Анализа: Шта је показао меч на Криту и које су поуке?

Српска кошаркашка експедиција је оманула са проценама. То је реалност. Комплетан стручни штаб добио је лекцију из које ће сигурно много тога научити. Србија је на паркету изгледала недовољно уиграно, без препознатљиве хемије, идеје, енергије, ван борбеног ритма. . . У неким другим околностима Србија је 13. септембра газила Италију (Евробаскет 2017) без готово свих носилаца игре из ранијих година, а око тог датума очитавала лекцију Француској (Мундобаскет 2014) и Финској (Евробаскет 2015).

Кошарка 15.09.2018 | 19:30 Све што се десило на Криту, остаће на Криту. Али, поуке морају да се извуку...

Оно што се Француској догодило у мечу против Бугарске виђено је као школски пример како један тим може да постане жртва новог, недовољно разрађеног система. Пораз Србије на врелом паркету дворане у Ираклиону само је једна од лекција у том уџбенику. Мада ова два случаја не могу да се пореде због јасних разлика у квалитету, ако мало вратимо филм уназад сетићемо се да је Србији нешто слично могло да се догоди на гостовању Аустрији, или Шпанији у Белорусији, а да је исту судбину доживела Хрватска у сусретима против, објективно, много слабијих ривала - Холандије и Румуније. 

То су, опет, разговори за неке друге теме и да не бисмо враћали превише филм уназад, остаћемо мислима на утакмици са Грчком. Чињеница да јеАлександар Ђорђевић окупио најјачи тим у досадашњим квалификацијама, са све Сакраментовим тандемом Богдан Богдановић - Немања Бјелица, пробудио је у кошаркашкој Србији онај стари, лако препознатљив осећај моћи. Онај који се у Ђорђевићевој ери први пут појавио, ето, баш у мечу против Грчке у осмини финала Мундобаскета у Мадриду и оне шамарчине који је Хелене са Адетокунбом на почетку вртоглавог успона, Бурусисом, Калатесом, Папаниколауом, Зизисом и осталима дуго болео. Вечити сањари имали су визију нове убедљиве победе на противничком терену, заборављајући на квалитет састава који је до тог момента имао шест узастопних победа у квалификацијама. Четири године и још три пораза касније, Грчка је дочекала своју шансу да узврати ударац и освети се Орловима. И то је учинила у, реално, атипичној ситуацији. 

Српска кошаркашка експедиција је оманула са проценама. То је реалност. Комплетан стручни штаб добио је лекцију из које ће сигурно много тога научити. Србија је на паркету изгледала недовољно уиграно, без препознатљиве хемије, идеје, енергије, ван борбеног ритма... У неким другим околностима Србија је 13. септембра газила Италију (Евробаскет 2017) без готово свих носилаца игре из ранијих година, а око тог датума очитавала лекцију Француској (Мундобаскет 2014) и Финској (Евробаскет 2015). И то само указује на то колико је систем промењен у односу на не тако давну прошлост. Протекле септембарске вечери кошаркаши Србије на Криту су играли важну, такмичарску утакмицу без минута у ногама и по неколико месеци. Сусрет против ослабљеног тима Мађарске је и селектор Ђорђевић означио етикетом јачег тренинга, а тек десет дана за уигравање не дозвољава да се дође до озбиљније форме за битна надметања. На све то надовезала се и проблематика каснијег доласка играча попут Мицића, Милутинова, Милосављевића...

Како је било Србији, тако је било и Грчкој... Генерално. Опет, изабраници Танасиса Скуртопулоса имали су цео припремни турнир са две јаке утакмице против Црне Горе и Француске. Можда ће неко рећи да то није битно, али у новим условима игре обе контроле Грчкој су биле од великог значаја. Можда и пресудног, уз фактор искуства који је куљао из Бурусиса, Принтезиса, Калатеса, Слукаса...

"Грчка је данас играла снажније. У појединим моментима утакмице били су јако снажни физички, а то је веома потребно у оваквим утакмицама. Нисмо нашли нашу најбољу форму. Офанзивно се лопта није кретала, било смо јако спори. То је нешто о чему морамо да причамо и да то вежбамо. Ово није начин на који ми играмо нити како тренирамо. Обично имамо више асистенција, око 30 по мечу, а данас смо имали мање од пола од тога (14). А то није добро".

