Задњи поздрав никад изговорен

Слова крваве бајке нису исписана само у чувеној пјесми Десанке Максимовић. На данашњи дан 1941. године жврљана су дрхтавим рукама на ђачким књижицама, личним картама и полеђинама коверата.

Србија 21.10.2018 | 21:55 Писали су их људи знајући да ће бити посљедњи поздрав који никада неће моћи да изговоре вољенима. Писала су их и дјеца.

"На овом мјесту уписаће се евентуалне промјене", искуцао је неко у ђачкој књижици дјечака са слике. Неко ко није ни слутио да ће та евентуална промјена бити смрт.

Знајући да ће уз бат војничких чизама бити одвучен на стрељање, српски ђак је обичном оловком једино стигао да напише “Драги мама и тата, посљедњи пут”.



Музеј у Крагујевцу чува на десетине таквих поздрава. Један припада Радославу Симићу.”Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Посљедња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене” написао је човјек, вјероватно својој кћеркици. 

Опраштала су се дјеца од родитеља, растајали су се родитељи од дјеце. Један очајан отац стигао је једино ово да поручи малишанима. “Миро, пољуби дјецу умјесто мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувијек, ваш тата Лаза”.

Тешко је повјеровати да је овакво звјерство људско биће могло да почини другоме.

Још је теже ако знамо да је то учињено најмање 2.400 пута. Толико је било убијених. Прије 77 година стрељачки вод без милости убио је 40 дјеце млађе од 15 година, убијен је и 261 средњошколац. Нису поштедјели ни 15 дјечака, чистача обуће, пише Блиц.

(Блиц.рс)