Жељко вратио филм о свом животу...
О ноћи када је постао тренер, разговору са Кићом, кумом и женом, како Партизану није узео ни динар и „чековној књижици“ у Фенеру. . . “Одбили су ме: 'Тражићемо друго решење', рекли су ми. Прихватио сам понуду, отишао кући, причао са супругом и она је била сигурна да сам пијан. У мени је горела жеља да постанем тренер. Имао сам прилику да играм у Немачкој за јак уговор, али понекад морате да ризикујете у животу“.
Кошарка 12.10.2018 | 22:45
Такав је живот великог мага игре под обручима - Жељка Обрадовића. Његова каријера обрађена је из много углова, али о овим детаљима можда и никада није говорио раније (урадио је толико интервјуа, да је немогуће све проверити). Новинари шпанског тиражног листа Ел Паиса отпутовали су у Задар током одржавања престижног турнира у хрватској луци и са Обрадовићем су направили врло добар интервју. Ево и шта је популарни Жоц рекао пре више од две седмице...
Прошло је тачно 27 година откако сте решили да окачите патике о клин уочи Европског првенства у Риму 1991. године. Како данас гледате на тај детаљ?
“Све се десило ноћ раније. Добио сам позив од Драгана Кићановића, тада техничког директора Партизана. На састанак сам отишао с мојим кумом Миленком Савовићем, који је такође био играч у то време. Њему је био понуђена улога спортског директора, а мени тренерски ангажман“, почео је разговор Жељко Обрадовић за Ел Паис.
Да ли је Миленко знао шта вас чека на том састанку?
“Знао је шта ће нам понудити. Изашли смо на вечеру, а у то време није било мобилних телефона. Стигао сам кући око 14 часова и добио позив од Савовића. Рекао ми је да ме сви чекају у Кићановићевој кући. Желели су да напустим репрезентацију и да постанем одмах тренер Партизана. Питао сам их да одиграм то Европско првенство. Био сам капитен репрезентације и био сам свестан да имамо много опција за злато“, открива Жељко и наставља:
“Али, одбили су ме: 'Тражићемо друго решење', рекли су ми. Прихватио сам понуду, отишао кући, причао са супругом и она је била сигурна да сам пијан. У мени је горела жеља да постанем тренер. Имао сам прилику да играм у Немачкој за јак уговор, али понекад морате да ризикујете у животу“.
Две године касније, Шпанија је постала ваш дом, али све је почело у Партизану?
“Прве године са Партизаном освојили смо све – Евролигу, првенство и Куп некадашње Југославије. Било је понуда са стране, али ја сам хтео да радим још једну годину са Професором Николићем. У другој години у Партизану ништа нисам наплатио. Ништа. Нула. Стигла је понуда Хувентуда и онда сам позвао Кићановића и питао: 'Шта да радим?' Одговорио је: 'Шта си узео од Партизана? Од чега ћеш да живиш? Иди, мораш нешто да једеш'. И ето...“
У прве четири године тренерске каријере освојили сте три европске титуле – са Партизаном, Хувентудом и Реал Мадридом. Како сте се осећали због тога?
“Од првог дана мог доласка у Бадалону рекли су ми да им дугујем европски трофеј због оне титуле са Партизаном. Пробао сам да променим неке ствари у клубу, али сам се и ја адаптирао на њих. На пример, после утакмица излазили смо на вечере и сви су пили пиво или вино. У мојој земљи тада то је било немогуће. Била је друга култура. У Југославији када изгубите утакмицу, нико није помишљао на излазак. Људи би онда причали: 'Види овог лудог тренера, његов тим је изгубио'. Доста сам се променио“.
Постоји анегдота из Мадрида да сте једном приликом дали играчима слободан дан, уз опцију да сви могу да дођу на тренинг ако желе. Ипак, чак ни јуниори нису дошли?
“Било ми је јасно да старијим играчима треба дан одмора. Али, јуниорима није било потребно... Од 16. до 20. године имао сам по три тренинга дневно. Спаваш са лоптом, рођаче. Сада када дајем слободан дан играчима, само кажем: 'За млађе нема одмора'. Сећам се првог дана рада, тренинга у Каса де Кампо. Играчи су трчали око фудбалског терена. Била су ту и тројица људи старости око 50 година, били су крупни доста. И они су трчали брже од мојих играча. Ветерани попут Арлаукаса, Бирјукова, Антонија Мартина или Антунеза су диктирали темпо. А онда и Сабонис, који је имао проблема с ногом. Онда сам разговарао са кондиционим тренером Паком Лопезом и рекао му: 'Господин Сабонис иде у базен да тренира, остали иду да трче. Али, први ће бити Исма Сантос'. Па да видиш онда“.
Чак сте и ви трчали неколико пута седмично?
“У овом послу увек морате да будете у форми. Стрес, путовања, живци... О свему размишљам и водим рачуна. Нарочито о храни и физичкој активности. Трчим бар три до четири пута недељно, по 35-40 минута. Раније је то било бржим темпом, сада доста скромније. Темпо ми је на седам минута по километру“.
Почињете вашу шесту сезону у Истанбулу. Политичка и економска нестабилност у земљи довела је до тога да неки клубови нестану. Да ли сте забринути за Фенерову будућност?
“За кошарку није добро што влада криза у Турској. Наш председник гарантовао нам је исти буџет за наредне године. Сви виде Фенербахче као озбиљан клуб. Четири године на Ф4, три финала, заслужили смо респект других. Смешна ми је само једна ствар: Када у Шпанији људи причају да Фенербахче саставља тим уз помоћ чековне књижице (прстима показује знаке навода). А, ко не прави тимове уз помоћ чековних књижица? Реал Мадрид? Барселона? ЦСКА? Који су њихови буџети? Већи од Фенеровог“.
Како гледате на приче после оптужби да сте у Бандирми ошамарили Мелиха Махмутоглуа?
“Људи изван система ствари гледају другачије. Једини играч који је уз мене био све време мог мандата у Фенеру био је Мелих Махмутоглу. Имамо и више од доброг пословног односа. Покушавам да га мотивишем и све утиму. Сви смо нормални људи, емотивци смо. Више ни не размишљамо о томе, заборавили смо и о чему смо причали те вечери. Ове године Евролига је одлучила да стави микрофоне током тајм-аута. Није проблем. Ја сам такав, какав сам. Нећу да размишљам о томе шта ћу да кажем људима испред ТВ. Није ово позориште, па да причам: 'Момци, молим вас урадите ово или оно'. Немојте да се зај....о“.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар