Прича: Стариџ, Бергер и хет-трик Челсију...

Када му се играло, он је баш играо, па онда можда није ни чудо што статистика и фудбалски алманаси кажу ово: у историји сусрета ове две екипе, само је један играч постигао хет-трик.

Фудбал 02.10.2018 | 20:15 Само је срећна околност спречила Патрика Бергера да постане један од “типова у белим оделима”.

Знате оне журке после којих се кајете што сте били присутни? Е, он је на ову журку закаснио...

Био је то најнижи степеник у историји Ливерпула, не играчки – финале ФА купа никада, па ни 1996. године, не може то да буде – колико по ономе што се дешавало на терену пре почетка утакмице и око њега свих тих година.

Никада Ливерпул није био даље од онога што Ливерпул јесте, од Ливерпула Шенклија, Пејслија и Кенија Далглиша: уместо породице и вредноће што пресликава радничку класу која испуњава трибине Енфилда, били су кловнови, позери, зајебанти.

“Људи у белим оделима” постаће када на Вембли изађу да се шепуре и да привлаче камере и уздахе, а пре тога већ су их знали као “Спице Боyс”, као скандалима склоне посетиоце ноћних клубова и дискотека од Лондона до Бирмингема.

Рој Еванс окупио је ту чудесно талентовану генерацију младих енглеских играча, затекли су мајстора ЈанаМолбија, Ронија Розентала и сада заборављеног Ника Танера, и оно што су Мака, Стен, Џејсон “Дејв”Мекатир и наравно лепушкасти Џејми Реднап занавек подарили фудбалу, уместо сећања на голове, био је статус “селебритија”.

Да су тада постојали ријалитији какве данас знамо, гарант би им неки маштовити продуцент понудио више пара да свој шоу приређују у каквој затвореној кући него на широким пољима Премијер лиге.

Али Пади Бергер, како ће га ускоро, када постане љубимац публике – а одмах ће постати љубимац публике – прозвати Коп, закаснио је на ту журку.

Тог пролећа освајао је “Салатару” са Дортмундом, мада ће Отмар Хицфелд у момку из прашке Славије видети нешто што нико пре ни после њега није: поузданог задњег везног.

Лето 1996. промениће све у Чешкој скоро као оно 1968, мада Патрик Бергер, упркос постигнутом голу у оном отетом финалу против Немачке (из пенала) није прва, па ни пета асоцијација на чету Душана Ухрина.Поборски, наравно, па Кука, Недвед, Кадлец и Владимир Шмицер, чак и Радек Бејбл, урадили су тог лета много више од Бергера, али Рој Еванс и други заинтересовани видеће да му Енфилд – Чеси су све утакмице у групи играли на терену Ливерпула! – баш лепо стоји.

Еванс је, причало се тада, желео у пакету Поборског и Бергера, али се Карел одлучио за Јунајтед и можда погрешио; Владимир Шмицер много ће се касније придружити ортаку, и не знајући какву ће ролу одиграти 2005. у Истанбулу. Много пре тога, овај след догађаја ће оном истом Копу дати инспирацију за песму која је, отприлике, гласила овако: “Хе'с Цзецх, хе'с греат, хе'с Паддy Бергер'с мате, Владимир, Владимир...”

Дошао је “само” Бергер, у екипу која је била на стубу срама, у коју нико није веровао, иако су имали састав који је био способан свакога да победи; још способнији је, авај, био да од свакога изгуби, а датост је била да ће се изгубити негде у диму цигарета.

Патрик Бергер ће када буде одлазио из Ливерпула – није хтео раније, да не буде да се улагује навијачима, као што то многи фудбалери данас раде – испричати како је пријатељ његовог оца успео да заобиђе совјетску завесу и да негде осамдесетих одгледа једну утакмицу Ливерпула уживо; енглеског па ни европског фудбала није било много на телевизији, но мали Патрик ће добити улазницу, шал и програм утакмице па ће сањарити да је он то заправо гледао Алана Хансена и Кенија Далглиша, и када је 1996. тражио кућу у Ливерпулу, забасао је у Саутпорт, погледао је лево, тамо је била кућа Алана Хансена, погледао је десно и са трема му је махао Краљ...