У сажетој изјави Александар Ђорђевић указао је на све озбиљније проблеме једне утакмице. 

Одбрана Грчке, која у припремним утакмицама није тако добро функционисала, прошле ноћи је положила испит. Није натерала Србију на велики број изгубљених лопти (5), али се послужила неким рецептима из прошлости како би Србији драстично умањила број асистенција (14). Ту је, на пример, Немачка ухватила Србију на кривој нози у Франкфурту. Ако гледамо окршај против Грчке, лоше издање се може гледати и кроз призму превелике жеље за доказивањем у тиму пуном звезда, донекле и непотребној потрази за индивидуалним решењима. То није Србија какву познајемо. Она не игра на индивидуална решења, ван тимског система који се по потреби кориговао зарад позитивног резултата. Грчкој је све то ишло у корист. 

Евидентна је била тежња домаћина да се постављањем Бурусиса, па и Папајаниса у рекет онемогуће лаки поени из непосредне близине коша. Ту су велику улогу имали Принтезис и Митоглу. Одређену помоћ Грчка је добила кроз несигурност српских играча и неких промашених зицера (Јовић, Недовић...) и неискоришћених слободних бацања (10/14). Осим тога што је лопта спорије ишла од руку до руку, Србија је почела да губи контролу оног тренутка када је Богдан Богдановић узео ствари у своје руке. И није проблем у томе што херој са прошлог Евробаскета није имао своје вече, ни његових 6/19 из игре. Више у очи упада то што је, како су минути пролазили, Богдановић осећао све већи притисак на својим леђима јер ни остатак тима шут није служио. Још је мање било оних који би велику одговорност поделили, док је разлика била све очигледнија. Ту је било и до одбране Грчке и промућурних реакција, довољних да се акције Србије сведу на неколико простих размена, понеку блокаду, а онда држање и тапкање лопте готово до истека напада, што би донело исфорсирани шут за три поена. И ту би опет лопту углавном узимао Богдановић. Промашај, на промашај олакшавали су посао Грчкој, док су Слукас и Калатес знали да погоде са дистанце и казне Србију... Изостала је она лепршавост у организацији напада, која је раније постојала чак и када Милош Теодосић није био у ростеру. Има ту свега - тренутка, селекције шута и избора, тренерских одлука, квалитета ривала...

Немања Бјелица и Стефан Јовић јесу били међу бољима у српском тиму гледајући учинак, па и Никола Милутинов, али су и они остали незапажених улога када је Србији требало да преломи утакмицу, или бар одржава резултатску неизвесност. Радуљица, Богдан, Бјелица и Недовић знали су накратко да размрдају екипу у оној секвенци с краја трећег квартала и надокнадили минус од 12 поена, али су поново упали у летаргију оног тренутка када се отишло на последњи мали одмор. Проиграо је Принтезис, па Папаниколау, Слукас иКалатес су се размахали, Бурусис је држао висок ниво самим присуством у игри и то је било то... 

Србији је много недостајао онај препознатљив X-фактор, који би из другог плана убризгао ињекцију самопоуздања, енергије и кошева потребних да се направи превага. Сетимо се, прошле године у ИстанбулуБогдан је био та главна ударна игла, Марјановић главна испомоћ, а уз њих би увек неко други искочио.Мачван, Лучић, Јовић, Кузмић... Сада тога није било. Није се видела она харизматична енергија Николе Калинића и Владимира Лучића. Имали су укупно један поен, а рођени су за те улоге. Немања Недовић је остао без такта, иако је својом брзином и муњевитим покретима могао да направи разлику против старијих и искуснијих такмаца с друге стране. Мирослав Радуљица није био у репрезентативном моду и на свима су се виделе „последице“ летњег одмора и изостанка утакмица, у неким случајевима и по више месеци...

Није Грчка играла толико добро, колико је Србија остала укочена. И то није трагедија. Чињеница је да овај тим практично није био на окупу јако дуго. Већ су се спојиле одређене, мање целине. Отићи ће Србија на Мундобаскет, то не би смело да се доведе у питање, упркос новим рокадама у ростеру најављеним за новембрско-децембарски и фебруарски „прозор“. А, када се све заврши, мораће озбиљно да се поради на враћању препознатљивог сјаја.

Околности ће, реално, бити другачије...

Извор: моззартспорт

Фото: ФИБА Баскетбалл