Прича и сјећања: Како је Бодирога постао Бог...?

. . . а Мутино - људи, све је ово нормално - ушло у легенду? Пре тачно 20 година кошаркашка репрезентација Југославије освојила је титулу светског првака у Атини.  Двадесет година од Атине и Ребрачине "банане"! Репрезентација Југославије је пре тачно 20 година освојила своју претпоследњу титулу првака света у кошарци.

Кошарка 09.08.2018 | 22:45 Деветог августа 1998. године "Плави" су победили Русију 64:62 и постали шампиони четврти пут у историји наше земље.

Четири године касније ће у Индијанаполису одбранити светски трон, а и један и други пут до трофеја праћен је проблемима.

Те 1998. године било је промена у саставу јер на терену није било Предрага Даниловића, Влада Дивца, Зорана Савића од искуснијих, али и Предрага Стојаковића, Драгана Тарлаћа и Милана Гуровића од млађих играча.

Грчка је била домаћин и два пута противник наше селекције на том првенству. Оба пута су Грци изашли као поражени (70:56 у другој рунди и 78:73 у полуфиналу), а куриозитет је и да је Југославија тада двапут побеђивала и Русију (82:74 и 64:62).

Првенство је обележио и изостанак највећих звезда из селекције САД која је и поред тога завршила на трећем месту испред Грчке.

Најбољи играч првенства је био Дејан Бодирога, али је најбољи у финалу био Жељко Ребрача који је уз 16 поена имао и кључну рампу над Михајловим на пола минута до краја.

Југославија је тада код резултата 57:56 успела да преломи меч и у наредном нападу оствари предност за победу.

Селектор југословенских кошаркаша је био садашњи тренер Фенербахчеа Жељко Обрадовић.



Атина, место, ренесансе југословенске и српске кошарке. После Европског првенства 1995. године, које су тада Плави освојили рутински, грчка престоница добила је организацију Мундобаскета три године касније и било је време за нови успон на кошаркашки Олимп. Али тај поход, окончан тачно 9. августа 1998. године, био је за многе љубитеље кошарке поприлично изненађење, али и крај једног циклуса који је започет на истом месту. Ипак завршио се тако што је Дејан Бодирога постао кошаркашки бог и добио песму од Прљавог инспектора Блаже, а у народу се у потпуности примила она чувена изјава Мирослава Муте Николића– Људи, шта се радујете, па ово је све нормално?

Други део наше атинске приче имао је предговор и то не баш леп у виду чињенице да селектор Жељко Обрадовић, тада са "само" три освојене Евролиге у џепу, није могао да рачуна на Зорана Савића и Жарка Паспаља који су се повукли, односно повређеног Предрага Даниловића, те Влада Дивца. И јавност је била прилично сумњичава шта та подмлађена селекција може да уради. Додуше, била је ту и једна срећна околност, због лок аута у НБА лиги, Американци су послали селекцију састављену од играча који су наступали у Европи или по колеџима.

"Мало људи нам је давало неке шансе, сви су већ навикли на злато и само је то било сматрано за успех. Јавност није претерано веровала у нас, сећам се да нас је само четири или пет новинара испратило са аеродрома. А после су нас сачекале и камере, био је дочек и свашта нешто. Иначе припреме уочи првенства су биле можда и најтеже које памтим, а одрадили смо их на Копаонику", рекао је за наш портал Мирослав Берић присећајући се догађаја од пре 20 година.

На ову причу надовезао се и Саша Обрадовић који у том тиму био један од најважнијих шрафова, уз Дејана Бодирогу, Александра Ђорђевића, Дејана Томашевића и Жељка Ребрачу.

“Чињеница да смо тако били испраћени био је за нас мотив више. Сећам се да су одласку у Атину претходиле врло тешке и исцрпљујуће припреме. Нисмо имали све те велике и искусне играче, али смо имали довољно квалитета да можемо да направимо добар резултат. А испраћени смо са размишљањем – шта буде, нека буде. Оптерећења је увек било, а ми смо отишли тамо да направимо ново чудо“, казао је Обрадовић за МОЗЗАРТ Спорт.

Систем такмичења био је такав да је у првој фази Југославија била у групи са Порториком, Русијом и Јапаном. И забележили су Плави све три победе, а жреб је касније хтео да се са Зборнајом састанемо у финалу.

Дејан Томашевић је, у разговору за наш портал објаснио да је екипа, како је првенство одмицало постајала свесна да, упркос проблемима са повредама, и изостанку важних играча,

“Јавност, а пре свега медији нису веровали у нас. Сећам се да нас на аеродрому нико није испратио, а у Грчкој нас је дочекао само један новинар. Како је првенство одмицало, тако се еуфорија дизала, а људи су тако постали свесни да ми можемо да направимо нешто велико. Оно што је најбитније јесте да смо ми имали апсолутни мир, да смо веровали једни у друге, у нашу снагу, наш квалитет и рад. Били смо најспремнија екипа на том турниру, иако смо били врло млади и верујем да смо захваљујући великој борби стигли до злата“.

За Владу Шћепановића, тада бека подгоричке Будућности, Мундобаскет у Атини био је први велики сениорски изазов на репрезентативном плану.

“Пре тога сам био само на ширем списку, то је моја прва акција са сениорима, имао сам непуне 23 године. Било ми је неверовано, Ђорђевић, Бодирога, Ребрача. Само то што сам тренирао са њима, а камоли да играм 20 минута у финалу и освојим злато на Светском првенству”, присетио се Шћепановић.

Никола Лончар, тада играч Макабија из Тел Авива, имао је пех с повредом непосредно пред почетак првенства и одиграо је само две утакмице. Али Атину памти само по лепом. А према његовим речима, било је наговештаја успеха и пре почетка СП.

“Имали смо пре Атине турнеју по Шпанији, где смо играли доста добро од самог почетка и дизали смо форму. Тих година, без обзира што је увек фалио неко и како год да се скупимо, освајали би медаље, углавном углавном златне“, рекао нам је Лончар и додао да је било компликовано гледати турнир махом са клупе.

“У припремном пероди сам доста играо, делио минутажу са Берићем и Шћепановићем, али био сам ту да помогнем и навијам. Додуше, било би ми лакше на терену. Узели смо злато, то је најважније од свега, а медаља се памти“.

У другој фази такмичења укрштали су се тимови из различитих група, па је Југославија тако за нове ривале добила Канаду, Италију и Грчку. И једини пораз на првенству Обрадовићева екипа тог лета доживела је од Азура (61:60).

"Ниједан пораз није пријатан, али смо после тог од Италије, извукли неке поуке које су нам значиле кад је било најпотребније“, објаснио је Берић, док Шћепановић истиче да та генерација Италија није лежала Југославији.

“Кроз маглу се сећам пораза од Азура. Следеће године су освојили европско првенство. Имали су добру екипу, а ми смо тај меч баш лоше играли“.

Упркос том поразу од Италије, репрезентација Југославије у четвртфинале је ушла као првопласирана, а тамо ју је чекала Аргентина. И то селекција Гаучоса у којој су се већ тада били, рецимо, Марсело Никола, Уго Сконокини и Фабрисио Оберто. Према тврдњама наших саговорника, то је била можда и најтежа утакмица за Плаве на шампионату, јер дуго нису могли да сломе отпор ривала. А онда су на сцену ступили Александар Ђорђевић и Мирослав Берић.

“Губили смо у већем делу меча, па смо на крају ипак успели да направимо преокрет. Екипа се скупила баш када је то било најважније“, објаснио је Шћепановић.

Ђорђевић је тај дуел са Аргентином завршио са 13 поена, а Берић је постигао 11.

“Једна од тежих утакмица била је та против Аргентине. Сале је преломио меч, и ја сам дао неке важне тројке. Свих 11 поена сам убацио у другом полувремену. Чини ми се да је Сале све погодио у наставку меча", каже Берић.

И генерално, како каже Дејан Томашевић, та екипа Југославије, имала је оно „нешто“ што ју је одвајало од свих осталих селекција на турниру.

“То је увек велика разлика. Управо та, пре свега, константност у игри, а онда и могућност да у свакој наредној утакмици неко други буде јунак. Управо то нас је красило. Остале селекције то нису имале“.

Као по правилу, на сваком великом такмичењу морали смо да играмо са Грчком, често и по два пута на истом турниру – и 1995. и 1998. године. Знали су Грци да направе паклену атмосферу у хали ОАКА, али ни то им није помогло. Те 1998. Године у полуфиналу је Југославија после продужетака славила са 78:73.

“Слично је било, поготово јер смо их два пута добили – у групној фази, па у полуфиналу. Њима је и даље било свеже све оно што се дешавало 1995. године. Ми и дан-данас ван дворане осећамо то велико пријатељство које постоји између два народа, али на самој утакмици то је било нормално. Навијачи су бодрили њих и желели су да по сваку цену добију нас. Што због 1995. године, што због успеха. Ми смо и тада имали довољно искусних играча да и поред добре атмосфере уђемо у финале и узмемо медаљу“, каже Томашевић који је у каснијем периоду каријере носио дрес Панатинаикоса, баш као и Владо Шћепановић.

“Полуфинале су баш тешко поднели. Вероватно је тако било и три године раније. Стало им је, а после су сви у финалу са Русијом навијали против нас. Грци не воле да губе, поготово код куће“, истакао је Шћепановић.

Бриљантну партију у том полуфиналном дуелу са Грчком пружио је Бодирога који је ратоборном домаћину спаковао 31 поен.

“Против Грка смо после продужетка славили, сећам се да је били паклено у ОАКА арени и да је Бодирога бриљирао. Иначе, тај сценарио нам је био познат, иста сала, исти хотел. У Атини смо се осећали као код куће. После ембарга почетком 90-тих, главни град Грчке био нам је као друга кућа“, навео је Лончар.