Но пре тога, пружиће много Ливерпулу, иако ће бити и извор и предмет дебелих фрустрација. За ово последње није био крив, годинама су га мучила колена, тражио је лекове од најбољих лекара широм света али би се бол увек враћао, на крају је сигурно пружио мање него што је могао и из биолошких, физичких разлога, али ментални су, чини се, превагнули.

Јер Патрик Бергер умео је да изгледа као да се досађује или макар као да је несмотрена ленштина на терену. Није био чак ни онај играч који би се, из само њему знаних разлога, искључио насред утакмице, не, Чех се само не би појавио, иако је нека дуга коса носила број 15 и одигравала пасове колико-толико прецизно, и врло брзо су менаџери противничких екипа установили да је довољно да га малтретирате и тучете па да он једноставно одустане од јурњаве и почне да се склања и од сопствене сенке.

Другим суботама, опет, и по томе је био драгоцен, изгледало би да је брз као метак и продоран као стрела, бекови би му гутали прашину и остали запахнути мирисом његовог балзама, севнула би левица и лансирала лопту право у рашље, или би смислио, тако натенане, врхунску асистенцију и савршено је извео.

Патрик Бергер је своје прве сезоне, када је Ливерпул на тренутке изгледао да може и да се умеша у борбу за титулу, био савршена веза између Робија Фаулера и Стена Колимора напред и Реднапа и Мекманамананешто иза њих; већ наредне ће се благо погубити, али онда ће отићи Рој Еванс, отићи ће и Мака у Реал, по тада иновативном Босмановом правилу, а под Жераром Улијеом ће Бергер добити слободу да врлуда тереном и малтене ради шта хоће.

Све ће кулминирати пролећем у којем је освојена “мала” трипла круна и дуелом са Алавесом завршеним са 5:4, мада ће већ тада врхунски и просечни Чех (код њега је то ишло заједно) бити све мање важна полуга у црвеном тиму, све док не приведе каријеру крају у Портсмуту – дао је последњи гол на Енфилду у плавом дресу! – Астон Вили и екипи у којој је почео да тренира мада никада неће наступити за њу до ветеранских дана, прашкој Спарти.

Али нисмо се зато сетили Патрика Бергера, нешто друго је на уму многима у Енглеској ових дана и само се о томе причало, кад се није причало о Мурињу: други сусрет у само четири поподнева између Ливерпула и Челсија.

Када му се играло, он је баш играо, па онда можда није ни чудо што статистика и фудбалски алманаси кажу ово: у историји сусрета ове две екипе, само је један играч постигао хет-трик.

Патрик Бергер, самозрејме.

Ништа није било исто као данас, ни очекивања, ни састави, ни новац, ни харизме Јиргена Клопа и МаурицијаСарија; није исти ни датум, био је тада октобар 1997. године, па чак ни стадион, пошто је Ливерпул овог пута гостовати на Стамфорду, а тада је играо кући.

Али били су дресови тих боја, и била су та два клуба, и била је Премијер лига, и Ливерпул је умео да игра скроз секси фудбал, нападачки и прелепо, био је хет-трик, један једини и непоновљиви.

Први је био лоб, мада је за све крив Грем ле Со, који се уплашио захукталог противника, а овоме је остало да се поспрда са Едо де Гојем; у међувремену је Зола изједначио, па је црвени картон, због старта надМекманаманом, зарадио Бернар Ламбурд (да ли се ико, игде, сећа тог господина?), а онда је Бјорнабипронашао Бергера надомак петерца и овај је десном сместио лопту тамо где јој је најлепше.

На почетку другог полувремена, Бергер је још једном убацио у седму брзину, заобишао бушног холандског голмана и заокружио свој хет-трик; нешто касније ће наместити гол Робију Фаулеру и добити овације Енфилда.



Било је тог дана 4:2, било је у суботу 1:1, и када је Данијел Стариџ у суботу у смирај меча постигао тај гол, многи су покушали да се сете ко је тако умео да га завали из даљине, па још левом ногом.

Ено га, тамо је у Прагу, један тип који се најзад ошишао, момак који чува шал стар тридесет година, и програм и карту за једну давну утакмицу.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес