Анализа: Лоша селекција Партизановог тима!

Разлози скромног бодовног учинка црно-белих у досадашњем току првенства нису само на терену.

Фудбал 29.10.2018 | 23:00 Изгледа да није (само) до тренера. Кад је почетком јула смењен Мирослав Ђукић било је, међу партизановцима, повика „хвала Богу“, „дочекасмо да му видимо леђа“, „иди и не враћај се“, међутим, од таласа покуда на рачун бившег шефа стручног штаба једва да су се чули они који су говорили: „ништа се неће променити, јер није проблем тренер“. Безмало три месеца касније њихов глас добија на значају, из простог разлога што црно-бели на личе на тим шампионских амбиција, иако је испред њих, као приоритетан задатак, стављено да титулу врате у Хумску.

Преамбициозно, имајући у виду селекцију екипе, играчки и карактерно, којој може да се деси да одигра квалитетно као против Бешикташа у Београду, вечитом дербију или Вождовца, али пре ће бити да те три партије представљају инциденте него правило, пошто се у већини осталих мечева – мучи.

То примећују сви. Публика у све мањем броју долази на утакмице (само око 2.000 у суботу, по лепом времену и савршеном термину против Напретка), актуелни тренер Зоран Мирковић је лоцирао проблем образложењем да не може ефикасније јер „немамо у људству баш много опција да бисмо ишли у том правцу“, капитен Владимир Стојковић се практично сагласио поруком „немамо претерани фонд играча“ потврдио , а кад један од њих, Саша Здјелар, истакне да је голман опет спасао Парни ваљак као што је био случај у осмини финала Купа против Земуна, делује да је прављење тима одрађено погрешно. Не само у летњем, него и у претходним прелазним роковима, што сугерише да су проблеми (и) ван терена, на онима који су појачања скенирали, бирали и доводили.

Једна од последица – реализација. Тим је замишљен тако да напад воде Рикардо Гомеш и(ли) Немања Николић, међутим, кад некоме од њих не иде не постоје алтернативе способне да ускоче с клупе и промене ток меча. Уз све своје мане, Огњен Ожеговић је барем нешто радио кад би добио шансу, Ђорђе Јовановић је малтене сваку користио, али пошто је први послат на позајмицу у Арсенал из Туле, а други продат Локерену остао је Зоран Мирковић без муниције. Чак и кад игра изгледа пристојно за услове суперлигашког фудбала, недостаје егзекуција, фудбалер који би измислио погодак. Поготово што сам Николић није гол играч, сналажљивији је у организацији напада, а кад лопте ретко стижу до њега или Рикарда не чуди што је Партизан у досадашњем току првенства тек пети састав по ефикасности. А онај који стреми трофејима морао би да има голове у ДНК.

Погодака – самим тим ни победа и бољег бодовног салда – нема ни услед не баш похвалне игре у пољу. Кад један играч испадне из строја одмах се јави проблем, што се видело најпре у ситуацији кад Зоран Мирковић због повреде није могао да рачуна на Марка Јанковића или у последњој утакмици на Данила Пантића. Чим су заједно на терену, има шта да се види, могу да повуку Парни ваљак напред, међутим, ако један одсуствује одмах је невоља за овог другог, пошто нема довољно креативног поред себе, спремног да прими игру, пасом „поцепа“ одбрану ривала, направи вишак, троугао... Није то досад показао Ђорђе Ивановић иако је на Топчидерско брдо стигао као званично најбољи фудбалер Суперлиге, није ни Небојша Косовић урадио нешто по чему би се памтио (без гола и асистенције ове сезоне), Армин Ђерлек је још млад, Јован Кокир и не добија шансу, те остаје само Горан Закарић као решење, мада и он посустаје у последње време... Веровање да ће се све променити кад се Пантић опорави или после три месеца паузе на терен врати Зоран Тошић можда је исправно, међутим, проблем је што Партизан већ заостаје толико да чак и двојица таквих креативаца практично неће имати право на грешку кад се ставе на располагање струци.

Статистички, одбрана црно-белих делује добро. Кад се погледа табела, најчвршћа је у лиги. На осам мечева није примила гол и све би било у реду да Марковићу и Валијентеу противници малтене на сваком мечу не створе по зицер (запитајте се да ли је тако било док је Никола Миленковић био становник Београда), па је Владимир Стојковић принуђен да чини чуда. У таквим оконостима јесте одскочио Немања Р. Милетић, добацио до статуса репрезенатативца, међутим, његов имењак и презимењак на супротном крају терена, те и Слободан Урошевић не делују као фактор сигурности на левом беку због чега се већ размишља о ангажману Ивана Обрадовића из Андерлехта.

За разлику од Црвене звезде, Партизан ове јесени не игра међународне утакмице, те не може да се жали на умор или исцрпљеност, али опет – као и под командом Мирослава Ђукића – просипа бодове као кад је велики број киксева правдао учешћем у Лиги Европе и напорним ритмом четвртак-недеља. Таквог распореда сад нема, али нема ни, на пример, играча као што су Леонардо да Силва или Урош Ђурђевић. Иако је ситуација слична оној кад је Марко Николић скоро цело првенство гледао у леђа вечитом ривалу, па га на крају престигао. Поседовао је тај тандем глад за победама каква недостаје садашњим првотимцима. А није да су имали идеалне услове. Суочавали су се обојица са малим бројем гледалаца на трибинама, како рече један од садашњих нападача, кад се чује свака реч. Често не баш похвална. Само, карактерисала их је „јака глава“ и индивидуални квалитети да утакмице на српским теренима окрену дословце за минут.

Питање је да ли са овако направљеним тимом то може.

Извор: моззартспорт