Саша Обрадовић тврди да је његовој екипи било сасвим нормално да игра пред пуном двораном и 20.000 људи.

“У Грчкој нас је, очекивано, дочекала напета атмосфера. Али ми смо већ имали таквих утакмица на претек. Зато нам је било важно да се искључимо из свега тога, из тог света. Упркос бројним изостанцима, остало је то језгро репрезентације“.

И онда је дошао тај дан великог финала – 9. августа. Руси спремни као запете пушке да се реванширају за пораз из друге фазе такмичења.

“Тешко ми је да поверујем кад неко каже да је прошло 20 година. Као да је јуче било, а ето толико смо оматорили“, истакао је Шћепановић, а онда се присетио самог финиша финала и блокаде Жељка Ребраче наМихаилу Михајлову.

“То је била одлучујућа рампа. Након што га је залепио, били смо баш близу победе. Да је Михаилов дао кош вероватно би био другачији исход. Ребарача је цело првенство, а поготово то финале одиграо мајсторски, док је Бодирога био на стандардно врхунском нивоу“.

Бодирога је био и проглашен за најкориснијег играча шампионата али сви су причали о Жељку Ребрачи.

“Ја и данас честитам Дејану на освојеној награди, али да је и Жељко добио ту титулу, не би било незаслужено. Али, сигуран сам да би сваки пут обојица мењали индивидуална признања за успех тима“, оценио јеТомашевић.

Присећајући се финала, Мића Берић каже да су, упркос свим недаћама и препрекама пре и за време шампионата, сви у екипи веровали да могу до злата.

"Финале је било тешко за гледање. Нико није давао неке прертетано оптимистичке изјаве. Потајно смо се спремали за злато. А та Ребрачина банана – лупио је Михајлова и вратио га на паркет. Он и Бодирога су били најбољи, а уз њих смо били и ми озбиљни шрафови да би машина радила. Свако је имао своју улогу“.

Саша Обрадовић радо се присећа тог финалног окршаја, иако каже да је било доста напетости и тензије.

“Све је супер што је било пре тог финала, али то финале против Русије је било заиста сјајно. Била је тешка, нервозна и напета утакмица, а били смо и велики ривали на терену. Цело то првенство ми је много значило јер сам добио праве улоге, у полуфиналу и финалу посебно. Статистички сам, ако се добро сећам, био међу бољим играчима по поенима и асистенцијама, а много више ми је значило то што сам командовао игром и радио онај посао који се кроз статистику не види – у одбрани“.

Оно што је ту екипу из 1998. године разликовало од тимова пре и после је чињеница да је чак шест од 12 играча долазило из домаћих клубова.

“Бар пола екипа је долазило из домацих клубова. А чини ми се да је претходно увек било по два, евентуално три играча. Свакако је тадашња југословенска лига била јача и ситуација сада је сасвим другачија“, приметио је Шћепановић.

Обрадовић наводи да се нико од играча који су играли у Атини није осећао као нека врста „другопозивца“.

“Као што каже она реклама – или јеси, или ниси лав. Уз дужно поштовање свих играча, они који су отишли у Грчку показали су да су велики шампиони и да су заслужено узели злато“.

Селектор Жељко Обрадовић није желео да кука како овај или онај недостају и на крају се такав став исплатио. Занимљиво, то је Југославији било друго узастопно злато, јер 1994. није учествовала на СП у Канади због санкција, касније је дошло и треће у Индијанополису.

“Жељко је увек био усресређен на оно што има, а ми смо имали његову подршку и веру да смо ми били 12 најбољих. Ја сам то осетио и на својој кожи. Имао сам индивидуалне разговоре са Жељком и од почетка ми је ставио до знања да, без обзира што нема ових искуснијих играча, да максимално верује у мене. То ми је много значило и искрено се верујем да сам успео то да му вратим“.

И за крај какво би то титула била без праве прославе. А један део момака већ је и у томе био искусан захваљући злату из 1995. године. У сваком случају, опет се све вртело око Глифаде.

"Славили смо после утакмице у неком клубу-ресторану на пут ка Глифади, чини ми се. Али није било исто место као три године раније. Наравно, заглавили смо до јутра, али како чартер није био прерано сутрадан, имали смо пар сати да одспавамо. После је био традиционални дочек испред тада Савезна скупштине, па одлазак на Бели двор код Слобе. То је био први и једини пут да су нас водили тамо", закључио је Берић.



Пут Југославије до трофеја:

Група Б
Југославија – Порторико 80:66
Русија – Југославија 74:82 (продужетак)
Јапан – Југославија 54:99

Група Е:
Југославија – Канада 95:55
Италија – Југославија 61:60
Југославија – Грчка 70:56

Четвртфинале
Југославија – Аргентина 70:62

Полуфинале
Југославија – Грчка 78:73

Финале
Русија – Југославија 62:64

Извор: моззартспорт/Б92

Фото: МН Пресс