Ко је вјера, а ко невјера?

Неки хроничари, који од деведестих и мало раније прате шта се дешава на овим просторима, често се питају није ли Милорад Додик "убачени човјек међу Србе" које је "залудио". Питају и да ли би било Срба и то баш у БиХ и да ли би они данас били неки нови унијати да је побиједила опција Милорада Додика из деведестих?

Република Српска 14.09.2018 | 14:03 Поједини медији вјероватно маркетиншки објавили су фотографију како је изгледао Милорад Додик деведесетих и како му од тада стоји слика на зиду странке одакле је кренуо, али заборавише да нагласе да је његова опција тада побиједила да ли би било Срба и то баш у БиХ и да ли би они данас били неки нови унијати?

Једно су у праву, подударности између тих деведестих и садашњег времена има, а то је његова блискост са Хрватима. Деведестих вођа му је био Анте Марковић, а и данас је у блиским односима баш са Хрватима са којима одрађује бројне послове. 



Неки хроничари који од деведестих, и мало раније, прате шта се дешава на овим просторима, често се питају није ли Милорад Додик "убачени човјек међу Србе" које је "залудио".  Мора се признати да му то није било лако постићи, јер је када му је тешко ишло да овлада Србима било и квалификација попут оних "овај народ је луд". Ни црква му није била прихватљива па је знао да каже - "Ови што воле Бога и цркву нека иду у СДС"... 

Борио се Додик да овлада Србима све до 2006. године када је уз помоћ људи из СДС-а, без обзира на странце, тријумфовао на тадашњим изборима и од тада "већег Србина и вјерника нема" а у рукама су му све полуге власти. 

Спреман да договара пакт и са "црним ђаволом" само да остане на власти. То је доказао у више наврата у пракси. Пристајао је и доносио одлуке које су ишле у интересу његовог останка на власти а не народа на који се често позива.

Некадашњи дашак свјежег вјетра на Балкану, како га је, стварно, стара администрација назвала, научио је да се понаша како вјетар дува. И то му за сада пролази.



Занимљив је Додиков долазак на власт, негдје пред крај деведесетих, када су сви у свијету, Београду али и у Српској хтјели да се ријеше тадашње политичке гарнитуре СДС-а.

Тада је у игри био Младен Иванић, који је имао углед и међу Србима, посебно у Крајини, био је прихватљив и за Београд, али и за странце. Добио је мандат од Биљане Плавишић, тадашње предсједнице Републике Српске, да формира владу која је требала да "раскрсти" са оним ратним и поратним властодршцима из СДС-а.

Против Иванића тада је била Српска демократска странка а без њене подршке он није хтио да дође на чело тадашње владе. Иванић је вратио мандат за формирање владе уз образложење да не жели да води владу без подршке Српске демократске странке која је била тада број један код Срба и која има заслуге за стварање Републике Српске.

Одбијањем Иванића, мандат да буде на челу владе прихвата Милорад Додик, који у холу Дома младих у Бијељини формирао кабинет и направио рачуницу како да дође до "чаробна" 42 гласа, колико је било потребно, а пресудну улогу иимао је глас Хрвата Фрање Мајданчића, кога је Сфор нашао и довео да гласа.

Изабран је, по свему спорној, на сједници НСРС, иако су ту владу са Додиком признале све владе свијета, званични Београд међу посљедњим. Миорад Додик је тада дошао гласовима посланика из странака Алије Изетбеговића и Хариса Силајџића који се, нарочито овај посљедњи, нису мирили с чињеницом да постоји Република Српска. Такав начин избора Младен Иванић је одбио.

Вјерни Додиков друг, бивши преводилац у мисији Европских посматрача или бијелих како су се тада звали, Жељка Цвијановић похвали се јуче учешћем свог оца на теслићком ратишту као да и други немају очеве који су били у рату и који су гинули. Похвали се и својом улогом у рату да је,како рече, лежала када се породила у болници гдје је било рањеника, прекоривши друге да су у односу на њу били дезертери.



Није тешко погодити на кога је мислила, на Вукоту Говедарицу који је имао 16 година када је рат почео.

Стиче се утисак да би за неке добро било да га нема.

Па већ када му приговарају они који себе називају "великим Србима", треба да знају да је Вукота Говедарица из чисте српске породице, и са очеве и мајчине стране. Његова породица и када то није био случај у Гацку, примала је попа у кућу и знала је да се недељом иде у цркву. Славила је и обиљежавала Божић и онда када то комунисти нису одобравали. Одгојен је у духу православља, не зато што је он желио, него напросто то је била породична традиција као и многих у то вријеме који су знали ко су и шта су.

Замјерају му и гусле, јер зна, како кажу, да гуди, а не знају или заборављају да је и то дио традиције и то српске.

Можда они који не знају, треба да науче да су гусле нешто без чега Србин не може и да се уз гусле пјева и када је човјеку најтеже, а треба подсјетити оне који то још не знају да су кроз историју гусле мрзили сви српски непријатељи, а у вријеме Аустроугарске била је и наредба о забрани гусала.

Аутор: Јелена Дабарчић/БН ТВ