Analiza: Loša selekcija Partizanovog tima!

Razlozi skromnog bodovnog učinka crno-belih u dosadašnjem toku prvenstva nisu samo na terenu.

Fudbal 29.10.2018 | 23:00 Izgleda da nije (samo) do trenera. Kad je početkom jula smenjen Miroslav Đukić bilo je, među partizanovcima, povika „hvala Bogu“, „dočekasmo da mu vidimo leđa“, „idi i ne vraćaj se“, međutim, od talasa pokuda na račun bivšeg šefa stručnog štaba jedva da su se čuli oni koji su govorili: „ništa se neće promeniti, jer nije problem trener“. Bezmalo tri meseca kasnije njihov glas dobija na značaju, iz prostog razloga što crno-beli na liče na tim šampionskih ambicija, iako je ispred njih, kao prioritetan zadatak, stavljeno da titulu vrate u Humsku.

Preambiciozno, imajući u vidu selekciju ekipe, igrački i karakterno, kojoj može da se desi da odigra kvalitetno kao protiv Bešiktaša u Beogradu, večitom derbiju ili Voždovca, ali pre će biti da te tri partije predstavljaju incidente nego pravilo, pošto se u većini ostalih mečeva – muči.

To primećuju svi. Publika u sve manjem broju dolazi na utakmice (samo oko 2.000 u subotu, po lepom vremenu i savršenom terminu protiv Napretka), aktuelni trener Zoran Mirković je locirao problem obrazloženjem da ne može efikasnije jer „nemamo u ljudstvu baš mnogo opcija da bismo išli u tom pravcu“, kapiten Vladimir Stojković se praktično saglasio porukom „nemamo preterani fond igrača“ potvrdio , a kad jedan od njih, Saša Zdjelar, istakne da je golman opet spasao Parni valjak kao što je bio slučaj u osmini finala Kupa protiv Zemuna, deluje da je pravljenje tima odrađeno pogrešno. Ne samo u letnjem, nego i u prethodnim prelaznim rokovima, što sugeriše da su problemi (i) van terena, na onima koji su pojačanja skenirali, birali i dovodili.

Jedna od posledica – realizacija. Tim je zamišljen tako da napad vode Rikardo Gomeš i(li) Nemanja Nikolić, međutim, kad nekome od njih ne ide ne postoje alternative sposobne da uskoče s klupe i promene tok meča. Uz sve svoje mane, Ognjen Ožegović je barem nešto radio kad bi dobio šansu, Đorđe Jovanović je maltene svaku koristio, ali pošto je prvi poslat na pozajmicu u Arsenal iz Tule, a drugi prodat Lokerenu ostao je Zoran Mirković bez municije. Čak i kad igra izgleda pristojno za uslove superligaškog fudbala, nedostaje egzekucija, fudbaler koji bi izmislio pogodak. Pogotovo što sam Nikolić nije gol igrač, snalažljiviji je u organizaciji napada, a kad lopte retko stižu do njega ili Rikarda ne čudi što je Partizan u dosadašnjem toku prvenstva tek peti sastav po efikasnosti. A onaj koji stremi trofejima morao bi da ima golove u DNK.

Pogodaka – samim tim ni pobeda i boljeg bodovnog salda – nema ni usled ne baš pohvalne igre u polju. Kad jedan igrač ispadne iz stroja odmah se javi problem, što se videlo najpre u situaciji kad Zoran Mirković zbog povrede nije mogao da računa na Marka Jankovića ili u poslednjoj utakmici na Danila Pantića. Čim su zajedno na terenu, ima šta da se vidi, mogu da povuku Parni valjak napred, međutim, ako jedan odsustvuje odmah je nevolja za ovog drugog, pošto nema dovoljno kreativnog pored sebe, spremnog da primi igru, pasom „pocepa“ odbranu rivala, napravi višak, trougao... Nije to dosad pokazao Đorđe Ivanović iako je na Topčidersko brdo stigao kao zvanično najbolji fudbaler Superlige, nije ni Nebojša Kosović uradio nešto po čemu bi se pamtio (bez gola i asistencije ove sezone), Armin Đerlek je još mlad, Jovan Kokir i ne dobija šansu, te ostaje samo Goran Zakarić kao rešenje, mada i on posustaje u poslednje vreme... Verovanje da će se sve promeniti kad se Pantić oporavi ili posle tri meseca pauze na teren vrati Zoran Tošić možda je ispravno, međutim, problem je što Partizan već zaostaje toliko da čak i dvojica takvih kreativaca praktično neće imati pravo na grešku kad se stave na raspolaganje struci.

Statistički, odbrana crno-belih deluje dobro. Kad se pogleda tabela, najčvršća je u ligi. Na osam mečeva nije primila gol i sve bi bilo u redu da Markoviću i Valijenteu protivnici maltene na svakom meču ne stvore po zicer (zapitajte se da li je tako bilo dok je Nikola Milenković bio stanovnik Beograda), pa je Vladimir Stojković prinuđen da čini čuda. U takvim okonostima jeste odskočio Nemanja R. Miletić, dobacio do statusa reprezenatativca, međutim, njegov imenjak i prezimenjak na suprotnom kraju terena, te i Slobodan Urošević ne deluju kao faktor sigurnosti na levom beku zbog čega se već razmišlja o angažmanu Ivana Obradovića iz Anderlehta.

Za razliku od Crvene zvezde, Partizan ove jeseni ne igra međunarodne utakmice, te ne može da se žali na umor ili iscrpljenost, ali opet – kao i pod komandom Miroslava Đukića – prosipa bodove kao kad je veliki broj kikseva pravdao učešćem u Ligi Evrope i napornim ritmom četvrtak-nedelja. Takvog rasporeda sad nema, ali nema ni, na primer, igrača kao što su Leonardo da Silva ili Uroš Đurđević. Iako je situacija slična onoj kad je Marko Nikolić skoro celo prvenstvo gledao u leđa večitom rivalu, pa ga na kraju prestigao. Posedovao je taj tandem glad za pobedama kakva nedostaje sadašnjim prvotimcima. A nije da su imali idealne uslove. Suočavali su se obojica sa malim brojem gledalaca na tribinama, kako reče jedan od sadašnjih napadača, kad se čuje svaka reč. Često ne baš pohvalna. Samo, karakterisala ih je „jaka glava“ i individualni kvaliteti da utakmice na srpskim terenima okrenu doslovce za minut.

Pitanje je da li sa ovako napravljenim timom to može.

Izvor: mozzartsport