Željko vratio film o svom životu...

O noći kada je postao trener, razgovoru sa Kićom, kumom i ženom, kako Partizanu nije uzeo ni dinar i „čekovnoj knjižici“ u Feneru. . .  “Odbili su me: 'Tražićemo drugo rešenje', rekli su mi. Prihvatio sam ponudu, otišao kući, pričao sa suprugom i ona je bila sigurna da sam pijan. U meni je gorela želja da postanem trener. Imao sam priliku da igram u Nemačkoj za jak ugovor, ali ponekad morate da rizikujete u životu“.

Košarka 12.10.2018 | 22:45
Željko vratio film o svom životu...
Kada ste stručnjak bezmalo tri decenije, kada osvojite sve što se osvojiti može, radite u najvećim klubovima Evrope, reprezentaciji i sarađujete sa najvećim igračkim i trenerskim imenima, život mora da vam bude prepun anegdota i fantastičnih uspomena.

Takav je život velikog maga igre pod obručima - Željka Obradovića. Njegova karijera obrađena je iz mnogo uglova, ali o ovim detaljima možda i nikada nije govorio ranije (uradio je toliko intervjua, da je nemoguće sve proveriti). Novinari španskog tiražnog lista El Paisa otputovali su u Zadar tokom održavanja prestižnog turnira u hrvatskoj luci i sa Obradovićem su napravili vrlo dobar intervju. Evo i šta je popularni Žoc rekao pre više od dve sedmice...

Prošlo je tačno 27 godina otkako ste rešili da okačite patike o klin uoči Evropskog prvenstva u Rimu 1991. godine. Kako danas gledate na taj detalj?

“Sve se desilo noć ranije. Dobio sam poziv od Dragana Kićanovića, tada tehničkog direktora Partizana. Na sastanak sam otišao s mojim kumom Milenkom Savovićem, koji je takođe bio igrač u to vreme. Njemu je bio ponuđena uloga sportskog direktora, a meni trenerski angažman“, počeo je razgovor Željko Obradović za El Pais.

Da li je Milenko znao šta vas čeka na tom sastanku?

“Znao je šta će nam ponuditi. Izašli smo na večeru, a u to vreme nije bilo mobilnih telefona. Stigao sam kući oko 14 časova i dobio poziv od Savovića. Rekao mi je da me svi čekaju u Kićanovićevoj kući. Želeli su da napustim reprezentaciju i da postanem odmah trener Partizana. Pitao sam ih da odigram to Evropsko prvenstvo. Bio sam kapiten reprezentacije i bio sam svestan da imamo mnogo opcija za zlato“, otkriva Željko i nastavlja:

“Ali, odbili su me: 'Tražićemo drugo rešenje', rekli su mi. Prihvatio sam ponudu, otišao kući, pričao sa suprugom i ona je bila sigurna da sam pijan. U meni je gorela želja da postanem trener. Imao sam priliku da igram u Nemačkoj za jak ugovor, ali ponekad morate da rizikujete u životu“.

Dve godine kasnije, Španija je postala vaš dom, ali sve je počelo u Partizanu?

“Prve godine sa Partizanom osvojili smo sve – Evroligu, prvenstvo i Kup nekadašnje Jugoslavije. Bilo je ponuda sa strane, ali ja sam hteo da radim još jednu godinu sa Profesorom Nikolićem. U drugoj godini u Partizanu ništa nisam naplatio. Ništa. Nula. Stigla je ponuda Huventuda i onda sam pozvao Kićanovića i pitao: 'Šta da radim?' Odgovorio je: 'Šta si uzeo od Partizana? Od čega ćeš da živiš? Idi, moraš nešto da jedeš'. I eto...“

U prve četiri godine trenerske karijere osvojili ste tri evropske titule – sa Partizanom, Huventudom i Real Madridom. Kako ste se osećali zbog toga?

“Od prvog dana mog dolaska u Badalonu rekli su mi da im dugujem evropski trofej zbog one titule sa Partizanom. Probao sam da promenim neke stvari u klubu, ali sam se i ja adaptirao na njih. Na primer, posle utakmica izlazili smo na večere i svi su pili pivo ili vino. U mojoj zemlji tada to je bilo nemoguće. Bila je druga kultura. U Jugoslaviji kada izgubite utakmicu, niko nije pomišljao na izlazak. Ljudi bi onda pričali: 'Vidi ovog ludog trenera, njegov tim je izgubio'. Dosta sam se promenio“.

Postoji anegdota iz Madrida da ste jednom prilikom dali igračima slobodan dan, uz opciju da svi mogu da dođu na trening ako žele. Ipak, čak ni juniori nisu došli?

“Bilo mi je jasno da starijim igračima treba dan odmora. Ali, juniorima nije bilo potrebno... Od 16. do 20. godine imao sam po tri treninga dnevno. Spavaš sa loptom, rođače. Sada kada dajem slobodan dan igračima, samo kažem: 'Za mlađe nema odmora'. Sećam se prvog dana rada, treninga u Kasa de Kampo. Igrači su trčali oko fudbalskog terena. Bila su tu i trojica ljudi starosti oko 50 godina, bili su krupni dosta. I oni su trčali brže od mojih igrača. Veterani poput Arlaukasa, Birjukova, Antonija Martina ili Antuneza su diktirali tempo. A onda i Sabonis, koji je imao problema s nogom. Onda sam razgovarao sa kondicionim trenerom Pakom Lopezom i rekao mu: 'Gospodin Sabonis ide u bazen da trenira, ostali idu da trče. Ali, prvi će biti Isma Santos'. Pa da vidiš onda“.

Čak ste i vi trčali nekoliko puta sedmično?

“U ovom poslu uvek morate da budete u formi. Stres, putovanja, živci... O svemu razmišljam i vodim računa. Naročito o hrani i fizičkoj aktivnosti. Trčim bar tri do četiri puta nedeljno, po 35-40 minuta. Ranije je to bilo bržim tempom, sada dosta skromnije. Tempo mi je na sedam minuta po kilometru“.

Počinjete vašu šestu sezonu u Istanbulu. Politička i ekonomska nestabilnost u zemlji dovela je do toga da neki klubovi nestanu. Da li ste zabrinuti za Fenerovu budućnost?

“Za košarku nije dobro što vlada kriza u Turskoj. Naš predsednik garantovao nam je isti budžet za naredne godine. Svi vide Fenerbahče kao ozbiljan klub. Četiri godine na F4, tri finala, zaslužili smo respekt drugih. Smešna mi je samo jedna stvar: Kada u Španiji ljudi pričaju da Fenerbahče sastavlja tim uz pomoć čekovne knjižice (prstima pokazuje znake navoda). A, ko ne pravi timove uz pomoć čekovnih knjižica? Real Madrid? Barselona? CSKA? Koji su njihovi budžeti? Veći od Fenerovog“.

Kako gledate na priče posle optužbi da ste u Bandirmi ošamarili Meliha Mahmutoglua?

“Ljudi izvan sistema stvari gledaju drugačije. Jedini igrač koji je uz mene bio sve vreme mog mandata u Feneru bio je Melih Mahmutoglu. Imamo i više od dobrog poslovnog odnosa. Pokušavam da ga motivišem i sve utimu. Svi smo normalni ljudi, emotivci smo. Više ni ne razmišljamo o tome, zaboravili smo i o čemu smo pričali te večeri. Ove godine Evroliga je odlučila da stavi mikrofone tokom tajm-auta. Nije problem. Ja sam takav, kakav sam. Neću da razmišljam o tome šta ću da kažem ljudima ispred TV. Nije ovo pozorište, pa da pričam: 'Momci, molim vas uradite ovo ili ono'. Nemojte da se zaj....o“.

Izvor: mozzartsport

Komentari / 0

Ostavite komentar