 2:0, промашивали шансе... Вермез ме пустио у задњих 15 минута и опет сам дао гол за 2:1. Следећу утакмицу против Јагодине сам дао гол за 1:0, а онда у реваншу против Тромза смо изборили Лигу Европе“.
На поечтку каријере у Партизану си постао познат и по темпераментном карактеру. Било је испада, црвених картона...
„Било је картона, дечјих болести, али ме је Вермез некако увек разумео. Имао сам срећу да сам у каријери увек радио са тренерима који су знали да ме трпе. Вук је знао моју жицу, као и Јокан сада. Вермез је био строг, али би се смирио када се извиним. Био је правичан. Били су ми сви као очеви и имао сам срећу да су ме тренирали такви људи. У Андерлехту је то био Бесник Хаси. Невероватно ми је помогао кад сам био у кризи. Знао је да дође по мене кући када сам нервозан, да ме изведе на вечеру, да прича са мном полако, да пролуфтирам главу. Био је помоћник када ме је Андерлехт куповао и када ме је гледао против Војводине. Он и тадашњи први тренер Ван ден Бром. Ја сам одиграо вероватну најгору утакмицу у животу, али су ми после меча рекли да ме хоће, да ће платити колико Партизан тражи и да сам ја оно што им је потребно. Од почетка до краја каријере у Андерлехту је био уз мене и само речи хвале имам за тог човека“.
Онако како су рано у каријери дошли Партизан и Андерлехт, тако је и репрезентација Србије. И опет се нашао храбар тренер, Синиша Михајловић, да ти пружи шансу са 18 година.
„Против Белгије сам играо увече за А селекцију, а ујутро у подне за кадетску репрезентацију. Миха ме ме одмах гурнуо у ватру, играо сам против Хрватске на Маракани... Али ја сам такав. Увек сам био спреман. Увек сам волео да играм утакмице где је притисак, где све пуца... Миха је то препознао и видео да имам ту дрскост. После су се мењали селектори, а само код Адвоката нисам играо. Неким људима делује да сам ту ко зна откад, и у фазону су ’докле овај’, а нису свесни да имам само 24 године и да сам много рано ушао у репрезентацију. А боже здравља да играм још десетак година за репрезентацију“.
Како ствари иду, постаћеш најбољи стрелац репрезентације свих времена.
„Волео бих, иде у том смеру. Али најбитније је да репрезентација бележи резултате. Ако екипа игра добро, ја ћу доћи до изражаја. Сада сам и искуснији, имам неке јаке утакмице иза себе. Ипак, сматрам да су за нападача најбоље године од 27. до 32. Дакле, имам још доста тога да научим. Оно најбоље тек долази. Само боже здравља“.
Ипак, селектор код којег си највише показао је Славољуб Муслин. И кад ниси играо у Њукаслу, код њега у репрезентацији си био стандардан и она ти је била фудбалски кисеоник.
„Морам да се захвалим том човеку до неба. И кад нисам играо у клубу, говорио је да сам први шпиц, веровао у мене и давао ми шансу. Са мном је лако радити. Само треба да ми се нађе жица. Кад год сам добро играо, то је било зато што су тренери или селектори успевали да ми нађу ту жицу. Гурали су ме, мотивисали ме и давали ми поверење. На пример, код Бенитеза сам знао да ћу имати шансу од 45 минута и ако је не искористим, онда нећу играти пет утакмица. Није лако играти у таквом грчу. Код Муслина сам знао да ћу бити број један и ако одиграм неку лошу утакмицу. Онда сам и ја више запињао, знао сам да ће стати уз мене и ако одиграм лоше. Али, Муслин је нашао жицу свим играчима, а не само мени. Нашао је систем, нашао је играче који су ме хранили лоптама. Створио је тим. Све се поклопило и као последица су долазили моји голови и та конекција са Тадићем. Такав амбијент нам је давао свима неку већу енегрију, мотивацију и гурао нас напред. Веровали смо да не можемо да изгубимо утакмицу. Направили смо тим који верује, који није себичан и који зна да ако испоштује све што се тражи, резултат неће изостати. Тадић и ја смо искочили јер смо давали голове, али Муслин је свима нашао жицу. Сви су играли добар фудбал. Лука, Бане, одбрана... И све је дошло на своје“.
И онда је дошла његова смена. Захтевало се од Муслина да игра „лепши фудбал“. Да ли ти је жао због тога?
„Код нас се увек тражи више. Да само били екипа која је знала да игра на резултат, мислим да бисмо се боље пласирали на Светском првенству. Али такав смо народ... Кад играмо добро, а изгубиимо, питају нас што смо изгубили. У оним прошлим квалификацијама развалимо Португал кући, а они две контре и два гола па се ти сликај. Играли смо лепо, а нисмо имали резултате. Код Муслина смо на почетку играли леп фудбал, после мање леп, али смо имали резултате. Некад није могуће да играш лепо. И онда када се све поклопи, да играш добро и правиш резултате, смени се селектор. Искрено, жао ми је што је смењен Муслин. То је човек који ми је много помогао у каријери, који је веровао у мене кад нико није и стварно ми је жао. Он је добар, искрен човек. Професионалац. Господин, тренер за пример. Тачно је знао кад треба да затегне, кад да олабави“.
Сада је ту Младен Крстајић. Како даље са њим?
„Често смо мењали селекторе и таман кад се навикнеш на једног селектора, његове идеје и принципе, уђеш у тај ритам и хваташ залет, њега смене. А сами знате какав је репрезентативни фудбал и колико времена ту има да се нешто стално мења и колико смо ми ретко на окупу. Тако је било и код Михе. Тако је и са Муслином. Сад смо опет кренули да хватамо неки залет и стварно се надам да опет неће бити исто“.
У Лиги нација засад добро стојите и близу сте циља.
„Мислим да смо све бољи. Ту су опет неке ставри које не разумем. Људи, зашто тако? Добили смо Црну Гору, играли нерешено у Румунији. Јесте, требало је да победимо Румуне са играчем више... Али нисмо изгубили и опет држимо све у својим рукама. Две утакмице играмо код куће и потребна нам је једна победа да будемо први. Зар је требало да срљамо у Румунији као што смо некад радили па да примимо гол и изгубимо? Играмо следећу утакмицу са Црном Гором код нас и ако победимо, први смо“.
Али колико је такмичење са репрезентацијама попут Румуније, Црне Горе и Литваније огледало квалитета?
„Мислим да је то добра група. Да видимо где смо у односу на неке репрезентације које су можда у нашем рангу или су испод. Можда је боље да мало будемо у оваквој конкуренцији па да пређемо у неку јачу, него да смо одмах упали у неку групу смрти. Јесте да смо играли Мундијал, али са овим селектором смо одиграли само пар утакмица пре Мундијала. Можда нам је овако најбоље. Да растемо и да такви улазимо у дуеле са јачим репрезентацијама“.
Ипак, утисци са Мундијала се још не могу заборавити. Швајцарску и онакав пораз ће тешко да замене победе у Лиги нација.
„Боли, како да не. Остаје жал. И пенал и све... Све нас је та утакмица поколебала. И Савез, и земљу, и навијаче... Било је баш тешко после утакмице. Нисам могао да спавам. Можда и најтежи пораз у мојој каријери. Цео Мундијал нам је остао у сенци те утакмице. Баш горак укус. Мислим да је успех што смо после осам година били на Мундијалу, а да смо могли више – могли смо. Треба извући поуке, научити из овога и направити континуитет да се палсирамо на следеће велико такмичење, па на следеће... Долазе млади играчи. Ту су Макса, Жиле, Сергеј... Све играчи који имају доста квалитета и који ће у будућности бити носиоци“.
Помињеш све те малде играче. А ти си само годину или две старији од њих. Да ли ти некад смета што њих гледамо као малде и спремни смо да их трпимо, док тебе већ сматрамо искусним репрезентативцем који нема право на грешку?
„Ма јок. Ја сам мало пре њих ушао у репрезентацију, па ме људи због стажа у репрезентацији гледају као нешто старијег. Имам више искуства од њих, али сам исти као они што се тиче атмосфере у свлачионици. Другари смо као и пре. Нисам ја Бане Ивановић па да ме поштују као неког ауторитета. Трудим се да им због мог искуства помогнем у неким стварима јер имам скоро 50 утакмица у репрезентацији. Освојили смо европско злато, они су касније освојили и светско, тако да знамо шта је потребно да се дође до успеха. То су пре свега добра атомсфера и заједништво у свлачионици. И да се ради напорно. Потребно нам је заједничког искуства у А репрезентацији и јаких утакмица у ногама да бисмо дошли до већег успеха. Као што су Хрвати дуго играли заједно и сад су успели“.
Можемо ли да се макар надамо нечем сличном што су Хрвати урадили? Имали сте победнички менталитет у омладинцима. Како га пренети у А тим?
„Много се другачији фудбал игра у млађим категоријама него у сениорима. Али треба поставити питање шта се касније дешава. Наш менталитет је да већина играча када потпише прве уговоре ван земље, смањи гас. Уместо да ради још више. Нису спремни да се жртвују још више да би наставили да напредују степеник по степеника. У млађим категоријама је некада довољно да сте физички јачи од вршњака. Као што сам ја био у Литванији. У Француској су тада играли Лапорт, Рабио, Марсијал, а ја сам био физички јачи од свих. Али онда треба да се настави да се ради. Више од њих. Јер они долазе у клубове у којима имају боље услове и брже се развијају, док се наши враћају у Суперлигу Србије. Имаш Партизан и Звезду који су на неком нивоу, остало је све далеко испод нивоа. Како да напредујеш у Спартаку из Суботице као што Француз напредује у Марсељу. Како да исто напредујете кад ти играш против неког из Сурдулице, а овај против неког из Монака? Једноставно, они тренирају са бољим играчима и тренерима, а играју против јачих противника“.
Дакле, рецепт је да се оде из Србије? Чак и у неке мање атрактивне средине
„Ево, Сергеј је отишао из Војводине у Генк. Где год одеш, ако си добар – снаћи ћеш се. Ако ћеш да радиш. А мора много више да се ради у иностранству. Код нас се 80 одсто играча ослања на таленат, нису навикли да раде, на теретану и такве ствари. А када оду у иностранство и када дођу јаке обавезе, јаки тренинзи, утакмице, теретана, јако је тешко ухватити тај ритам. Питање је колико ће неки тренер или клуб да те чекају или да те истрпе“.
Да ли је време да се у А тиму састану генерације „Литванаца“ и „Новозеланђана“ и да добију пуно поверење да играју?
„Не треба тако да се гледа. Има ту доста играча који су старији од нас, који имају доста искуства и који су лидери репезентације. Имаш Тадића, Костића, Матића, Коалрова... Ту су и Лука, Максимовић, Настастић. Доста играча који су и даље у најбољим годинама и који чине окоснницу репрезентације“.
Кад смо већ код Луке, њега нема у репрезентацији. Из нефудбалских разлога. Како ти гледаш на то као његов пријатељ?
„Непријатно ми је. Жао ми је што се то тако издешавало. Добро знам колико се он дао репрезентацији и колико се жртвовао. Људи не знају да је прву утакмицу на Мундијалу играо под ињекцијама због повређеног колена. То нико не зна. И против Костарике и против Швајцарске је примао ињекције јер је имао страшне проблеме са отеченим коленом. Ево вам пример, Бентеке је због исте повреде недавно ишао на операцију. Лука није хтео и примао је ињекције. Није ми лако због тога. Знам колико се жртвује, колико то воли и колико му репрезентација значи. Знам и колико је као играч потребан екипи и колико може да допринесе на терену. Не говорим то само као његов пријатељ, већ као саиграч“.
Ипак, оптужен је од стране стручног штаба и појединих играча попут Рајковића и Лукића да је „спремао пуч“ у репрезентацији и „менаџерисао“.
„Знам све, али то нема везе са мозгом. То није требало тако да се ради. Сви они знају шта је он прошао и шта је дао репрезентацији. Није било потребе за таквим стварима. Жао ми је, између две ватре сам. Али, шта ћу... Поштујем обојицу. Не осећам се лепо. На крају се издешавало све што је нељудски и неспортски и нема везе са истином. Стварно ми је тешко и надам се да ће ускоро да се врати у репрезентацију. И због људских, и због фудбалских квалитета“.
Са Луком се дружиш у Лондону, добри сте пријатељи, али како трпиш да гледаш са њим и толиким звездашима вечити дерби?
„Гласни су, али то су ми пријатељи. Увек за дерби буде ватрено, после је све ОК. Пратим Партизан и шта се дешава. Наишао је кризни период, опет нови тренер, све ново, не знам шта да кажем. Али код нас је јако тешко да се нешто промени и помери напред. Не само у Партизану, већ и у српском фудбалу. Баш сам гледао пре неки дан утакмицу Спартак – Партизан. Није реално да се хода по оном терену, а не да се игра фудбал. Шта год да вежбаш на тренингу, јако је тешко то применити на онаквим теренима. Спартак се набије позади и лопта не може да иде. Основ свега је да имаш терен на којем ћеш играти фудбал. О томе мора више да се поведе рачуна. И квалитет ће бити бољи“.
Партизановац си од главе до пете, а како гледаш на Звездине утакмице у Европи?
„Не навијам нешто ватрено, али драго ми је када видим да им у Европи иде добро. Тамо имам много пријатеља, Жуле Стојковић ми је један од најбољих другара, боже здравља следеће године би требало и да се окумимо. Драго ми је кад нашем играчу и нашој екипи иде добро у Европи. Мислим да је то нормално размишљање. Ми смо иста земља, исти народ и колики год да је ривалитет, пре свега треба да будемо Срби. На пример, знаш колико сам позитивних порука добио када сам дао гол против Велса и отрчао пред северну трибину. Ја кад играм за Србију, не гледам где су ни југ, ни север, ни запад, ни исток. Нити ко је Делија, а ко Гробар. Свака трибина је иста јер смо сви један народ. Нисам од тих што кад игра Звезда против страних екипа, навијам да прими десет комада. Драго ми је кад видим да мојим пријатељима иде добро јер знам као фудбалер колико им то значи. Исто тако сам и ја добијао поруке од звездаша када сам са Партизаном играо у Европи. Мислим да је то здрав разум и нормално размишљање“.
Осим фудбала, играш ли рекреативно неки други спорт? Шта пратиш?
„Волим да играм кошарку, тенис... Дерем Луку у тенису. Волим да пратим НБА и Партизан у кошарци. Нолета у тенису. Фудбал јако слабо гледам у слободно време. Само читам Моцарт Спорт и Журнал. То ми је довољно да се информишем“.
Шта кажеш на то што све више навијача жели да те у репрезентацији види у тандему са АлександромПријовићем?
„Добри играчи се увек уклопе. Он је квалитетан играч, прави голгетер и нападач. Лако ми је кад играм са њим. Стварно има велике квалитете и изузетан је момак. Кад год смо играли заједно, лепо смо се допуњавали. То је моје мишљење, а селектор има посао да изабере“.
Сада је ту и Лука Јовић који израста у озбиљног нападача. Шта мислиш о њему?
„Никад нисам рекао јавно, али мислим да је он један од најбољих нападача које сам видео уживо. Мало има „проблема са главом“, уме да буде лењ, али је страшан нападач. Искрено се надам да ће брзо постати један од најбољих нападача у Европи. Страшан квалитет има! Комплетан је, шутира с обе ноге, јак је, брз је... Прави разбијач. Бог му је дао све, само још да мало намести главу и биће супер. Један је од нападача са највећим потенцијалом које сам имао прилику да видим у животу. Надам се да ће неко да му нађе жицу и да га натера да мало више ради. Све је не њему“.
А какав тренер може да постане Славиша Јокановић?
„Он је већ врхунски тренер и питање је времена када ће да седне на клупу неке топ екипе. Има квалитет, менталитет, знање, држање, харизму... Све предиспозиције да води неки врхунски клуб. Тренутно је у таквој ситуацији, али и прошле је тако отворио сезону, па кад је било најбитније, био је најбољи. Зна он како да извуче максимум из ове екипе и верујем да ће то и урадити. Јокан је добар човек, добар тренер и волео бих да останемо дуго заједно“.
Немамо шта да додамо. Нека се све Митрове жеље испуне. Мање их има за себе, а више за друге. Прво за породицу, па онда за пријатеље, саиграче, навијаче Србије и Фулама. Ако би у неколико речи могли овог момка да опишемо после два сата разговора, то су – несебичан, озбиљан и праведан.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар